Vladimir Lazić/Foto: Vojkan Ristić Sa namerom da pobedi stvarnost ili očuva realnost, Pozorište „Bora Stanković“ je pred novim izazovom: Ispred ili za vremenom. Provokativno, usred pandemije, kada „maske nisu pale“, počele su probe „Gospođe ministarke“, po tekstu Branislava Nušića.
Očekuje se i smeh, ali i gorčina. Sa ansamblom radi provereni „selektor“ u liku Vladimira Lazića. Ovoga puta sa pevanjem, a da to nije u duhu, nekog čitanja prethodno viđenih predstava.
Očekuje se i novi „recept“ od reditelja koji je ovdašnjem pozorištu doneo puno nagrada, pre svega, za one predstave koje su sobom nosile smeh i opuštenost. Drugačije vreme. Glumci koje poznaje. I, sada ponovo Nušić, kao repertoarski „izgovor“ ili „izazov“ ?
Još jednom ste u Vranju. U pozorištu gde su Vaše predstave iz nekih, srpsko nesrećnih devedesetih „Maratonci“, „Stradija“ …, a kasnije „Kako snimiti porno film“, bile opore, gorke, ali se publika smejala. Sada operišete sa Nušićevom „univerzalnošću“ i tekstom „Gospođa ministarka“. Hoćemo li se smejati, ili više upitati, i mi na jugu Srbije, kroz Vaše čitanje „Ministarke“ ?
-Za Vranje me vežu uzbudljivi trenuci i umetničkog i ličnog opusa. Kada smo 1986. godine stvorili “Stradiju” po Radoju Domanoviću, na tlu tadašnje Jugoslavije se već osećala potmula tutnjava koja nije slutila na dobro, a na teritoriji Kosova i Metohije je bilo više nego očigledno da se štošta otrglo kontroli i krenulo nizbrdo. Država se ponašala kao noj sa glavom u pesku, a vranjsko pozorište je ponudilo angažovanu i uzbudljivu predstavu bespoštedno ukazujući na pomenute probleme. I, evo me, 35 godina kasnije u atmosferi uzavrelih političkih strasti na tlu malene Srbije pod teretom istih problema. Jedino je pakovanje nešto drugačije dizajnirano, a mi pred sudbinom Živke potonje ministarke i egzotičnog okoliša. Kao neko ko je najodgovorniji za sve što se bude događalo na sceni, verujem da će publika imati povoda i da se zapita, ali i da se nasmeje svim vrludanjima Nušićevih junaka, s obzirom na to da je familija Živke ministarke glavna poluga u ovoj postavci.
Da li se danas smejemo sami sebi ili nam se neko smeje u lice ? Gde smo se to pogubili između korone, politike, apatije i našeg „bučnog mamurluka“ ?
-Ih, koje bi vam sve nepodopštine mogao da saspem, ali ste me preduhitrili i već odgovorili našim “bučnim mamurlukom“ koji nas uporno prati, a mi i dalje ne možemo da se orijentišemo “odakle to duva i na koju stranu”. Slušajući pojedine političke vedete, pitam se, pitam se: koliko im je vremena trebalo da iskonstruišu takve “umotvorine”.
Srbija i ovaj deo zemlje nalazi se u višegodišnjem odnosu između „njega“ i onog manjinskog „nas“ u kome je pojedinac obesmišljen, ili preveden da više razmišlja o računima za struju, šta ima u zamrzivaču, koliko mu je ostalo drva, gde je nestao ajvar… Kada je obesmišljena vrednost novca, ima li tu mesta i za smišljeno razmišljanje o pozorištu ?
-U moru svakodnevnih egzistencijalnih briga, pozorište predstavlja bar iluziju utočišta kao “ogledalo života”. Naša misija će u nečemu biti uspešna, ako uspemo da bar na tren publiku izmestimo iz sumorne stvarnosti. Naravno, na kraju će ostati pitanje:”A sutra kako ćemo…”
Nušićevi junaci, su i danas „živi“. Ta plejada likova od „Mistera dolara“, „Ožalošćene pororodice“, „Narodnog poslanika“, do „Gospodje ministarke“. Oni kao da su naš usud i budućnost iz koje nismo izašli. Zašto je Nušić toliko aktuealan do danas ?
