INTERVJU Vladimir Perišić: Trpimo političko i ideološko nasilje nad životom

Njegov film „Lost Country“, koji je pratila velika pažnja naše kulturne javnosti od trenutka kada je na Kanskom festivalu posle dvadeset osam godina pauze doneo prvu zvaničnu nagradu srpskoj kinematografiji (naturščik Jovan Ginić osvojio je prestižnu nagradu „Otkrovenje“ za najboljeg mladog glumca festivala, jedno od tri zvanična priznanja koja dodeljuje žiri „Nedelje kritike“), večeras stiže na repertoar naših bioskopa.

U međuvremenu, posle Kana, ovaj rekvijem izgubljenoj zemlji, nekadašnjoj Jugoslaviji, kako je Vladimir Perišić definisao svoj film, doneo je Giniću nagradu „Srce Sarajeva“ za najboljeg glavnog glumca na Sarajevo Film Festivalu, Specijalno priznanje žirija na festivalu u Herceg Novom…

„Lost Country“ doživeo je veliki uspeh i u Francuskoj – prikazan je u pariskom Centru Pompidu (u okviru Trajectoires programa koji predstavlja najbolje svetske reditelje mlađe i srednje generacije), potom i u 47 bioskopa širom Francuske, a 24. novembra otvorio je Festival autorskog filma.

Prva projekcija bila je rasprodata danima unapred, iste večeri organizovano je i drugo festivalsko prikazivanje, i „Lost Country“ je oba puta ispraćen višeminutnim ovacijama prepunog gledališta mts Dvorane.

Distribucija ovog filma (MCF), osim u Srbiji večeras kreće i po bioskopima Republike Srpske i Crne Gore.

Pokušavali ste da „Lost Country“ započne prikazivanje 29. novembra, i to u boskopima širom regiona, odnosno te izgubljene zemlje koja je iz jedne vizure „lajt motiv“ vašeg filma. Koju simboliku danas ima ovaj datum, ko pamti 29. novembar i rođenje države koja je u mržnji i u krvi sahranjena?

– Mislim da mnoge generacije pamte tu zemlju, ali živimo u kulturi laži, pa je danas politički korektno da se umesto nekadašnja Jugoslavija kaže region. Uprkos negaciji te zemlje koja se tako revnosno sprovodi više od tri decenije, verujem da je mnogim ljudima ostala u sećanju po nečem dobrom – Živojin Pavlović, koji je snimio toliko filmova s beskompromisnim kritičkim stavom o jugoslovenskom socijalizmu, ispisao toliko romana o tom društvu i prezirao svaki totalitarizam, govorio je pri kraju života da je sam sebi zvučao apsurdno kad je počeo da priča da je ta država bila Periklovo doba u odnosu na nacionalne režime i nove države koje su stvorene na njenom grobu.

Delovalo mi je, dakle, sasvim normalnim da jedan autorski film koji se bavi 90-tim godinama i nosi naslov „Lost Country“ izađe u celoj bivšoj Jugoslaviji. I dalje naše sve brojnije jezike, koji se umnožavaju kao Gremlini, govorimo simultano i bez prevodioca. Devedesetih smo i dalje živeli zajedničku istoriju, čak iako oko njene interpretacije ne možemo da se složimo, makar to bila Istorija razilaženja.

Ispostavilo se, naravno, kao vrlo komplikovano organizovanje tako velike distribucije, iako u tome nije bilo nikakvog političkog projekta već jedna vrlo jednostavna logika: autorski film u svim ex-yu republikama ima malu publiku, i to bi mogao da bude jedan od načina da opstane i stekne veću ekonomsku nezavisnost. Za mene, 29. novembar ostaje praznik, a praznik je trenutak susreta sadašnjice i jedne prošle Istorije. U ovom slučaju, republikanske i antifašističke. „Jugoslavija je atom pravde kojoj je trenutno suđeno da bude poražena“. Tin Ujevic, 1942.

