Vlada Maričić povodom CDa “Sonet”: Svaki moj album ima filozofiju u pozadini

Ljubitelji ovog zvuka su ga zdušno podržali na skorašnjoj promociji bila je to prilika da saznamo više detalja o albumu.

Izdao si nedavno novi album „Sonet“, šta znači povratak klasičnom džez jeziku? Šta donosi „Sonet“?

– „Sonet“ je moj najnoviji album na kome se nalazi devet autorskih kompozicija koje su izvedene u formi klavirskog jazz trija,sa izuzetkom jedne („Sejmeni“) koju sam snimio kao solo klavirsku  numeru. Za razliku od mojih prethodnih albuma, ovde su kompozicije inspirisane klasičnim jazz repertoarom. Nekoliko numera su u maniru latin jazz-a što predstavlja neku vrsu kontinuiteta uzimajući u obzir ,recimo, album „Romano-Cubano“.

Tvoje ime se uz još svega desetak živih autora, može nazvati srpskim džez legendama. Koga posebno ceniš iz tvoje branše?

– Poštujem sve kolege koji se bave ovom zahtevnom muzičkom formom. Sama činjenica da su aktivni na jazz sceni u Srbiji dovoljno govori sama za sebe. Mislim da je to posebna vrsta kombinacije inata,ljubavi prema jazz muzici, jedne vrste stoicizma itd. Zbog toga ne bih nekoga od njih izdvajao već bih im svima čestitao na upornosti i poželeo im da istraju jer to zaista nije lako, niti lukrativno. Što se tiče mog statusa u branši, ne volim o tome da govorim i to prepuštam drugima.

Nedavno si promovisao album u džez klubu Sokoja, koliko ti znači što si prvi koji je ikada svirao na tom mestu?

– Veoma me raduje činjenica što je baš promocijamog albuma „Sonet“ bila prva promocija i uopšte događaj u Sokoj jazz klubu. NA neki način, uz direktora Manojlovića, ja sam među prvima koji su izneli ideju da se u bivšem podrumu zgrade Sokoj napravi jazz klub. MIslim da je to prava stvar i jedva čekam jesenju sezonu da otpočnu nastupi jazz i blues muzičara.

Mislim da će Sokoj jazz klub biti kultno mesto za nastupe u Beogradu i ono što ga već sada izdvaja u odnosu na druga mesta gde se održavanju svirke jeste činjenica da je ovaj klub scena a ne restoran sa muzikom, što je bitna razlika. O jazz klubu treba razmišljati kao o, recimo, pozorištu, a ne kao o pukom ugostiteljskom objektu koji usput ima i neki muzički program. Ekipa autora iz UO Sokoj-a, kao što su Milan Djurdjević, Nikola Čuturilo, Jovan Maljoković i drugi, je zaslužna što je ova ideja dobila svoj konkretni izgled.

Moj poštovani kolega Dejan Grujić je PR menadžer za blues i rok bendove, dok sam ja za jazz programe. Takodje poštovani kolega Vlada Djurić – Djura ulaže značajan trud da se Sokoj jazz klub promoviše na pravi način kako bi publika što pre saznala za tu scenu i kako bi na jesen klub proradio u punom sjaju.

Kada se može očekivati veliki koncert za promociju „Soneta“?

– Za jesen planiram promotivni koncert ‚‚Sonet‚‚. U ovom trenutku, moja ekipa i ja analiziramo situaciju oko povoljnog prostora za ovakav koncert. U dogledno vreme ću odlučiti gde ćemo održati koncert. Dobra vest je da je glavna urednica kulturno-zabavnog programa RTS, gosp. Suzana Perović, obećala da će taj koncert snimiti RTS. To je dosta značajna stvar u procesu pregovaranja za sponzorsku podršku i odabir sale za izvodjenje koncerta.

Mlada ekipa iz produkciijske kuće ‚‚Ison Film‚, mi jako pomaže u aktivnostima za ostvarenje uslova za održavanje ovog koncerta. Da podsetim, to je ista ona ekipa koja je odgovorna za isradu tv spota ‚‚Sonet‚‚. TAčan datum i mesto koncerta ćemo objaviti blagovremeno.

Objavio si veliki broj značajnih džez albuma, šta danas smatraš za najznačajnije?

