Danas, podne.
Avdo se prijateljski rastao sa sinovima Kara Age i zahvalno je prihvatio tri nova zlatnika koja su mu dali. Dok je grlio Bakija, stavio mu je u džep jedan zlatnik da niko ne vidi.
„Ni slučajno ne govori ništa, ti si moj pomoćnik, ti imaš pravo na taj zlatnik“, rekao je nežno.
Poslednji put je otišao do izvora i popio hladne vode, pokvasio je kosu, podigao glavu i pogledao na plavu kuću s druge strane potoka.
Ispred kuće nije bilo nikog, nije video ni Elif, ni njenu sestru, ni pse.
Sve je bilo prazno kao nebo bez oblaka.
Avdo je uzjahao konja i, udaljavajući se polako, okrenuo glavu da pogleda ima li nekog ko ga na rastanku gleda iza drveća ili iza zida.
Nije bilo nikog osim Bakija koji je, čkiljeći da bi mogao da vidi i kada njegov majstor stigne do horizonta, gledao kao tužni soko.
Juče.
Baki je otišao do Elif i preneo Avdovu poruku.
„Majstor Avdo će sutra otići iz sela, ali neće otići daleko, nego će kad se smrkne ući u zasad badema i tamo će te čekati do zore. Rekao je, nek se Elif ne plaši, neka dođe u voćnjak, hteo je da ti to kažem.“
Elif je tada kačila veš.
Nije odgovorila Bakiju.
Nastavila je da po konopcu ređa veš koji je prethodno oprala i naslagala na beli kamen.
Svaku stvar je protresla, polako ispravila nabore i uredno ređala jednu do druge.
Kao da u tom trenutku u selu i na svetu nije bilo važnije stvari od toga da joj veš ima lepe boje i miriše čisto.
Elif se okrenula i nije čak ni pogledala u Bakija.
Danas, popodne.
Avdo je krenuo iz sela i uputio se ka jugu, ka trsci koja raste na obali potoka.
Ostavio je svog konja da pase na livadi, skinuo se i ušao u vodu.
Kupao se između žaba i ševa.
Kada je izašao iz vode, video je da sunce zalazi iza brda oblih vrhova.
Iza trske pružala su se zelena polja i širila su se prema selima na padini visoravni koja je nagoveštavala bogatu žetvu.
I Avdo je čekao nagoveštaj.
Zbog toga se i uzbuđen obukao, galopirao i, kad se smrklo, stigao do voćnjaka badema ispod sela.
Dok je drveće badema šumelo, vezao je konja za drvo i posmatrao zvezde koje su bile raspršene po nebu kao cvetni prah.
Danas, noć.
Seljaci, navikli da tokom aprila i maja svako veče posle molitve slušaju Avdove pesme, danas su otišli na spavanje u tišini.
Kao što su se lako prilagodili Avdovom dnevnom lupanju u mermer i noćnom pevanju, seljaci su se s lakoćom vratili i na pređašnje stanje.
Mislili su na zdravlje njihovih ovaca i krava i sanjali o velikoj žetvi.
Ali noćas je bilo i onih koji nisu mogli da se vrate na pređašnje stanje.
Nakon što su psi završili sa zavijanjem, a noćne vile obavile dvorišta, iz plave kuće izašla je senka.
Sa ogrtačem boje noći na ramenima i maramom boje noći na glavi tiho je koračala milosrdnom zemljom i prešla preko potoka.
Iza nje su ostali izvor, džamija i groblje.
Da ju je neko video iz daljine, pomislio bi da je vila, izgledala je tako mirno i graciozno.
Danas, jutro.
Avdo je uz pomoć konja postavio spomenik koji je napravio za Kara Agu.
Odmakao se nekoliko koraka i gledao ga je zadivljeno zajedno sa starcima koji su se okupili.
„Već dugo nisam napravio ovakvu lepotu“, rekao je.
„U ovom kamenu je duh koji je nekad bio nomad, iako je sad zemljoradnik, koji nosi u svom srcu vetar planina, iako je sišao na ravnicu, i koji u svakoj molitvi i u svakom priviđenju postaje ugodan svecima i boginji majci.“
Danas, noć.
Kada je Avdo video da se, nakon što je satima čekao osluškujući zvuke noći, u mraku pojavila Elif, skočio je i zagrlio je, a onda je držao tako, jer bi se devojka onesvestila od uzbuđenja da ju je pustio.
Elif je Avda držala za ruke, a onda ga je zagrlila oko struka i naslonila glavu na njegove grudi.
Disala je duboko. Avdo je pokušavao da umiri njen dah.
„Ne boj se, sve će biti dobro, idemo daleko, ne boj se“, rekao je.
Avdo nije primećivao da i njemu drhte glas i ruke.
Grejao je Elifine ruke među svojim dlanovima.
Iako leto još nije prošlo, noći su postale sveže.
Avdo je uzeo ćebe iz bisaga i obavio ga oko Elifinih ramena.
„Ugrej se malo, smiri se, onda idemo odavde“, rekao je.
Elif je, uspevši prvi put da progovori, rekla: „Ne, nećemo da čekamo, idemo odmah.“
Opet su se zagrlili.
Osećali su da im srca lupaju.
Kad je trebalo da uzjašu konja, iznenadilo ih je krckanje grane među drvećem badema.
Avdo je izvadio pištolj iz pojasa i uperio ga u mrak.
Dok se spremao da povuče okidač, začuo se tihi glas. „Majstore Avdo!“
Prevod sa turskog: Ida Jović
Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