Kaže se da su u ludilu devedesetih samo Jugosloveni izgubiii domovinu, ostali su dobili svoja nacionalna „odredišta“ i „nove“ jezike, ali ima ljudi i umetnika na ovom prostoru koji se kao i vi i dalje izjašnjavaju kao Jugosloveni. Da li je jugoslovenstvo danas etički stav i kulturni identitet, i koliko u tom stavu biti Jugosloven uprkos svemu, ima i pobune?

– Ne osećam nikakvu jugonastalgiju, nostalgija je reakcionarni afekt. Rođen sam i odrastao kao Jugoslaven. Jugoslavija je – kako prva tako i druga – bila ime za našu emancipaciju. A emancipacija, etimološki, znači izaći iz pozicije manjine. Onog trenutka kada su većine u jugoslovenskim republikama rešile da, umesto svoje emancipacije, izaberu svoj manjinski položaj, ja sam mislio da to demokratski moram da prihvatim. Ali sam takođe osećao da moje biće ne želi da se zatvara u novonastale, skučene nacionalne identitete koji počivaju na narcizmu male razlike, i koje vidim kao istorijske regresije. Jugosloven je time, za mene, dobilo slično značenje kao i ona rečenica Remboa: „Ja je Drugi“. Ne „ja sam“, već „ja je“ – u toj razlici počiva moderna poezija.

U odnosu na vaše ranije filmove, „Lost Country“ najeksplicitnje razotkriva ideološku matricu Slobodana Miloševića, i kako je doveo u zabludu toliko mnogo ljudi ovde, pri tom i levičara, i obrazovanih, koji su mu poverovali da „brani Jugoslaviju“. Zašto je ova manipulacija tako lako i brzo bila prihvaćena, i nikada na pravi način nije artikulisana?

– To bi zahtevalo jedan iscrpan odgovor i svakako bi neki istoričar ili sociolog bio daleko merodavniji od mene da vašim čitaocima ponudi odgovor. Možda je jedan od razloga i u tome što su i politike nekih bivših Yu republika svoje korene crpele u fašističkim ideologijama poraženim u Drugom svetskom ratu, i što politički diskursi većeg dela srpske opozicije nisu bili ništa manje nacionalistički od Miloševićevog. Ili da kažem drugačije: neki su tražili „neovisnost“ i našli Pavelića, drugi su tražili Boga i našli Dimitrija Ljotića, treći su tražili Tita i našli Slobodana Miloševića. Svi su se oni međusobno našli. A ono što je nedostajalo 90-tim su partizani i civilni građani.

„Lost Country“ prati emocionalno i političko odrastanje tinejdžera koji je 1996/97. učesnik protesta protiv izborne krađe režima, čiji je istaknuti član njegova majka. Iako je film, naravno, fikcija, ova priča ipak polazi iz autentične stranice vašeg života, i nekako se ne može zaobići pitanje koliko ste vi lično prisutni u liku glavnog junaka?

– Fikcija nije istina. Ali nije ni laž. Fikcija je način da se jedna tema promisli. Mene je sa ovim filmom interesovalo da promislim konflikt dvostruke lojalnosti – lojalnosti prema roditelju, porodici, i lojalnosti prema osećaju za pravdu, odnosno, da li ljubav prema majci treba da bude razlog da se odustane od pravde. I to je tema ovog filma. Kada dramaturški obrađujete jednu temu, neminovno redukujete, bilo iz stvarnosti bilo iz ličnog iskustva, sve ono što ne ulazi u tu tematsku prizmu. To je logika fikcije, i tu je osnovna razlika između naših života koji su beskrajno složeni, i fikcije koja nam omogućava da osvetlimo i promislimo samo određene dimenzije tih života. Mogao bih iz svog ličnog iskustva, i od istih događaja, da izvučem bar još pet tema i da ispričam jos pet različitih priča.

Šta je, zapravo, bio vaš ključni motiv da sada radite ovaj film, pored želje da napravite rekvijem zemlji koja je realno za mnoge bila nešto najbolje što je stvoreno na balkanskom prostoru a nestala je kao utopija?

