Vladimir Nikolić profesor, član Glavnog odbora studentskog protesta 96/97: Studenti su vratili politiku u Srbiju

Naš renomirani, svetski nagrađivani i zapaženi umetnik, predstavnik Srbije na 59. Bijenalu umetnosti u Veneciji, profesor Fakulteta likovnih umetnosti i nekadašnji član Glavnog odbora studentskog protesta 96/97, jedan od trojice osnivača Arhiva javnih skupova – Vladimir Nikolić, govori za Danas o značaju trenutnih studentskih protesta.

Podržavate studente, zašto? Koliki je značaj njihove borbe?

– To je najviše stvar zdravog razuma kada pogledate uzroke njihove pobune, a njen značaj je daleko veći nego što se na prvi pogled čini. Studenti su vratili politiku u Srbiju, zapravo su prekinuli njenu blokadu i otvorili joj prostor. Oni po prirodi stvari ne mogu biti ni bivša vlast, ni opozicija, ni deo drugih političkih institucija i upravo zbog toga je njihovo delovanje suštinski političko. Pri tom, vidi se da model njihove pobune u sebi nosi i jasnu odluku o principima organizovanja, što je tek domen politike. U tom smislu, svim srcem navijam da ova generacija ne nasedne na staru srpsku kretensku podvalu, da se izvinjava i pravda što se bavi politikom. Nije to ekskluzivno pravo obožavanog i neustrašivog vođe, iako to većina u Srbiji misli. Samo, ukoliko u prostor koji su studenti stvorili uskoro ne uđu i drugi delovi društva, ako ne počne da se širi, sve će ostati po starom, pa do sledeće nadstrešnice, poplave, helikoptera, ko preživi…

Kako komentarišete reakciju vlasti na studentske zahteve i ophođenje vlasti prema njima?

– Ova vlast čak i kada ne izazove direktno neki problem, njena reakcija, njen način upravljanja krizom, učini ga višestruko gorim i skupljim. U suštini, mi smo suočeni sa nekadašnjim prvim timom Šešeljevih radikala, najprimitivnijim oblikom političkog organizovanja u Srbiji. Za njih je davno Zoran Đinđić sa pravom rekao da oni nisu politički fenomen, već mentalitetski fenomen. To su ljudi bez stida koji ne prolaze elementarni test ljudskosti, oni su javna opasnost i ne bi nikada smeli da budu blizu mesta odlučivanja i upravljanja. Bukvalno svo njihovo delovanje vođeno je namerom da se dočepaju tuđe imovine, javne ili privatne. U ovom slučaju, kao i u mnogim prethodnim, njihova reakcija je jeziva. Dok studenti i učenici srednjih škola stajanjem, ćutanjem i saosećanjem javno odaju počast stradalima na stanici u Novom Sadu, i traže od države odgovornost, na njih nasrću pesnicama i automobilima ljudi koji su identifikovani kao gradski odbornici, kao zaposleni u javnim preduzećima i institucijama. Zatim se ispostavlja da su neki od njih narko dileri i kriminalci, a direktora javnog preduzeća nešto ranije uhapsi EUROPOL kao člana međunarodnog narko kartela. Pa to je jezivo. To je potpuni slom društva.

I sami ste bili član Glavnog odbora studentskog protesta 96/97, kao predstavnik matičnog FLU, gde danas predajete. Kakva je atmofera vladala krajem devedesetih dok ste Vi kao student sa kolegama protestvovali?

– Bilo je uzbudljivo, u nekim situacijama napeto i opasno. Bilo je uspona i padova protesta koji je ušao u četvrti mesec trajanja i svakodnevnog aktivizma i samim tim bio podložan raznim unutrašnjim procesima. I tada je studentski protest imao veliki značaj u borbi protiv kriminalne vlasti Miloševića i njegovog SPS. Sa druge strane, meni se kao akteru studentskog protesta njegova atmosfera često nije dopadala s obzirom da je moja generacija bila ideološki dosta mračna. Previše studenata u svim odborima je bilo desničarski orijentisano, ideološki dosta retrogradno, nisu vadili crkvu iz usta, tražili su ikone na čelu studentske kolone, zamalo glasali da sednice Glavog odbora protesta na Filozofskom fakultetu počinju molitvom, a Čedomir Jovanović svaki dan zvao Boga u pomoć sa Platoa… Dosta je to bilo neobično za jednu akademsku zajednicu.

