Vladimir Lalić: Evoluciono postajemo poput insekata

Izložbom njegovih najnovijih radova na pleksiglasu pod nazivom „Tragači (snova)“ otvorena je krajem nedelje galerija „Sanjaj“, na kojoj su postavljana i dela umetnika Marka Kusmuka i Damjana Kovačevića.

Izložba će trajati do 2. decembra, a tim povodom Lalić govori za Danas.

Zašto izložba nosi naziv Tragači (snova)?

– „Brejnstormovali“ smo naziv do samog kraja, Sanja Bjelanović Janković, direktorka galerije, na kraju je dala predlog jer je traganje u biti i Damjanovog i Markovog i mog stvaranja, bilo da je to traženje unutrašnjeg sveta ili upijanja sveta oko nas. Traganje povezuje naš rad.

A snovi, koliko su značajni za vaš rad?

– Od nastanka svesnog čoveka zainteresovani smo za snove. Da ne mistifikujem, ne bih odlazio u snove u bajkovitom smislu, simbolističkom… Snovi su neka vrsta nužnosti, meni čak i vrsta „glitcha“ u razmišljanju i podsvesti, čije nas postojanje i značenje zbunjuje. To da li postoji značenje nije bitno koliko postavljanje pitanja. San je vrsta provokacije uma koja mi služi da na javi uradim nešto van uobičajenog, realnosti, u tom smislu koristim snoviđenje. Ipak, više volim da koristim intruzije, koje su malo više bljesak, a manje narativ. Ne volim suviše da koristim narativ, već preferiram provokaciju u odnosu na to šta ću da proizvedem na likovnom planu. Nije mi praksa da suviše jurim za snovima, da ih prepisujem. Možda ima nečeg u vezi sa tim utiskom koji san ostavi što može da bude inicijalna kapisla koja navede na neko razmišljanje… Ipak me druge stvari u okolini inspirišu. Recimo, radovi koje ovde izlažem – crteži na pleksiglasu, postavljeni u vidu instalacije, za koje su bitne senke koje padaju, oni možda u nekom trenutku jesu snoviđenje, jer su nepostojeći iz jednog ugla, a iz drugog dobijaju na trodimenzionalnosti, ali to je obmana slikarstva uvek prisutna.

Da li ste poželeli nekada da zabeležite san kako biste mogli sutra da ga se setite, da li bi ta mogućnost doprinela stvaranju?

– Magija je u tome da se ne setimo svega. Jako je uzbudljivo razmišljanje da možemo da snimimo ceo san i da ga posle pustimo, ali iskreno mislim da bi se tu dosta izgubilo, jer snovi rade upravo na nivou nesvesnog. Mozak tako funkcioniše, samu realnost doživljavamo selektivno… Bitnije mi je da vidim oči ili šake nego neki drugi deo tela. Upravo tako i crtam, otuda te deformacije. Ako bi detektovali sve, sve bi bilo jednako bitno, a to nije slučaj. Zanimljivo je za snove da se niko nikada ne seća početka sna, uvek se nađeš negde, u nekoj situaciji, naiđeš na one kvazi ljude, gde je to neki čovek, iako fizički izgleda drugačije… I da vidimo sve te pomešane stvari kao neki SciFi film, ne bismo mogli da ih objasnimo. U toj nemogućnosti objašnjenja rađa se magičnost i upravo zato postoji umetnost. Na tom nivou snovi i umetnost funkcionišu na sličan način. Pojaviš se u tom jednom svetu i ne preostaje ti ništa drugo nego da kopaš po svojoj psihologiji, kako bi uvideo dokle će to da te odvede…

Pomenuli ste figure sa vaših radova, šta one, kao i ponavljajući simboli poput muve, eksera… zapravo predstavljaju?

– Uglavnom su to neki arhetipski simboli. Muve su bile postavljene u Muzeju grada Beograda, a sad su to moljci, larve ili tako neka bića…

Da li je simbolika insekata neki uticaj Kafke?

– Svi ga čitamo u školi… Osećaj da si se probudio kao buba u Kafkinim romanima je arhetip. Ponekad se zaista probudiš i osetiš tako, ponekad poletno kao ptica, nekada bi mogao da skačeš… Muve sam dosta posmatrao kao ljude, jer ljudi malo preskaču evoluciju, a pitanje evolucije mi je jako zanimljiva stvar. Mi najbolje funkcionišemo u plemenu, a to pleme je odavno mrtvo. Razmnožili smo se toliko da smo postali roj. Evolutivno i sada sa internetom, takvom vrstom komunikacije, nastaje taj „hive mind“ – košnica gde neki komanduju i svi su povezani… To je moja romantično-tragična vizija budućnosti. Primećujem da evoluciono dosta postajemo insekti. Moljci koje trenutno stvaram možda simbolišu neku vrstu preporoda i ponovnog rođenja putem kojeg postaju nešto drugo. Dosta su seksualni, dosta violentni i vibrantni… Ima tu dosta larvi, plodova koji mogu da podsećaju na meduze… Svaki biolog koji bi došao na izložbu pomislio bi: „Ovaj čovek nema pojma sa biologijom“, ali to meni i jeste namera. Uzmem pedesetak različitih uzoraka i od njih napravim nešto moje.

Kako biste opisali tu životinju?

– Ne želim da je opišem, već da ona postane avatar. LJudi kažu, „jaaaooo, ovaj liči na mene, ovaj je ista tašta…“ – to je zabavno i smešno. Postoji potreba da se identifikujemo i pronađemo sebe. U mojim radovima, koji su jako karakterni, upravo postoji taj karakter koji mi kao društvo gubimo, a želimo da pronađemo. Otuda avatari.