– Devedesete godine u bivšoj Jugoslaviji dugo sam posmatrao kao kraj ili epilog XX veka. A povratak nacionalističkih i ekstremno desničarskih ideologija koje su obeležile te godine, video sam kao slepu ulicu u koju smo zalutali dok je ostatak sveta otišao u drugom, “normalnom” pravcu. Poslednjih desetak godina, sa povratkom ekstremno desnih ideologija svuda u svetu – u Francuskoj, Španiji, Brazilu…, počeo sam da posmatram 90-te kao prolog ili početak XXI veka. I hteo sam da se vratim 90-tim iz tog ugla. Takođe, u tom sadašnjem kontekstu, imao sam želju da se ponovo povežem sa karnevalskim duhom studentskih protesta 1996/97, tim izvrtanjem naglavačke svih društveno prihvaćenih vrednosti i autoriteta. Osećao sam potrebu da se danas vratim tom delu sebe.

Stefan, čiju porodičnu dramu pratimo u filmu, vrlo traumatično doživljava suočavanje sa istinom da ga njegova majka obmanjuje, da je ona promoter kriminalne vlasti koja je odgovorna za neke ratne zločine, za krvavo prebijanje svojih građana na uličnim protestima 1996/97… Kakvu ste transformaciju vi tada doživeli, za razliku od glavnog junaka filma čija priča nema hepiend?

– Taj karnevalski duh, i samo karnevalski duh jer su ti protesti inače bili prilčno heterogeni i ideološki konfuzni, za mene je bio okidač da revolucionišem samog sebe. Da od jednog tipičnog adolescente koji je bio proizvod srpskog društva 90-tih – “they made you a moron, a potential H bomb”, kako kažu Sex Pistolsi – postanem subjekt svog života. Verujem da su sličnu transformaciju tokom ovih protesta doživeli i mnogi drugi mladi ljudi.

Profesor književnosti u filmu govori stihove Vilijama Blejka uz pitanje kako verovati u revolucije ako su one uvek izdane. Da li ipak postoje revolucije u koje možemo poverovati?

– Revolucije su uvek izdane. To nije ništa novo. U istorijskim pojavama kao što su Revolucija 1789, Pariska komuna, Oktobarska revolucija 1917, uvek postoji dimenzija događaja. Događaj je bifurkacija, odstupanje od zakona, nestabilno stanje koje otvara novo polje mogućnosti. Događaj može da se osujeti, potisne, ospori, izda, zastari. Ali ono što zauvek ostaje je upravo to otvaranje mogućnosti, ono i dalje prolazi unutar pojedinaca i kroz pore društva. Mogućnosti koje je otvorila jugoslovenska revolucija i dalje žive u meni, i mislim da bez tih mogućnosti ne bih mogao da dišem.

I kroz „Internacionalu“, himnu međunarodnog proletarijata koju čujemo pri kraju filma, asocirate na izgubljenu zemlju u kojoj je ideja socijalne pravde bila duboko usađena. Koga „Internacionala“ danas može da inspiriše na pobunu, a vidimo da ljudi koji najviše trpe nepravde najviše i ćute?

– Mene u Internacionali i dalje dira stih „Mi nismo ništa, budimo sve“. Nije svaka klasa ili grupa koja se bori za svoje oslobađanje ili interese, revolucionarna. Revolucionarna je samo ona potčinjena klasa koja, boreći se za svoju slobodu ujedno oslobađa i celo čovečanstvo, i čini mogućim jedan drugačiji svet. Daleko smo danas od toga.

I vaši prethodni filmovi, „Dremano oko“ i „Ordinary People“, koji su takođe prikazivani i osvajali nagrade na svetskim festivalima, tematski su vezani za epohu devedesetih. Sada smo u dvadesetim godinama 21. veka, a protesti i dalje traju. Neki novi mladi ljudi poput Stefana opet šetaju našim ulicama sa sličnim zahtevima – da žive u demokratskoj zemlji u kojoj funkcionišu institucije, a ne pod čizmom autoritarne kriminalizovane vlasti čiji su čelni ljudi bili nejekstremniji promoteri ratnog srpskog nacionalizma. O čemu nam to govori?

