Vizuelna kultura ne postoji

Fotograf sam, živim od fotografije, svaki put kad sam išao da slikam neki događaj prolazio sam tuda i slikao prizore sa ulice. Malo po malo je, čega nisam bio svestan, broj fotografija počeo da se uvećava. Kada sam počeo da prelistavam dokumentaciju, shvatio sam da te fotografije mogu da ispričaju mnoge priče. Slikao sam lokalne prizore čija je poruka globalna – kaže u razgovoru za Danas fotograf Luis Kamaćo, čija se izložba fotografija „Gran Via. Odjeci grada“ može videti u beogradskom Institutu Servantes do 20. juna.

* Koliko se za tih pet godina Gran Via promenila?

– Ta ulica se neprestano menja. Svakog meseca se nešto promeni. Otvori se jedan lokal, a prođete li dva meseca kasnije, ugledaćete neki drugi, a i ljudi koji u njih svraćaju su različiti, verujem da je tako i u ovoj ulici (Knez Mihailova prim. aut).

* Šta Gran Via znači za vas?

– Za mene je to odraz svakodnevice velikog grada. Recimo, u sedam ujutru ćete videti ljude koji odlaze na posao, u podne turiste, a u sedam uveče ljude koji idu u provod.

* Budući da ste profesionalni fotograf kako vidite trenutni položaj fotografije kao medija?

– Menja se vrtoglavom brzinom, danas svako ko ima mobilni telefon fotografiše, a ranije ste, da biste videli fotografiju morali da uzmete neku knjigu ili časopis ili da odete na izložbu. Sada smo preplavljeni fotografijama preko društvenih mreža, instagrama. Mislim da je kod ovih promena problematično to što ne postoji vizuelna kultura. Ne postoji vizuelno obrazovanje. Milenijalci se već rađaju okruženi svom tom tehnologijom. Teško ih je obrazovati. Vidim to po svom četvorogodišnjem sinu, pokušao sam da mu pričam o slikama. Nedavno smo bili nas izložbi dela Endija Vorhola u Madridu. Nije bio u stanju da sliku posmatra duže od tri sekunde.

* Šta treba uraditi da bi se obrazovali mladi?

– Dobro im treba objasniti istoriju umetnosti: od toga kako su slikali naši preci u pećinama do danas. Prolazeći kroz sve faze slikarstva, treba im objasniti kako je odatle nastala fotografija, pa film, pa televizija, pa danas društvene mreže.

* Verovatno se poput mnogih vaših kolega susrećete sa nedostatkom svesti da je fotografija autorsko delo koje mora da se plati…

– Da, problem je što se fotografije više ne razvijaju na papiru, sve je unutra, u aparatu. Teško je nekome objasniti da ako hoće da ima ono što besplatno gleda na telefonu, mora da plati. I to je stvar kulture. Ima zemalja poput SAD gde je fotografija sastavni deo identiteta. Fotografija je nastala maltene onda kad su SAD osnovane kao država. U njihovom slučaju nije bilo umetničke prošlosti, pa fotografiju doživljavaju kao svoje kulturno nasleđe, ona je ukorenjena u njihovu kulturu. Ako pažljivo gledate njihove serije ili filmove, videćete da u svakoj američkoj kući ima fotografija: porodičnih ili umetničkih koje su kupljene u galeriji. Dakle, svest je potpuno drugačija. U Francuskoj nije toliko visok nivo fotografske kulture kao u SAD, ali francuski političari su u 19. veku raspravljali o vrednosti fotografije. U mojoj zemlji, Španiji, nikada nisam čuo nijednog političara da govori o fotografiji.

* Jesu li društvene mreže naudile fotografiji?

– Delimično jesu, jer ljudi se u fotografiju zagledaju samo dve sekunde, samo ih vrte ne bi li ih videli što više. Niko se ne udubljuje u fotografiju. Kod kuće imam biblioteku odličnih foto monografija: uzmem knjigu i gledam fotografiju, udubim se, pa joj se dan ili dva kasnije opet vratim. Kao fotograf razmišljam kako je neka fotografija nastala, zašto je svetlo ovakvo ili onakvo, šta je sve autor morao da uradi da bi je snimio. Kad gledam fotografije na telefonu ništa od toga ne vidim, jer te taj medij sam po sebi tera na brzo gledanje i ne dozvoljava da razmišljaš. Na bilo kojoj mobilnoj spravi ne možeš da uhvatiš detalje.