Društvo nam takođe od rođenja nameće poželjne karaktere, da li je moguće otarasiti ih se i naći „svoje ja“?

– Poenta je u traženju. Nemam pravi odgovor na to. Napravio sam varku da pronalazim sebe kroz umetnost. Stvaranje me udaljava od ništavila. Svi plovimo u tom ništavilu i to je jedina grančica za koju mogu da se držim da ne bih otpao i propao dublje u ambis. Sa malo pozitivnije strane, smatram da čovek pronalazi sebe u datom trenutku, i da se treba podsećati na decu u sebi. Ta deca, koje ima puno, kao pačići idu za nama i neizostavni su deo čoveka. Zabavno je tražiti, još je zabavnije slušati sebe od pre par godina kad si bio ubeđen da si se našao, pa onda provališ da si otišao ko zna gde… Da ne bih izgubio sebe, ja se bavim ovim čime se bavim.

Celokupni dosadašnji rad postavili ste na samostalnoj izložbi „Sedimenti i sentimenti“, a ona je zbog velikog interesovanja nekoliko puta produžena. Kako sada, kada su se slegli utisci, gledate na nju?

– Sve u vezi sa njom je bilo neobično, produžena je tri puta, veliko interesovanje je vladalo, strašne emocije, ljudi su mi prilazili uplakani, naježeni, neki su mi govorili da su četiri ili pet puta posećivali istu izložbu. Lomi mozak sama ta informacija… Najjači utisak mi je bio kada sam šetajući hodnicima izložbe u jednom trenutku osetio veliku tugu, sreću i uzbuđenost jer se tu nalazilo sedam godina mog života. Ona se mnogo dublje bavi mojim porodičnim životom. Takođe sam u momentu osetio da sam na samom početku. To je otprilike najlepša stvar koja može da se desi umetniku, da gledajući svoj opus i dalje misli da je na početku, jer bilo je trenutaka kada nisam to mislio, kada sam bio na veoma mračnom mestu. To je najgori mogući osećaj. Tu su i nastali oni crteži koje mrzim i koje sam cepao… Cela priča u vezi sa tom izložbom je veoma intenzivna i jaka, i dalje se oporavljam od nje.

A postavka u Galeriji Sanjaj, o čemu govori?

– Ovde sam izložio najnovije radove, još uvek neviđene, sveže iz ateljea. Želim da pustim tu moju decu i da vidim šta imaju da kažu. Otud teskoba da se iskaže šta znači ovo što trenutno izlažem. Treba da prođe jedan period da uopšte shvatim zbog čega radim baš to što radim i zašto se ovo dešava, recimo, posle raskida mesecima nisam mogao da nacrtam ljudsko telo. Otud možda ove larve, neki preporod, nešto novo…

Vi ste na predlog našeg velikog umetnika Vladimira Veličkovića postali prvi srpski laureat nagrade “Pol-Luj Vajler” Francuske akademije za slikarstvo. Koje su Vaše lične asocijacije na Veličkovićev lik i delo?

– Kao čovek je bio jako dobar, veličina, gospodin pre svega. NJegovo gospodstvo me je oduvalo. Čovek od reči, znalo se da u minut poštuje dogovor, iako je taj isti dogovor ugovoren mesec dana ranije, dok se sada svi čujemo za svaki sekund… Vodio sam kroz njegovu izložbu u Novom Sadu, i ima toliko puno stvari da se kaže u vezi sa njegovim slikarstvom. Lično mi je zanimljivo što su ljudi često ljuti na njegovo slikarstvo jer nema izlaza. Zanimljivo mi je to da neki istoričari umetnosti žele da se izvuku pa kažu – ima malo svetlosti ovde, ima otvor… Ja se pitam da li ti je potreban izlaz na slici? Slika i crtež je nešto što upravo otvara čoveka, imaginaciju, pa makar to bila i bezizlazna situacija, ti ćeš iz nje naučiti nešto i taj izlaz primeniti u životu. Svaka dobra umetnost otvara pitanje. To pitanje nije za sve isto. Svako će da postavi pitanje samom sebi i da da odgovor u nekom trenutku, za sto godina, u pravom trenutku, posle rođenja dece… Poenta je napraviti delo koje pravi ožiljak u sećanju. Taj ožiljak, iako deluje kao ružna stvar, može da bude i lep, jer je ožiljak stvar pobede i metamorfoze, menjanja tela i mišljenja. To je poenta umetnosti koja daje poentu življenja.

Kako vidite trenutno savremeno društvo i umetnosti u njemu?

– Postoji jedna velika prezagušenost svim i svačim. LJudi su retko kada mogli zaista da vide ono što je ispred njih, obično im se kaže ovo je dobro pa oni gledaju drugačijim očima i tako dalje. Ovom brzom svetu umetnost je potrebna više nego ikada. Verujem da su umetnici kompresori vremena. Mi sažimamo vreme. Mi toliko gledamo u šaku ili oko, pokušavajući da shvatimo šta je suština u svemu tome. To je u stvari ono što ljudi žele da vide i što na kraju kupuju. LJudi nemaju vremena da se bave time, a umetnik je taj koji će da provede sate gledajući jednu jabuku da bi taj oblik i značenje jabuke predstavio drugima. Zato je dobro da se ovakve galerije otvaraju, one su potrebne Beogradu i svetu. Pogotovu ovoj Srbiji. Ovo je poziv za sve ljubitelje umetnosti da se od ovakvih mesta napravi inkubator ideja gde će se dešavati performansi, izlagati… Ovako male stvari su upravo velike, jer pružaju prozor, izlog, pozivaju ljude da uđu, da vide, da se zapitaju šta je to izloženo, jer potom postavljaju ono pitanje – šta smo mi.