– Svaki album koji sam izdao u poslednjih triodeset četiri godine je imao neku filozofiju u pozadini. Za svaki od tih albuma sam vršio odredjena prethodna istraživanja i analize. Sami nazivi tih albuma govore o tome: „Ornamenti“, „PAganska trilogija“, „Old Dreams & New Friends“, „Ritual“, „Prelo“‚ „Ibar“, „Rain Dance“ i sada „Sonet“…

Teško je izdvojiti neki od njih kao najznačajniji jer je svaki od njih nosio neku važnu poruku koja je bila u skladu sa kontekstom i duhom vremena u kojem je nastao. Ali ako bih baš morao da izdvojim neki od mojih albuma bar po reakcijama ljudi na muziku, to bi verovatno bio album „Prelo“. Za taj album sam ponosan što sam bar jendom uspeo da kreiram muziku koja je došla na scenu u pravom trenutku.

Ljudi su tada bili spremni za jednu ideju kakva je bila ideja za „Prelo“. Dok su drugi,čak mnogo poznatiji autori forsirali srpsku trubu kao instrument koji će proneti ideju balkanske muzičke ornamentike, ja sam se odlučio za violine i gudački orkestar jer sam smatrao da je to pravi put za mene s obzirom na duh vremena ali i na tradiciju šabačke violine i Cicvarića, kao sredine odakle sam potekao.

Ali, „Romano-Cubano“‚ je takođe doživeo uspeh zbog učestvovanja mog pokojnog druga Louisa kao i zbog činjenice da su pesme bile na romskom jeziku. U svakom slučaju, teško je opredeliti se za neki od tih muzičkih projekata.

Koliko je džez skrajnut u Srbiji u poslednjih par godina, ima li izlaza?

– Jazz scena u Srbiji je skromna najpre zbog opšte tendencije porasta primitivizma u svim oblastima društvenih dogadjanja. To je posledica negativnih trendova devedesetih i pada svih vidova autoriteta. Obaranje autoriteta srpski agilni primitivci vide kao najveće postignuće.

Medjutim, za razliku od nekih drugih muzičkih pravaca, jazz scena u Srbiji beleži konstantan rast. Mnogi mladi ljudi se školuju u jazz akademijama u Evropi i svetu i ne mali broj se vraća u Srbiju. Oni ovde nastupaju, snimaju albume i sve su bolji u onome čime se bave.

Mogu da kažem da je naša jazz scena, bar što se tiče jazz muzičara, jedna od boljih u Evropi. O tome govori i činjenica da se strani jazz muzičari često opredeljuju da pozovu na saradnju domaće jazz muzičare prilikom izvodjenja u Srbiji. To je najbolji dokaz da je kvalitet naših jazz muzičara da zavidnom nivou.

Ono što nije dobro je mala prolaznost u medijima, formatirane plejliste radio stanica gde je promocija jazz muzike praktično onemogućena, slaba muzička industrija gde izdavači koji nisu osnovani u okviru većih medijskih sistema koji poseduju tv stanicu nemaju mnogo šansi da dodju do odgovarajuće ciljne grupe publike kao i poplava osrednjih i loših muzičkih sadržaja koji otežavaju kvalitetnim i talentovanim muzičarima da dodju do scene u pravom smislu te reči.

Jazz je oduvek bio neka vrsta muzičkog undergrounda i to će i ostati. Nikada neće biti etabliran i uvažen od strane akademske elite ali to nije ni želja ni cilj jazz muzičara. Ona dva aspekta jazz-a (jazz klub i koncertna dvorana) uvek će jazz činiti živom i dostupnom umetnošću. Jazzeri će uvek morati iznova da se dokazuju na klupskim nastupima kao i na koncertnim podijumima.

To će jazz umetnost uvek iznova podmladjivati i činiti je aktuelnom. Jazz će biti u duhu svakog vremena koje dolazi i kada ljudima dosade digitalizacija i streaming, dolaziće na jazz svirke koje se dešavaju u real time-u i koje nose oreol važnosti trenutka.

Uvek će važiti konsenzus publike i muzičara: publika će uvek želeti nesputan i slobodan performans jazz muzičara a jazz muzičari će uvek želeti da sviraju publici koja baš to želi. To je budućnost jazz muzike.