– Čini mi se da od 90-tih do danas živimo, i to bez prekida, jednu istu istorijsku sekvencu, koja je zapravo restauracija klasnog društva i poništavanje progresivnih tekovina jugoslovenske revolucije. Jer, bilo je i onih koje nisu progresivne, ali te kao da nikome ne smetaju. To je zajednički imenitelj i tačka konsenzusa skoro svih političkih partija na našoj političkoj sceni. Takođe, ovo društvo ima dug kontinuitet autoritarizma i autoritarnih načina vladanja – nažalost, revolucija ne samo da nije uspela da taj autoritarizam čiji su koreni u patrijarhatu, porodici i religiji revolucioniše, već kao da ga je hipertrofirala.

Sada smo tu gde jesmo, i put do istinski slobodnog društva zahteva njegovu dubinsku reformu koja počinje u svakom pojedincu. Ja verujem u Bartovu devizu „Ne potčiniti se nikome, i pogotovu nikoga ne potčiniti sebi“. Braneći tuđu slobodu, branimo i svoju. Čini mi se da ovo društvo to uporno odbija da shvati.

Bolan konflikt između lojalnosti majci i lojalnosti svom unutrašnjem moralnom imperativu za junaka vašeg filma ne razrešava se srećno, ali, nema hepienda ni u većini regionalnih filmova koje smo videli na ovogodišnjim festivalima – njihova žanrovska, poetska i tematska srodnost svodi se na osećaj beznađa. Da li to znači da su i umetnici u nekoj vrsti ćorsokaka i da nemaju odgovor šta nam je činiti danas?

– Strano mi je da govorim u nečije ime. Mogu da govorim samo u prvom licu jednine. Ne verujem u happy end, to je figura holivudskog filma. I ne vidim kraj ovog filma kao pesimističan. U filmovima Roberta Bresona Muset i Jovanka Orleanka, glavne junakinje, svaka na svoj način, na kraju filma, zapravo šmugnu iz jedne blokirane situacije, iz jednog zatvorenog horizonta. One sebi otvore liniju bekstva. Snimajući ovaj film, na umu sam imao ta dva kraja – Stefan takođe, na izvestan način, šmugne iz nemoguće situacije iz koje ne vidi izlaz.

Ne može se zaobići još jedno pitanje: da li ste spremni na to što će „Lost Contry“, kako već praksa pokazuje, neki budni „čuvari“ našeg redukovanog identiteta – ovde si rođen, ovo je tvoj narod, vera, crkva, pleme.., videti kao „antisrpski“ film?

– Ne, to nije moja ideja umetnosti, i moram priznati da su mi takvi konteksti tumačenja filma apsolutno daleki i da ih ne čujem. Za mene politika umetnosti nisu politička uverenja njenih autora i njihovi politički angažmani. Pa ni predstavljanje društvenih struktura i političkih borbi. Meni je više političko gde reditelji postavljaju kameru ili koju operaciju pisci izvode u jeziku. Jako volim i filmsku kritiku i filmsku teoriju. Ali već godinama, sem nekoliko izuzetaka, ne čitam kritike i objave na našim portalima. Iz prostog razloga što je to jedan senzibilitet i ideja filma koja je meni oduvek bila strana. Vremenom izabereš osobe sa kojima želiš da budeš u dijalogu. Jedino me zanima s kakvom će emocijom srpska publika da izađe iz bioskopa posle ovog filma.

Ne znam da li je lako ili teško da odgovorite, ali, koliko ste vi zadovoljni svojim filmom?

– Imam manir kad je film potpuno završen, i pre prve javne projekcije, da ga uvek pogledam potpuno sam, bez ekipe, u projekcionoj dvorani. Tada najbolje znam sa čime sam zadovoljan, sa čime nisam i šta, sledeci put, treba da pokušam da uradim bolje ili drugačije. U príncipu, nikad nisam zadovljan i vidim samo ono što ne valja, što je moralo i trebalo da bude bolje. Ali, ono što si napravio, jednom kada je završeno, više ti ne pripada. Pripada gledaocima.

