foto Gordana NoninPreko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom, jer koliko god bio najbolji od svih postojećih svetova, ovaj naš nikad nije dovoljno dobar da ga ne bismo izneveravali, poboljšavali, iznova izmišljali i tako razmenjivali za nešto drugo… prošlost već u trenu ne postoji, ostaje praznina u koju bi svako da upiše svoje lice…
“Smrtni greh pisanja je biti dosadan.“ Roman “Španska čizma” (Laguna 2021) to svakako nije, a šta jeste pitamo književnika Vladimira Kopicla. Najpre, koliko je svoje lice upisao u prošlost vremena kada su “deca cveća” imala svoju sadašnjost.
– I pored poznatih oblika moje višedecenijske artističke i druge nevinosti, sopstveno nestašno blagodejanije u prošlovekovnim njuejdžerskim čarolijama nikako ne mogu demantovati. Jer živih svedoka još ima, skoro koliko i javno dostupnih svedočanstava. A pošto nas, uz to, današnjica opominje da bi najbolje mirovne i eko-energije te epohe pod hitno valjalo pretresti i ponešto od njih blagorodno aktuelizovati, pisanje ove ljudske pričice mi se učinilo iskrenijim, bitnijim pa i lagodnijim gestom nego da pasivno ili književno lukrativno tugujem zbog opadanja broja pingvina tamo negde daleko. I eto otud ispovesti koja možda i nije baš ispovest, ali jeste knjiga koja zna šta ispoveda. Pa čak i zašto.
Roman “Španska čizma” ušao je u najuži izbor od šest najboljih romana po oceni NIN-ovog žirija. Kako doživljavate ovu nagradu?
– Bilo bi lepo da je tako sa svima nama, kao što je sa njom. Da nam vreme nije ništa oduzelo a da pri tom još uvek možemo nekom nešto da damo, nešto podržimo, bacimo malko svetlosti na onaj medijskim spektaklom solidno zamračeni kutak ove naše kulturne polusvesti koji zovemo književnost i pri tom podrazumevamo kreativno pisanje marketinški neprilagođenih individua sa insuficijentnim pristupom publici. Zato je kontinuitet NIN-ove nagrade danas mnogo više od pukog kontinuiteta, a njen značaj među preostalim nagradnim sestricama izuzetan, pogotovo zbog neporecivog pozitivnog halo efekta NIN-ovog priznanja kod čitalaca. Te danas naše najveće uzdanice. Na žalost. Ili na sreću.
To vas pitam, između ostalog, i zato što ste jednom sebe okarakterisali kao “liričara, sa opakom zadrškom”. Kada ste objavili prvu zbirku poezije “Aer” 1978. godine, ona je nagrađena tada prestižnom Brankovom nagradom. Prvi ste roman objavili pre dve godine, “Purpurna dekada” (Dereta, 2020), a sada i drugi. Izgleda, radi se o sve opakijim zadrškama?
– Tačno. I nekad se pevalo da više nemamo vremena, a danas, kad ga stvarno nemamo na bacanje – kako planetarni eksperti i gerontolozi tvrde, bar poneki pisac subjektivni mir svoje teško stečene mirovine može utrošiti na neko svoje najupadljivije objektivno Drugo. A to je u mom slučaju proza, nešto na šta sam dugo bio kreativno imun. Zvuči prozaično, zamalo i tužno, ali je za profesionalca sjajan zanatski izazov raditi nešto sasvim novo i za ličnu karijeru sasvim rizično. Eto izazova kome nisam preterano odoleo. A i zašto bih. Neće to uspavati pesnika u meni. Uvek taj nađe neka vratanca, makar i prozno tiražna.
I Oto Tolnai je pisao svojevremeno o tim razlikama poezije i proze. Dok mu je poezija džokej u Kostolanjijevom smislu, proza je za njega trava. Kako biste vi objasnili vaš “prelazak” u prozu (uz objavljene knjige poezije), u poslednjih nekoliko godina? Da li je proza za vas i dalje “samo mlađa sestra poezije” i šta to za vas znači?
