Vlada Janković Džet: Muzika ne može da promeni svet nego ljudi

Uvek pominjem jednu andegdotu: četiri klinca su svirala u podrumu, prošao je producent i oni su postali Bitlsi. Ne mislim konkretno na Bitlse, ali postali su nešto. To se nekada dešavalo, a to se danas ne dešava. Ovaj rokenrol koji postoji u današnje vreme prezentovan je publici preko televizije, raznih komercijalnih kanala i to je sve plaćeno. Međutim, postoji i onaj rokenrol koji paralelno i dalje živi kao jedna andergraund scena, koja je i nekada postojala, gde se gaji čvrsta svirka i gde nastaju neka nova istraživanja, gde se nešto dešava – tako Vlada Janković Džet, bas gitarista, pevač i radijski voditelj, komentariše rokenrol nekada i sad, upitan da li je ovaj žanr izgubio žar.

Džet povodom koncertnog izdanja albuma „Uživo 1982-1985 (Official Bootleg)“ rok benda Tunel, koga su autorski predvodili gitarista Ljuba Ninković i on, a u izdanju promoterske kuće Long Play, pravi ovonedeljnu plej-listu za Mikstejp.

Album donosi do sada neobjavljene žive snimke 14 pesama, većinom iz kultnog kluba „Kulušić“ u Zagrebu 1985. godine, u okviru čuvenih zagrebačko-beogradskih koncertnih susreta „Dobro došli… Bolje vas našli“, ali i prethodno sa svirki Tunela na Omladinskim radnim akcijama u Negotinu, Paraćinu i Pirotu, što sve svedoči o muški čvrstoj, energetski sirovoj, nepokolebivoj rokenrol svirci Džeta, Ninkovića, gitariste Vlade Negovanovića i bubnjara Stevana Stevanovića.

Džet nas tim povodom vozi kroz kratku istoriju rokenrola.

* Kako je došlo do objavljivanja albuma „Uživo 1982-1985“?

– To je materijal koji sam imao negde u fioci. Značajan je zbog slike vremena, toga kako smo ne samo mi svirali, već cela generacija. Malo se izgubila ta vrsta muziciranja koja nosi dosta strasti, energije, bez obzira da li svirate ovo ili ono. Mora da postoji energija i emocija u svirci da bi ona bila onako kako treba, da digne ljude koji je slušaju sa druge strane. Mislim da smo mi dosta uspevali u tome jer smo bili jako dobar bend uživo, tako su bar svi govorili jer smo uspevali uvek da pokrenemo ljude. Iskoristio sam ovu pauzu kad niko ništa ne snima zbog kovida, publikovao snimke, kako bi ostao trag u vremenu nečega što smo nekada radili.

* Sada ljudima fale koncerti, da li možete da nas podsetite na taj prethodni period i da ga uporedite sa današnjicom? Da li je rokenrol izgubio svoju čar ili postoji i dalje taj žar u sviranju?

– Danas je sve programirano, ovaj gitarista će svirati sa ovim basistom ili bubnjarom, i onim pevačem. Trajaće dve godine, a posle toga ćemo da ih ugasimo, dovešćemo neke druge. Malo je karikirano, ali tako zvuči. Tako je to. Kada je moja generacija počela da svira, mi smo to radili pre svega da bi ljudi igrali uz našu muziku. Bili smo bendovi koji su svirali za igranke. Tačno si mogao da kontrolišeš situaciju – ako ti ne ustane cela sala kad počneš da sviraš, nešto ne valja. E onda smo prešli na pozorište, postali smo predstava. Svi mi koji se bavimo rokenrolom… te svetla, pa maske, pa kostimi, ovo – ono, ali niko više nije vodio računa da li će ljudi da igraju uz tu muziku. To je s jedne strane donelo neku drugu dimenziju, ali s druge strane odseklo nešto što je bila neposredna veza sa publikom. Kao nusprodukt, pojavila se disko muzika, tehno muzika koja se namenski pravi za ples i igru. To se desilo i džezu, i džez je počeo kao plesna muzika, pa je na neki način postao nauka, naučna muzika, pa je tu uskočio rokenrol, pa se onda i on odnarodio i nastali su drugi pravci… Potom je elektronska muzika preuzela, nemam ništa protiv elektronike, to je jako korisno ako se pravi upotrebljivo, ali napraviti da bude primarni izraz ne može se od toga. Ne mogu se emocije izražavati kroz elektroniku, ne može mašina da ima uzbuđenje ili tugu. To samo može čovek da proizvede svojom muzikom i zvukom na bilo kom instrumentu, ali i kad peva. Mašine mogu da drže ritam, ništa više… Ali nažalost sve je više te mehaničke muzike iz mašine za proizvodnju. Pa svi budu, dobro, ovde je veća lova, pa ćemo drugi put da uradimo drugo, ali nikada ne urade. Tako ja to vidim.