Naravno da mi je drago kada se između filma i gledalaca nešto dešava, i zahvalan sam kad osetim da je nekome uspeo da donese nešto što je za njega značajno i da ga emotivno potrese, jer to znači da je postao njegov, a ne više moj film! Ali, kakav god da je uspeh filma, za mene jedino relevatno ostaje to gledanje završne kopije kad sam potpuno sam. I tom osećanju se uvek vraćam, kao nekom unutrašnjem kompasu za pravac u kome treba dalje da idem da bih napredovao. Zapravo, na izvestan način, volim da sam uvek nezadovoljan. Opasno je kada ste zadovoljni samim sobom, to je početak smrti. A srećan je onaj ko iz života izađe živ!

Banalnost naše političke scene

Reditelji obično kažu da im je najuzbudljivija domaća premijera. Kakav je vaš doživlja?

– Verovatno mi je emotivno najvažnija premijera u Beogradu. Ali i najkomplikovanija. Ovde gotovo ne postoji prostor za apstraktno mišljenje. Kako sa „Ordinary people“ tako i sa „Lost Country“, slutio sam da me čeka susret sa onim od čega sam svojim filmovima hteo, i ponekad uspevao da pobegnem – svođenje kompleksnih ljudskih emocija, dubokih unutrašnjih lomova, na moraliziranje i banalnost naše političke scene. Kierkegard kaže da duboki pokreti duše izmiču psihologiji. Možda nije sasvim besmisleno parafrazirati i dodati „i srpskoj političkoj sceni“. To političko i ideološko nasilje nad životom, a ono ne dolazi samo od većine ovdašnjih političkih stranaka već i jednog dela građana, nešto je što duboko prezirem. Pisan u klanici prvog svetskog rata, dadaistički manifest se završava sa „Život!“. Umetnost oslobađa život koji je čovek zarobio.

Kultura je pravilo, a umetnost izuzetak

Francuski kritičari su, za samo četiri dana prikazivanja u njihovim bioskopima, „Lost Country“ ocenili kao drugo najbolje ostvarenje na repertoaru u jednoj nedelji, u konkurenciji 19 filmova, pariski Le Monde, pored odličnih kritika, objavio je i veliki intervju s vama, a vaš film je nedavno prikazan i na Čikago Film Festivalu, u trci za nagradu Golden Hugo. Šta je ono što su oni prepoznali u ovoj sagi o tri generacije jedne porodice u zemlji koja se raspala?

– Mene uvek, iznova i iznova, zadivljuje mesto koje francusko društvo daje ne samo kulturi već, pre svega, umetnosti. Oni vrlo dobro razumeju da je kultura pravilo a umetnost izuzetak. I taj izuzetak cene. U Francuskoj ima više štampanih časopisa o filmu nego u celoj jugoistočnoj Evropi a možda i Evropi. Kritika i dalje sa strašću raspravlja o filmu kao umetnosti. Više puta mi se desilo da sam, na predstavljanje filma u bioskopu u nekom manjem gradu, zatekao punu sala kinefilske publike, publike koja nije tu zbog priče, društvene, političke ili istorijske teme, već zbog filmske umetnosti. Ako autorski film negde još ima smisla, to je svakako u Francuskoj.

– Kritiku i intervju za Mond radio je Matie Mašere, kritičar koga jako cenim, kako zbog njegovog pogleda na filmove tako i zbog stila kojim piše. On je, između ostalog, autor izvrsne knjige o Jozefu Von Šternbergu „Halucinirane džungle“. „Lepota Lost Country-a je upravo lepota čvora: lociranje intimnog mesta gde se vezuju afekti i politika. Stefan se tako pridružuje kohorti dece veka, bolesnih heroja istorije – kao što je Hans Kastorp u „Čarobnoj planini“ Tomasa Mana – koja se za njih ne odvija kao za druge“. Kada neko tako dobro piše, poželite da su vaši filmovi na visini njihovog opisa. A u Čikagu, pretpostavljam da je publika tamo poslednji put slušala Internacionalu u bioskopu pre 1950. i Makartizma. Šalu na stranu: čini mi se da ovaj film ima jednu univerzalnu emociju koju podjednako prepoznaju vrlo različite publike.