* Šta je ključno da jedna fotografija postane umetnička. Kako razmišljate dok radite?

– Svako od fotografa na svoj način snima fotografije. Za mene je najvažnije svetlo. Fotografišem isključivo u određeno doba dana. Rano ujutru dok sviće ili u sumrak kad sunce zalazi. A konceptualno pokušavam da uhvatim svet gradova u kojima svi mi danas živimo. Na mojim fotografijama su ljudi.

* Kako vidite te ljude u velikim gradovima?

– Pre svega primećujem da su ljudi sami, iako su okruženi drugima. Mislim da ljudi traže samoću, jer smo okruženi raznim stimulansima, pa smo prinuđeni da tražimo tu samoću. Veliki gradovi omogućavaju anonimnost. Kad odem na odmor u neko malo mesto događa se upravo suprotno. Mnogo je više kontakata, jer je malo ljudi, svi se poznaju, topli su i neposredni.

* Ta samoća u velikim gradova vidljiva je na vašim fotografijama…

– Tako je. LJudi prolaze, jedni pored drugih ili imaju slušalice u ušima, iako su okruženi ljudima.

* Radite li sada na nekim projektima?

– Trenutno, radim na jednom dugoročnom višegodišnjem projektu koji je vezan za Španski građanski rat. Ali, to ide polako. Nastojim da fotografišem osobe, te osobe mogu da sretnem na određenim događanjima koji se održavaju samo nekoliko puta godišnje.

* Reč je o anonimnim osobama koje su preživele Građanski rat?

– Ne, recimo da su to sinovi ili unuci preživelih, ali zastupaju različite ideologije.

* Kada se sretnete s tim ljudima, može li se reći da i oni zastupaju ideologiju svojih pradedova i dedova na čijoj god strani da su se oni borili, ili su spremni da se otvore i čuju drugu stranu?

– Očigledno je da su ti ljudi imali polovične informacije, znaju samo jednu stranu priče. Ali, mislim da se to događa u svim sukobima, do sukoba i dolazi zato što se ne poznaje onaj drugi.

* Debate i rasprave, kao i raznovrsno stvaralaštvo na temu Građanskog rata i danas su u Španiji veoma žive, kako se špansko društvo suočava sa tim delom svoje istorije?

– To je problem koji još nije rešen. Naravno, u diktaturi od 40 godina nijedan sukob nije mogao da se reši. Kada je diktatura okončana, za mnoge ljude je taj sukob bio stvar daleke prošlosti, mnogi ljudi ga nisu doživeli i gledalo se u budućnost, a da se nije razrešilo ono što se dogodilo u prošlosti. Raspravljalo se teoretski. Političari su gledali unapred, da se uspostavi demokratija i da se spreči povratak diktature. Naravno ima ljudi koji hoće da ga reše i onih koji neće. Da bi se nešto rešilo, potrebna je volja dve strane,

* Kako se ta trauma Građanskog rata odrazila na vašu generaciju?

– Zavisi od porodice do porodice. Recimo da kao i u svakom društvu postoje ekstremi crno i belo, a u sredini su mnoge nijanse sivila. Većina populacije se nalazi u tom sivilu i to je se ne dotiče. Ali, problem je u ekstremima.

Lična Karta

Luis Kamaćo rođen je 1972. u Madridu. Studirao je audiovizuelne umetnosti, sa specijalizacijom iz oblasti fotografije. Član je kolektiva dokumentarne fotografije „Ulica 35“ i osnivač Fotografskog udruženja Viljaverde. Tokom svog fotoreporterskog rada objavljivao je fotografije u brojnim španskim štampanim medijima. Dobitnik je nekoliko stipendija i nagrada koje su mu pomogle da razvije svoj rad. Organizovao je više individualnih i kolektivnih izložbi u Španiji, Francuskoj, Italiji, SAD i Danskoj, a njegovi radovi čine deo brojnih javnih i privatnih kolekcija.