Vladimir Arsenijević: Pisci kojima je stran svaki šovinizam dragi su gosti našeg festivala

Tako pisac Vladimir Arsenijević podseća na kojim je idejama i vrednostima zasnovano Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu i Letargiju – KROKODIL.

Pisac se u intervjuu Danas, a povodom ovogodišnjeg izdanja Krokodila koji počinje večeras pod nazivom Borders Vs Frontiers, priseća da su festival pokrenuli 2009. kao platformu za promovisanje regionalne književnosti, što je i upisano i u samo ime budući da je KROKODIL skraćenica čija prva tri slova označavaju „Književno Regionalno Okupljanje…“

Festival otvaraju dva britanska autora Irvin Velš i Hanif Kurejši. Po kojim kriterijumima inače birate autore za gostovanje na festivalu? Kako zaključite da bi neko bio idealan gost Krokodila?

– Pisci koji osećaju savremenost (što ne znači da neophodno moraju da pišu o njoj), koji nisu skloni kojekakvim atavizmima i anahronizmima, pisci koji razumeju inkluzivnost ideja u koje sami verujemo, oni kojima je stran svaki šovinizam, i naravno talentovani dobri pisci koji stvaraju kvalitetnu književnost i koje publika voli dragi su gosti našeg festivala.

Jednako tako znamo i koga nikada ne bismo pozvali da učestvuje na Krokodilu. Inače u svakom izdanju trudimo se da damo širok generacijski i poetički raspon učesnika, kako regionalnih tako i stranih.

Tako ćemo ove godine predstaviti te hodajuće globalne legende poput Irvina Velša i Hanifa Kurejšija ali isto tako i Anu Miloš i Katarinu Mitrović, najmlađe izdanke domaće književne scene.

U okviru Debatnog programa govorićete o najaktuelnijim društveno-političkim temama iz perspektive kulture. Koji su prema vašem mišljenju trenutni gorući problemi, (ako zanemarimo pandemiju kao nešto na šta ne možemo da utičemo) problemi kojima bi moglo da se „stane na put“, da postoji politička volja, volja većeg broja građana ili bilo koja druga volja?

– Čitav naš debatno-tribinski program, kao i sam festival, nosi naziv Borders Vs Frontiers. Želimo da se odmaknemo od strogo lokalnih tema i da osmotrimo globalnu situaciju i ono u čemu svi kao ljudska vrsta živimo.

Bolno je poslednjih godina evidentna ta poražavajuća dijalektika po kojoj nas sve što osvajamo (frontiers) ujedno i ograničava (borders).

O tome kako napredovati kao vrsta a ne uništiti planetu, kako se kretati svetom u kom živimo i slobodno mešati a ujedno ne dovoditi u pitanje zdravlje ljudske vrste, kako osvestiti identitet ljudskih bića spram niskih, zajedljivih i destruktivnih i, na kraju krajeva, konstruisanih nižih identiteta poput nacionalnih ili etničkih, kako jednom zauvek podići sve granice i postaviti nov osnov za postojanje ljudske vrste od ovog razmeđenog pakla u kom živimo zato što nismo u stanju da pobedimo sve te atavizme u sebi, to je ono o čemu bismo s našim gostima i učesnicima debatno tribinskog programa ove godine voleli da razgovaramo.

Koliko kultura, konkretno i književnost, ima uticaja da zaista nešto promeni i zašto su takve debate važne? S druge strane, da li je stav da kulturni sadržaji indirektno utiču na promene u društvu u skladu sa realnim ishodima?

– Pa ja smatram da valja vredno raditi na svojoj stvari i činiti sve da ideje u koje verujete ne potonu pod pritiskom i u moru drugih koje u javnom prostoru postoje.

Mi se u Udruženju Krokodil predano bavimo i tim društveno-političkim segmentom naših aktivnosti, pitanjima politizacije jezika u regionu (kroz seriju konferencija Jezici i nacionalizmi i posledičnu Deklaraciju o zajedničkom jeziku), istorijskog revizionizma (kroz projekte Ko je prvi počeo/Istoričari protiv revizionizma i Histoire pour la liberte i deklaraciju Odbranimo istoriju) i pretpostavke jedne zajedničke regionalne književnosti zasnovane na deljenom jeziku i senzibilitetskim srodnostima (kroz projekat Zajednička čitaonica).

Između tih projekata postoji jasna spona i sinergijski efekat i mi se ne nadamo brzim rezultatima ali smatramo da gradimo temelj jedne moguće bolje budućnosti zasnovane na uzajamnom razumevanju i jednom prosvetljenijem odnosu prema svim našim različitostima kao i mogućnostima njihovog usklađenog postojanja.

Još uvek smo od toga zapravo jako daleko ali tek je to dodatan razlog da se na svemu tome nešto ozbiljno radi. Ovo je naš doprinos jednoj stvarnosti za koju je i dalje neizvesno da li će se ikada ostvariti.

