Vizuelno putovanje kroz Vagnerov kosmos

Dve su operske premijere održane na ovogodišnjem programu: 29. juna ”Tristan i Izolda” Riharda Vagnera sa Kirilom Petrenkom za dirigentskim pultom, dugogodišnjim generalnim muzičkim direktorom ove kuće i sada šefom-dirigentom Berlinskih filharmoničara.

Druga premijera je 19. jula odigran Mocartov ”Idomeneo”. Ovom produkcijom diriguje Konstantinos Karidis.

Mimo dve nove produkcije na programu festivala je i deset drugih iz repertoara ove operske kuće, jedne od najuglednijih na svetu.

Reč je o klasicima operske literature kao što su „Salome„, „Otelo„, „Le nozze di Figaro„, „Rusalka„, „Makbet„, „Leteći Holanđanin„, „Rajngold„, večeri koncertnih lida i kamernih koncerata u Cuvilliés-teatru.

Državni balet predstavlja savremene koreografe pod motom ”Danas je sutra” u Princregent-teatru i ”Paradigmom” u Nacionalnom teatru.

”Opera za sve” održana je 17. jula kao Open–Air-festivalski koncert, a 30. jula će u prenosu uživo biti izveden Festivalski koncert, kao i jedna od dveju ovogodišnjih premijera festivala, Vagnerova opera ”Tristan i Izolda”.

Potpisnik ovih redova bio je akreditovan za Vagnerovu operu ”Tanhojzer”. Režiser Romeo Kasteluči je u Minhenu pred premijeru, na pitanje u kome prostoru se zbiva radnja ove opere, decidirano saopštio da to nije nikakav definisani ambijent, koji bi mogao biti vremenski ili prostorno određen. To su ”duševni predeli”, veli on.

Shodno Kastelučiju, recimo odmah, ovi predeli izgledaju veoma tužno. Požuda je odvratna, prava ljubav neuzvraćena i na kraju se sve raspada u prah i trulež.

Kastelučijev „Tanhojzer„ je vizuelno putovanje kroz Vagnerov kosmos i svet umetnosti. On kreira ne samo kostime i celokupnu scenografiju, već i upečatljive slike i instalacije.

Istorijat opere

Vagnerov „Tanhojzer„ je na višestruki način ukotvljen u literarnu i realnu istoriju.

Čitavom nizom izvora kompozitor Vagner služio se slivajući njihove osnovne narativne linije u koherentnu fabulu.

Otuda se u „Tanhojzeru„ ne može fiksirati jedna tema, već čitav njihov splet – bilo da je reč o odbačenoj jedinki, neshvaćenom umetniku, oprečnim moralnim gledištima, karakteristično za njih je da reč o antagonizmima – o suprotstavljenim elementima, uverenjima, stavovima.

To pokazuje već sam naslov dela. Izvorno je opera trebalo da se zove ”Venerin breg” (Der Venusberg). Prva skica u prozi iz 1842. nosila je takav lapidaran naslov.

Ali Vagnerov izdavač Karl Fridrih Mezer je saznao da se u medicinskim krugovima o pojmu „mons veneris“ sa podsmehom govori.

Konačni naslov opere ”Tanhojzer i nadmetanje pevača na Vartburgu” kroz kopulu ”i” izražava Vagnerovu zamisao o slivanju najmanje dva mitološka kruga.

Jedan motivski kompleks čini istorija Tanhojzera i Venerinog brega, koja seže iz srednjeg veka i, sa druge strane, istorijska figura Elizabete i minenzengera na Vartburgu i njihovog legendarnog takmičenja.

Vagner se za narativnu materiju služio mnogim motivskim izvorima: srednjevekovnom pesmom (Lied), pripovešću Johana Pretoriusa, verzijom Arnima i Brentana iz ”Des Knaben Wunderhorn”, Ludviga Tika ”Der getrue Eckart und der Tannhäuser”, E.T.A. Hofmanovim poglavljem ”Borba pevača” iz ”Serapionove braće”, različitim verzijama (Bernštajna i Jakoba Grima) ove sage, sve do ironične varijante Hajnriha Hajnea.

U Parizu je Vagner 1841. našavši se u teškim materijalnim iskušenjima – glad i dugovanja – otpočeo sa studijama sage o Tanhojzeru.

Tada je sa oduševljenjem otkrio ”patriotsku nostalgiju”. Partituru je okončao 13. aprila 1845, a praizvođenje je bilo 19. oktobra 1845.u Drezdenu, pre no što je otpočela višedecenijska prerada (”drezdenska verzija”, ”pariska verzija”, ”bečka verzija”) ove opere.

U ovim varijantama se nagoveštava prelaz iz romantične opere – još šematski i numerički strukturisane opere – ka muzičkoj drami.

„Tanhojezer“ je od početka bio work in progress. Samo tri nedelje pred svoju smrt Vagner je saopštio svojoj Kozimi da ”on duguje čovečanstvu još jednog Tanhojzera”.

Minhenska premijera „Tanhojzera„ je bila inscenirana shodno ultima mano-verziji, koja je 1875. bila izvedena u Beču, a koju je kompozitor označio kao ”nova prerada” odnosno ona koja je bila pripremljena pod njegovim neposrednim nadzorom.

Bizarni svet plotskog

Režiser minhenske inscenacije, Romeo Kasteluči vidi u dualizmu Tanhojzera između plotske i uzvišene ljubavi, između individue i zajednice, između antike i moderne, pagansko-nordijske i hrišćanske kulture oveštali stereotip bipolarnosti i specifičnu ikonografiju renesanse.