Da li postoje paralele, sličnosti i razlike sa današnjim, s obzirom da se trenutni studentski protesti smatraju najvećim u Srbiji, u ovom veku?

– Sličnosti studentskih protesta su nekako opšta mesta, a što se veličine tiče, da, gledamo u najveći studentski protest od ’90-ih godina. Razlike su, barem zasada, zanimljivije. Sve što sam pomenuo malopre o vođenju Studentskog protesta 96/97. sada nije slučaj, nadam se da će tako i ostati. Model organizovanja ovog protesta je drugačiji, ova generacija bira da ne bira lidere, da nema predstavnike. Pogledajte oba Čedomira danas, zvezde prethodnog velikog protesta, moje saborce, šta u ovom trenutku rade i pričaju, gde se pojavljuju i u čiju korist, pa ćete uz težak transfer neprijatnosti shvatiti ispravnost odluka današnjih studenata. Moja generacija je uspela da stvori nove lidere, kojima su uspeh i slava momentalno udarili u glavu, i to je bio loš zalog za budućnost, to je očigledno danas. Zato mi se ova generacija čini boljom i pametnijom. Jedina mesta na kojima se u ovom trenutku proizvodi društvenost, na kojima se konceptualno drugačije organizuje zajednica su univerziteti u Srbiji, i to rade studenti praktično bez ičije pomoći. To se čak dešava i po gimnazijama i srednjim školama trenutno, moj sin je maturant Prve beogradske gimnazije, oni preuzimaju model od studenata, raspravljaju o politici, organizaciji, i utvrđuju pravila ponašanja jednaka za sve. Ako se bolje zagledate, svi oni ne samo da ignorišu obožavanog srpskog vođu, što ovog dovodi do konsternacije, oni na neki način ignorišu i nas. Kao da im je jasno da od nas nema pomoći, da smo mi zapravo deo problema.

Natpis „Studenti su ustali“ pored prazne stolice u izlogu FLU, jedan je od „sadržaja“ koji su, rečnikom mladih, „zapalili internet“ i na društvenim mrežama postali jedan od simbola protesta. S druge strane, imamo većinu televizija i medija koji prikazuju obraćanja državnih funkcionera ili prosto neadekvatno izveštavaju o studentskim protestima. Kako komentarišete?

– Pa dobro, to nije ništa novo, mediji su rak rana našeg društva, doduše, više su metastaza nego primarno mesto bolesti. Naravno najviše nervira RTS pošto njih plaćamo, a ta medijska kuća je servis partije na vlasti, koja god da je. Uostalom ovde se sve državne institucije organizuju kao servis partije na vlasti. To je njihov refleks, čak i da ih niko ne pritiska oni će se ponašati kao servis vlasti. Zato teško pada na stomak to visokoparno pretvaranje i zaklinjanje RTS-a poput vaše pravo da znate sve, medijski javni servis Srbije… od toga čoveku dođe da povraća. Ne može to da se popravi. Mora ispočetka da se pravi, kad se steknu uslovi.

Devedestih nije bilo interneta u smislu u kom se danas koristi, šta je tada bio dominantan način komunikacije među mladima? Koje su se pre svega kulturne akcije tada odzvanjale i koji je njihov istorijski i fenomenološki značaj?

– Da, nije bilo ni interneta ni mobilnih telefona, pokušavam da se setim kako smo na dnevnom nivou prenosili informacije do svih studenata? Mislim da je okupljanje svih studenata bilo svaki dan u isto vreme na Platou, i tu bi se sa razglasa saopštavale odluke donešene dan ranije na Glavnom odboru protesta. Takođe, legendarni radio B92 je bio ključni medij za nas i za čitav Beograd. Što se tiče kulturnog programa protesta koji pominjete, tada sam uživao i učestvovao u tome, ali moram da kažem da sam kasnije promenio mišljenje, mislim da se to često pretvaralo u karneval i da se gubio fokus.