* Da li rokenrol i dalje ima onog elana da menja društvo i svest ljudi i utiče na epohu?

– Muzika je uspela da promeni način mišljenja u svetu, u dobrom delu… ali ne može muzika da menja svet. To je utopija. Muzika može da pomogne u nekim stvarima, može da da podršku u idejama, može da učini život lepšim u nekim teškim trenucima, ali sama muzika da menja svet, isto kao i film… može samo da da primer kako bi nešto moglo da bude ili kako nešto ne treba da bude. Ali ne može da promeni ništa defakto u političkom ili bilo kom smislu. Svet menjaju ljudi. To je sad posebna priča…

* Opet, u muzici postoji ta iskra koja kroz tekst na primer podstiče na razmišljanje…

– To je nekada bilo mnogo prisutnije. Postojala je čitava jedna grana muzike, mi smo to zvali protestna muzika, to se zvalo i angažovana muzika, ali toga, ako obratite pažnju na današnje vreme, na svetskoj sceni gotovo nema uopšte. Kod nas još i ima nekih grupa, neki autori se bave društvenim kritikama pa nešto naglase… ali to su sve marginalne stvari u ovom trenutku. Sutra šta će biti ne znam, možda se opet nešto promeni. Ne bih mnogo igrao na tu kartu da muzika može da promeni svet.

* Vaše emisije su bile kultne, edukovale su generacije na muzičkom polju…

– Koncipirao sam svojevremeno, kada sam dobio šansu da to uradim, Hit 202, jer sam se trudio da napravim ono što nisam imao kada sam bio klinac, ono što sam želeo da čujem kada upalim radio a što nisam čuo u to vreme. Trudio sam se s druge strane i da budem „ubačen agent“ koji radi i za kolege muzičare. Kada dođete u neki radio, u 80 odsto slučajeva se svi ponašaju: pusti pesmu, budi tu i ‘ajde zdravo. Ja sam želeo to da promenim i u dobrom delu sam uspeo da vratim poštovanje ljudima koji prave muziku, bez obzira kakva je to muzika. Ljudi koji prave muziku su stvaraoci, isto kao i pisci i slikari, ili bilo koji umetnik, posebno ako to je to što rade iole kvalitetno. Birali smo ljude koji su zaista bili kvalitetni i talentovani, koji su kod nas dolazili i predstavljali svoja ostvarenja.

* Kako su nadležni, prema vašem mišljenju, pomogli muzičarima sada u vreme pandemije, pošto je kultura jedna od najpogođenijih branši? Kako vam iz ugla muzičara deluje ova situacija?

– Situacija deluje nimalo veselo, posebno za one koji su vezani za „neposrednu proizvodnju“, tačnije za one koji žive od toga da sviraju svaki dan po klubovima, kafanama… I dalje ova zaraza ne dozvoljava okupljanje ne kod nas, u čitavom svetu je to problem. Ljudi se snalaze na razne načine. Video sam mog kolegu koji je dobar muzičar kako svira na ćošku. Na ulici svira, ima malo pojačalce, ozvučenjce, svira i peva. Pa ga pitam „što to radiš“, on mi kaže: „Šta da radim, ja sam profi i moram da živim od nečega.“ To su neke forme preživljavanja… Činjenica je da je okupljanje pogubno, opasno po ljude, a muzika je, s druge strane – ja sviram, a ljudi u privom redu, petom redu, slušaju šta ja ili meni slični, imaju da vam pruže kroz svoj izaraz. To je ono gde smo mi muzičari, isto kao i glumci, hendikepirani najviše, jer direktan kontakt u ovom trenutku je, tako reći, isključen.

Preuzeo sam korake, vakcinisan sam, živ sam i zdrav sam. Mislim da je to jedini način u ovom trenutku, ne znam koji drugi način postoji da se ljudi zaštite. Nosim i ja masku, ali imam i pozitivno iskustvo sa vakcinama u životu, Bio sam na radnim akcijama kao klinac, u vojsci, tamo sam primio vojnu vakcinu, sve je to koristilo… Vakcina nije parada, ona je u ovom trenutku od vitalnog značaja. To je moj stav, neko možda misli drugačije. Ja sam pobornik toga da se svi vakcinišu.

Plejlista za mikstejp u nastavku:

1. Outlaws – Dixie Highway