-Iako se mnogi od nas diče da poznaju srpsku dušu u “dušu”, Branislav Nušić je, možda, najsadržajnije i do detalja uspeo da napravi malu antologiju naših nepodopština, koja će nas večno pratiti kao senka nekog usuda. Svakom od sedam smrtnih grehova posvetio je dužnu pažnju, a za protagoniste izabrao našu naciju. A možda je malo i preterao…
U pozorištu smo nekada imali stav „beskompromisno“, a sada se sve svelo na suočavanje sa nečim „već viđenim“, ublaženim. Ko sada upravlja teatarskim promišljanjem, reditelja, glumaca, upravnika? Vulgarnost ili zadovoljenje forme?
-Nema pravila u tumačenju sveta i svega što nas okružuje. O ukusima i estetskim merilima tek ne vredi raspravljati. Sticajem nesrećnih okolnosti ili nečijim veštim “smernicama” našli smo se u vremenu obilja svakojakih trendova u kome je sve moguće i nema granice u „inovativnim“ talasima, ali i srozavanju elementarnih normi u međusobnom ophođenju.
Vi, znate, da bih se kao gledalac jedne predstave smejao moram biti opušten. Otuda, da li se danas na teatarska dešavanja u Srbiji dolazi kao na nekakv „psiho socijalnu“ terapiju ili je to kolektivni čin potrošnje nemoći ?
-Uloga i zadatak pozorišta je oduvek bila, a nadam se da će i dalje biti, i poučna i intrigantna i terapijska i… Uspeće bez obzira na prateće medijske trendove da publiku uvuče u neku scensku “Igru prestola”.
Može li se iz „geografski“ malog pozorišta poslati poruka proboja, neodustajanja ili je to rezervisana „misija“ za prestočničke teatre ?
-Bez ikakvog dvoumljenja tvrdim da su i samo takozvana “mala” pozorišta sposobna da uzdrmaju etablirani velegradski konformizam. Takvih je primera i previše. Svedok sam bio da su teatri od Subotice do Vranja, od Užica i Šapca, preko Sombora i Kikinde do Kruševca, Kragujevca i Zaječara, ali i drugih koje nisam pomenuo, u Beogradu i Novom Sadu uspevali da publiku oduševe svojim uzbudljivim kreacijama. O značaju KPGT-a vredi napisati malu studiju.
Kako se gleda na glas, „onaj pozorišni“, koji stigne iz neke provincije, iz teatra u Vranju, koji dejstvuje na dve granice i jednoj administrativnoj liniji. Može li estetika iz Pozorišta “Bora Stanković” pobediti daljinu, a da ne bude samo neki običan eho protutnjale svakidašnjice ?
-Vranjsko pozorište to dokazuje decenijama, u pogledu istrajnosti, ali i požrtvovanju svih aktera oko onoga što se poručuje “na daskama koje život znače”, odavde, a čime se daje svekoliki značaj oblikovanju repertoarske raznovrsnosti. Dokaz tome su brojna gostovanja, priznanja, ali i brojni pojedinci koji su se otisnuli u umetničke vode i uspešno „plivaju“.
Počeli smo sa Vranjem, a završićemo sa Vašim osvrtom na Srbiju koja će početkom aprila na još jedno glasanje. Podele, raskoli, podmetanja, zluradost, netolerancija predizbornih priča već na startu kampanje koja nije ni počela. Kako ćemo završiti još jednu priču ? Šta nas čeka ?
-Ako je verovati narodnoj izreci „Po jutru se dan poznaje” očekuje nas, Šekspirova “Bura” u kojoj će dominirati “Gordost i predrasuda” , kao i molitva u stilu „Čekajući Godoa” ili „Grofa Monte Krista”, uz eho „U cara Trojana kozije uši” i trijumfalni uzvik „Do pobede i dalje”, a onda „Dugo toplo leto”.
Ovo je lukavo pitanje!
Sa vranjanskom premijerom izlazite neposredno pred izbore sa kakavom porukom ili poukom za publiku?
-Ovo je lukavo i provokativno pitanje u situaciji koja se tek zahuktava. Odgovora bi moglo da bude napretek, a da ni za jedan ne bih smeo čak ni da pretpostavim šta nas sve očekuje.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