On nastoji da tu materiju ironično prelomi, štedro i često hiperbolizujući, što mu sa distanciranošću prema Vagneru (kao rođenom Italijanu) ne ide teško od ruke.

Uostalom Vagner nije sankrosanktan. Mnoge njegove opere su u međuvremenu ”profanizovane”. Razume se, pri ovakvom ”novom čitanju” ideje moraju biti koncizne, precizne i konsekventne.

U Minhenu su one kod Kastelučija, i mimo zadivljujućeg esteticizma, ostale pri asocijacijama, na površini mnogobronjih simbola i umetničkih citata koji ”dekorišu” fabulu.

Kao lajtmotiv provlače se luk i strela: još u uvertiri na bini je u koreografisanom elegantnom lovačkom plesu strelaca – gologrudih Amazonki ili boginje Artemide/Dijane – koje zapinju lukove i strelama ciljaju u okruglu sliku, na koju video-dizajner Marco Giusti naizmenično projektuje ljudsko oko i uvo.

Kasteluči, koji je ujedno režiser i kostimograf, ovde asocira na poznatu fresku Andree Mantenje: ”Martirijum Sv. Hristofora” (Il Martirio e trasporto del corpo decapitato di san Cristoforo), koja se nalazi u Eremitani-crkvi u Padovi.

Ovde se u pozadini prepoznaje tiranin Dano čije je oko probodeno strelom. Docnije će Kasteluči jednu Amazonku postaviti da sedi na pravom konju.

U drugom činu će Elizabeta probosti strelom Tanhojzerova leđa. To je Amorova strela. No u ovoj inscnaciji sve treba videti kao igru, te najzad i groteskno korpulentnu Veneru.

U prvom činu Venera sedi kao ”pramajka” u amorfnoj telsnoj masi, u nekakvom nedefinisanom prelazu između debelog creva i Star Wars-univerzuma.

Iz tog bića će izmileti minenzenger Tanhojzer, da bi ubrzo napustio Venerin breg u pravcu Vartburga. Venera je u Katelučijevom viđenju veoma malo čulna, te nije čudo što je smelom Tanhojzeru pored nje postalo dosadno.

„Šou raspadanja i truleži“

Teškim i vibratom zasićenim tembrom je Ruskinja Jelena Pankratova dala ovoj kreaturi prikladan glas, napose u smislu dramaturgije ove inscenacije.

Countdown teče: ”Ovde prolazi jedna sekunda”, stoji napisano na naslovu od neonskog svetla u poslednjoj sceni trećeg čina. Na kraju će neonska slova obznaniti da su minule ”nebrojene milijarde milijardi godina”.

Pri tome će gledaoci biti svedoci kako se dva tela preobražavaju u prah i pepeo: Tanhojzer i Elizabet.

Igra brojeva će postati ”šou raspadanja i truleži”, u kome će leševi najpre nabreknuti i ubrzo raspadanjem splasnuti.

Sve se događa na tamnom fonu, u centru scene. Tu su dva groba sa postamentima na kojima stoji uklesano: ”Klaus” i ”Liz”. Iza Klausa i Liz se kriju protagonisti – Klaus-Florijan Fogt kao Tanhojzer i Liz Dejvidsen kao Elizabet.

Akustički kontrast čini Fogtov srebrno-sonorni tenor, koji je svojom paradnom ulogom Loengrina osvojio gotovo sve internacionalne bine.

Ovaj glas je, ma koliko to kod Vagnera i u vokalnoj stilistici paradoksalno zvučalo, neka vrsta ”nemačkog belkanta”.

U drugom činu pri nadmetanju ”pevača”- minezengera na Vartburgu – briljira Sajmon Kinlisajd kao Volfram fon Ešenbah, koji je svojim lirskim baritonom i nekakvim afektivnim, ali visoko kultivisanim tonskim ”parlandom”, osvojio minhensku publiku.

Svaka pojedinačna reč je ovde bila zvuk. Ešer Fiš je na pultu Bavarskog državnog orkestra kongenijalno dirigovao. Najfinija pianissimo nijansiranja, kao i vagnerovski crescendi i decrescendi dobijaju u Fišom dirigovanju poseban elan i akcenat.

Ulogu Elizabet je Liz Dejvidsen pevala sa temperiranom strašću. Koreografiju je radila Cindy Van Acker koje je na momente podsećala na antropozofske euritmičke vežbe.

U trećem činu je Kastelučijeva tema samo smrt, transcendencija ljudskog života, beskraj. Tanhojzer i Elizabet će biti predstavljeni u različitim stadijumima telesnog raspdanja – dok oboje još pevaju duete, što scenski nije sasvim uverljivo.

Ovde je pre reč o scenskim instalacijama, koje Kateluči kao slikar-umetnik izlaže. O pitanju da li je to zbilja primereno pozorištu ove večeri je vladao oštri disens u publici.

Fiš je svojim dirigovanjem oscilirao između celebriranja, artikulisanog fraziranja i suptilno nijansiranog ”otkrića usporenosti”.

Duh Vagnera i genius loci Minhena lebde nad Bavarskom državnom operom, te je teško ugoditi kapricioznoj publici sastavljenoj od kriptične falange dogmatičkih vagnerijanaca i njihovih klakera, kao i luksuzom blazirane operske publike.

Minoritet onih kojima se ova inscenacija dopala kao trijumf mitopoetske fantazije i njenog lirskog heroja Tanhojzera, našli su se ove večeri na sedmom nebu.