Krokodil zatvara konferencija Histoire pour la liberté na kojoj će učesnici razgovarati o odgovornosti istoričara i neistoričara za kreiranje istorijskih narativa i politiku sećanja. A s obzirom da se na istoriji grade budući – kako sadržaji, tako i generacije, koji bi prema vašem mišljenju trebalo da bude taj narativ, posebno na našim prostorima sa jako turbulentnom skorijom istorijom?

– Nije u pitanju jedan novi narativ koji treba da zameni postojeći već potreba za promenom čitavog pogleda na stvar i usvajanje činjenice višestrukih narativa, tj. jedne multiperspektivne istoriografije koja prepoznaje da istoriju ne pišu „samo pobednici“ već da u njenom stvaranju učestvuju svi i da su svi pogledi na određene događaje iz prošlosti jednako dragoceni ako nam je stalo da tu prošlost razumemo u svoj njenoj slojevitosti zarad boljeg ophođenja prema sadašnjosti i budućnosti ujedno.

Ovo je posebno važno na našim prostorima gde je prvi komšija po pravilu najveći neprijatelj i gde se generacije svesno, kroz obrazovne sisteme, odgajaju da mrze jedni druge po etničkom i nacionalnom osnovu i gde plitko zakopano oružje iz prethodnih ratova uvek čeka da ponovo bude otkopano.

Taj prokleti krug valja prekinuti jednom za svagda i put kao tome je kompleksan i trnovit ali ne i nemoguć.

Ono što su već učinili, na primer, Nemci i Poljaci ili Nemci i Francuzi ali i mnogi drugi mogli bismo da uradimo i mi uz nešto zajedničke dobre volje i saradnje.

Ponosni smo što u ovom projektu kao i konferenciji učestvuju eminentni istoričari iz svih zemalja regiona i što svi s velikim pregorom i uzbuđenjem razumeju aktivističku, suštinski neakademsku prirodu ovog našeg nastojanja.

U kakvoj poziciji se nalazi književnost kod nas, danas, s obzirom na to da je folk pevač Aca Lukas izdao knjigu i književno veče održao u pozorištu, dok su sa druge strane piscu Svetislavu Basari desničari onemogućavaju da održi književno veče za delo ovenčano NIN-ovom nagradom?

– Ma sve je to odvratno i depresivno, ali s druge strane književnost je jako živa i dinamična, mnogo se stvara, dolazi neprestano do smena generacija i mene uvek raduje kad pomislim da i nakon trinaest godina postoji toliko sjajnih autorki i autora koje festival Krokodil još uvek nije stigao da predstavi.

Tako da je to kao i uvek pitanje one poslovične čaše koja je polupuna ili poluprazna, već zavisno od toga kako na nju gledate.

Ne verujemo u nacionalne selekcije

Povodom ideja i vrednosti na kojima počiva Krokodil Arsenijević dodaje: „Senzibilitetska bliskost nam je bila jednako važna – ona omogućava da čak i autorke i autore koje inače čitamo u prevodu (poput, na primer, Rumene Bužarovske) doživljavamo kao sebi bliske i nikako strane pisce.

S obzirom da ne verujemo u nekakve nacionalne selekcije, goste našeg festivala smo uvek predstavljali isključivo po imenu i prezimenu. Sve je to ostalo nepromenjeno do danas s tim što smo naš festival tokom godina još dodatno internacionalizovali“.

Veče u čast Bekima Sejranovića

Prijatelj Krokodila, nažalost, tragično preminuli pisac Bekim Sejranović, biće tema jedne od večeri na festivalu, a Arsenijević povodom njegovog lika i dela ukazuje da je „Bekim, ukratko, fenomen“.

– Retko je koji pisac toliko voljen koliko publika voli Bekima Sejranovića.

Tako je bilo tokom njegovog života a onda je taj fenomen doslovno eksplodirao nakon njegove smrti. Mislim da je stvar u tome da je on jedna prazna identitetska tabla koju je sam iscrtavao sopstvenim zamislima o sebi – niko i ništa i nigdje i niotkuda pa ujedno sve i svja i svugde i odasvuda – i da se kao takav nije trudio nikom ništa da proda već se bavio sobom i sopstvenim demonima ispisujući stranice te svoje autofikcije u pet ili šest knjiga.

Gurao je dokle je stigao i onda brzo otišao a za njim je ostalo jedno fascinantno nedovršeno delo ali takvo jedno delo jedino može naglo da bude prekinuto smrću autora pa je takav njegov završetak zapravo prigodan.

I jedini moguć, reklo bi se. Ono što je ostalo jeste jedna ogromna ljubav prema Bekimu Sejranoviću i strast prema njegovim knjigama i on je – verovatno paradoksalno s obzirom na sve što ga je za života morilo i proganjalo – po smrti, kao nagradu, zasluženo dobio ono čemu se verovatno svi autori nadaju. Čitan je, dakle, voljen i u tom smislu veoma živ – zaključuje Vladimir Arsenijević.