Mnogi kulturnjaci istupaju, apsurdno u celoj situaciji je što svi koji progovore za bolje sutra i podrže studente bivaju kažnjeni, izvikani od strane vlasti, dok su oni koji stanu uz vlast nagrađeni. Kako pobediti strah jer mnogi, kako iz visoke tako i iz pop kulture, potajno podržavaju proteste i u isto vreme strahuju za svoje karijere?

– Pop kultura ide uz veliki novac i tu su istupanja za bolje i pravednije društvo više izuzetak nego pravilo. Kultura uz koju ide mali novac je uvek ugrožena, pa nije neočekivano da strah mnoge sprečava da istupe javno. Nije problem u tome. Problem je što naše društvo, kada konačno pobedi zlo, ne ume da nagradi one koji su pokazali hrabrost u teškim vremenima, i na njihovom primeru izgradi bolju zajednicu. Ovde se sve odmah zaboravlja i zato se uvek vraćaju iste bolesti.

Da situacija bude još gora, stanje u srpskoj kulturi je već godinama jezivo, od činjenice da samostalni umetnici nemaju zdravstveno, niti uslova da stvaraju, ULUS iznova govori o teškim uslovima njihovih članova, kako aktivnih tako i umetnika u penziji, situacija sa Paviljonom Cvijeta Zuzorić i dalje je neizvesna. Budžet za kulturu je gotovo nepostojeći, najniži u regionu, a konkurse za kulturu često odnose sumnjivi projekti, ako se konkursi uopšte održe/raspišu. U isto vreme, i svesni situacije, mladi ljudi se i dalje školuju da postanu umetnici. Kako?

– Sve ste rekli, nema se šta dodati. Umetnici u Srbiji su socijalno ugrožena kategorija, ali treba biti pošten i reći da to traje veoma dugo i proteže se i na period pre 2012. godine. Sa jedne strane umetnici sa svim pratećim institucijama nemaju nikakav ucenjivački kapital za pregovore sa državom, koja je kod nas praktično jedini izvor novca za kulturu i umetnost, a sa druge strane država ni danas ni juče nije imala kulturnu politiku, pa samim tim ni rešenja. Pre dolaska ove vlasti bila je bolja kadrovska politika u kulturi, nije to mala stvar, ali što se tiče socijalnog statusa umetnika i finansiranja umetnosti, nije bilo bitno drugačije. Što se tiče obrazovanja umetnika u takvim okolnostima – odluka da se neko školuje za umetnika retko kad se vodi kalkulacijama, druga logika tu operiše.

Kako istrajati i pomoći studentima koji se, možda indirektno, ipak bore za sve nas?

– Naša realnost, ovakva kakva je, rezultat je činjenja i pameti starijih generacija, i izbora koje su one pravile. Najbolje bi bilo, kao u onom vicu o Muju i Lajki, samo da im donosimo hranu i ništa ne diramo. Šalu na stranu, rekao sam već, studenti su otvorili vrata, ali ne mogu oni za druge proći kroz njih. Sada je red na starije da donesu svoje odluke, da naprave prekid i prelom u svom životu. To nema veze sa pomaganjem studentima.

Slučaj Zoran Đinđić

I pošto se bliži Nova, kakvo biste društvo, Srbiju i kulturu voleli da vidite u 2025. godini, koje su Vaše želje za blisku budućnost?

– Pa evo, želeo bih da u 2025. vidimo leđa ovoj vlasti, jer je to uslov svega. Zatim bih želeo da se suočimo sa svojom slikom, sa svojim portretom, sa činjenicom da nam niko nije oteo državu i institucije, pa ni ova vlast. Oni su bakterija koja se prirodno pojavljuje tamo gde nema higijene. Nijedna generacija ovde od raspada Jugoslavije nije napravila društveni dogovor i poredak koji je poštovala. Kada neko zapne to da uradi, većina počne da ga kritikuje, pa ga je lako ubiti ako ne odustane. Slučaj Zoran Đinđić. Redovan poredak stvari u Srbiji je da je vlast uvek tamo gde je čovek, a ne tamo gde zakon i ustav kažu, nema podele vlasti i prema tome se oblikuju i institucije. To ne može da se popravlja u 2025. To mora da se pravi od nule.