„Muzika je virus, kada ga jednom dobiješ više ne možeš da ga se oslobodiš“: Intervju Vlade Divljana za Danas iz 2010. godine

Malo je ljudi koji u svojim 30-im, 40-im, 50-im… godinama mogu da se pohvale kako vremenom nisu „izdali“ onog ranijeg sebe – klinca, tinejdžera koji je sasvim jasno znao šta i kakvog sebe želi u budućnosti. Puno je onih koji su bili na tom putu, ali su skrajnuti sticajem okolnosti, a često i prinudno.

Naš poznati muzičar Vlada Divljan nije dozvolio da mu se to dogodi. On nije sačuvao dete u sebi, ali ga je nadogradio, te zato i nije čudno što nam se često čini da Divljanu vreme ne može ništa i što se čak i zbunimo kada čujemo koliko godina ima.

– U najvećem delu sam sačuvao sebe. Kada je čovek mlad, kada ima 20 godina teško može da zamisli da će ikada ostariti, da će imati 40, 50 i više godina. U mom slučaju je bilo baš tako. Ne što sam bio neki samoubilački, hazarderski tip, već… Vreme prolazi i ti prolaziš kroz razne faze. Bilo je prilično uzbudljivo, imao sam sreću da budem na pravom mestu u pravo vreme. Kada se osvrnem, jasno mi je da je moglo da bude i mnogo gore. Nekako, dosta se dobro osećam u svojoj koži. Sreća je relativna stvar, jedan dan si ovakav, sutra onakav – priča Vlada Divljan.

Iza vas su brojni muzički eksperimenti. Jesu li oni u stvari odraz vašeg odrastanja, sazrevanja i potrage za onim što vas najviše ispunjava?

– Muzika je veliki izazov, jer je jedno nepregledno polje. Ja nisam muzički obrazovan, nisam prošao kroz sve te škole, ali opet sam svirao sa vrlo kvalitetnim ljudima, što je svakako uticalo na mene. Mislim da ću i dalje eksperimentisati, jer tu vidim svoj cilj. Volim da probam različite stvari, pogotovo sada u ovom vremenu u kojem živimo, a koje je veoma uzbudljivo zbog napretka tehnologije i mogućnosti koje se pružuju. Mada, sve je to i pomalo surovo.

Malo je onih koji su gospodarili scenom osamdesetih i ostali u muzici i danas. Da li ste i vi nekada razmišljali o promeni profesije?

– Nikada. Iako sam u životu imao taj momenat kada sam bio u Australiji i radio u „Liquor store“, jer sam morao da isplatim kredit za stan. Bilo je tu teških momenata. Ali, sve što te ne ubije, učini te jači. Nikad nisam pomislio da prestanem da se bavim muzikom. Zašto bih? Suviše me to i dalje uzbuđuje. A i ne znam šta bih drugo radio.

Koliko se entuzijazam, koji muzika svakako budi kod umetnika, smanjuje sa godinama?

– Moraš da budeš zaista napaljen na muziku, da ne kažem lud. U onoj bivšoj Jugoslaviji sve je bilo teže, pa nam je teško bilo i da nabavimo instrumente. Puno je tu bilo kamena spoticanja. Neophodan je entuzijazam da bi prevazišao sve to, da bi ostao tu gde želiš. Posle raspada Idola bio sam u veoma teškom periodu, pre svega emotivno iscrpljen. Došlo je do splašnjavanja entuzijazma. Počneš da se pitaš čemu sve, da li je to to, šta dalje. Dve godine nisam bio na sceni, tada sam se i oslobađao od vojske, sve je bilo nekako čudno. Za početak su me prijatelji iz Zagreba izvukli na binu. Radili smo nekoliko koncerata te 1986. godine i kada je trebalo da nastupim na tom prvom, noge su mi se odsekle. Nemam ja tu klasičnu tremu, ali sećam se da sam se osećao kao da sam bolestan. Posle prvog akorda sve se vratilo i posle više nikada nisam stao. Onda se desila i Australija, tamo sam kasnije radio filmsku muziku i stalno svirao sa nekim bendovima. Muzika je virus, kada ga jednom dobiješ više ne možeš da ga se oslobodiš.

Da li je selidba iz Beograda u Australiju, a onda i Beč, značila i definitivan kraj života kakav ste znali, odnosno rođenje nekog novog Divljana?

– Menjaš se svakako, koriguješ ličnost usled raznih situacija. Ta korekcija može da ode u ovom ili onom pravcu, nadam se da je moja otišla u pravom. I pre nego što sam napustio Beograd dosta sam putovao, išao sam i stopom sa Srđanom Šaperom po Evropi. Takvo je vreme bilo. Bez obzira na to da li govorim o životu u Australiji ili Beču, potrebno je vreme da se ponovo pronađeš, a meni se to svidelo. Živeći u inostranstvu shvatio sam da sam kao mlad muzičar previše idealizovao kapitalizam. Kada se seliš misliš da ćeš samo biti prebačen u drugu sredinu i da ćeš ostati ono što si bio u Beogradu i da će ti pri tom biti samo još bolje. Naravno da nije tako. Imao sam odličnu pozicijiu za sagledavanje društva ali i sebe, onoga što sam nekada bio. Posmatraš i svoj raniji život, shvataš da si negde bio glup, arogantan, smešan…a negde i dobar. To te nauči da budeš otvoreniji i humaniji. Čovek se menja, ali samo ako u sebi ima prostora da se promeni. Između ostalog, prijao mi je i taj odlazak u anonimnost. Naravno, nisam ja ovde bio Erik Klepton, ali počeli su da mi smetaju ljudi koji unapred imaju određeno mišljenje o meni. To je jako zamorno i prija samo ljudima koji tu scensku ulogu igraju i u privatnom životu.

Koliko se Beograd, po vašem prvom povratku u Srbiju, razlikovao od onog grada koji ste napustili?

– Ja sam se dobrim delom izvukao iz tog lošeg perioda, iz devedesetih godina. Da, bio sam šokiran kada sam se prvi put vratio iz Australije. Zapravo, otišao sam na samo mesec dana a ostao četiri i po godine. Sećam se da mi je trebalo nedelju dana da shvatim šta se zapravo desilo, jer sam otišao u tenutku kada je sve bilo normalno, neposredno pred rat. Nisam dozvolio da me obuzme negativna energija, pa sam sakupio „all star“ bend, uz pomoć Gileta (Srđan Gojković, Električni orgazam) i sve mi se to na kraju pretvorilo u bajkovitu situaciju. Bila je zima, pao je sneg, kojeg sam se mnogo uželeo. Bio sam i u akciji pronalaženja starih prijatelja, tako da mi sećanje na to, čak i takav Beograd budi prijatno osećanje.