– Poezija je kraljica majka književnosti koja po difoltu kazuje više nego što govori i u kojoj, ako je prava, uvek ima tekstualno raznostrano aktivnog, nesaznatljivog viška nezavisnog od pukog značenja koliko i od autorske ili čitalačke slike sveta. Poezija je dobroćudni otkrivalački fantom nevidljivih energija postojanja, a proza je radničko-udarnička forma umetničkog pisanja koja prošle ili još aktivne oblike života i njihova susticanja simulira ujednačavajući svoj govor sa onim što želi da kaže i debelo vodeći računa o tome kome je namenjena. Ma koliko se to ponekad zbivalo pod formalno zadatom maskom irealnog, ne-zbiljskog, poetičnog, uz dobrodošlo saradništvo sve fantazmagoričnijeg sveta koji nas neprestano filuje novim sadržajima, temama, psiho-i tehno-ludističkim podsticajima i odgovarajućim tekstualnim reagensima.
Da li je i “Španska čizma” na tragu toga da se reaktuelizuje pojam slobode, jedan način života koji je postojao sedamdesetih godina prošlog veka, život u komunama?
– Još smo daleko od toga, mada je očigledno da je mnoge od nas najnoviji virusni podsticaj dosta lagodno rasejao po alternativnim staništima van grada i mnoge priveo oblicima ponašanja sa aromom instantno podgrejane komunarske težnje ka novim oblicima održivog zajedništva svih činilaca života na našoj plavoj planeti. Zvuči blesavo, ali ni moj romančić zaista nije sasvim operisan od takvih težnji. I možda baš zato u njemu ima ironijske, pa i ozbiljnije insajderske kritike sitnijih njuejdžerskih brljotina, da ne bismo ponavljali neostvarene učinke moje generacije. I dizali ih na kvadrat.
Tada je svet bio pun očekivanja. Ne može se izbeći poređenje sa ovim što danas živimo jer, upravo je tema zajedništva u doslovnom smislu reči, dakle život u komuni, nešto što je nezamislivo u vremenu u kojem se čovek otuđuje i od sebe i od drugih.
– Svet je uvek bio pun očekivanja, pogotovo katastrofalnih. Da li nas danas može tešiti to što većina proroka već nastupajućeg posthumanizma sam proces posthumanizacije sveta smatra u osnovi povoljnim i po čoveka? Ko će znati? Nedavno sam prevodio jedan novi kultni tekst s naslovom Manifest zombija. I nije neinteresantno. Čak ni sasvim mračno.
Konceptualni umetnik, pesnik, romansijer
Iako za prvu knjigu, a bila je to zbirka poezije „Aer“, objavljena 1978, već naredne godine dobija Brankovu nagradu, tada prestižnu za pesnički prvenac – Vladimir Kopicl je u umetničke vode stupio još 1970. godine kao konceptualista, u sada već legendarnim umetničkim grupama Kôd, (∃ i (∃-Kôd.
Njihov je rad, s jedne strane, bio posvećen analitičkim eksperimentima u domenu teksta/jezika, dok je druga oblast rada pripadala postobjektnoj trodimenzionalnosti, odnosno dematerijalizaciji umetničkog objekta – „gde posebno mesto pripada njihovoj političkoj umetnosti, angažmanu na raz/otkrivanju društvenih (partijskih) stega koje su direktno ugrožavale autonomiju umetničkog delovanja“, po rečima istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića.
Nakon punih pola veka bavljenja umetnošću, Vladimir Kopicl objavio je u poslednje dve godine knjige u dva različita žanra književnosti: pored prvog romana „Purpurna dekada“, i najnovijeg „Španska čizma“, u knjižarama je i nova zbirka poezije „Udaljeni bubnjevi“ u ediciji „Anagram“ Kulturnog centra Novog Sada.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
