Vladimir Pištalo: Izaći ćemo iz soba odjeka

Kao i bog Dionis, kome sam posvetio jedan esej, on odvaja suštinu od forme. Pred njim padaju recitacije. Nema tog Prokrusta ili pedanta koji će ga svesti na svoju meru. On se zauvek preliva preko granica koje su definisali profesori – kaže za Danas pisac Vladimir Pištalo odgovarajući na pitanje kakav duh nosi ova karta i zašto je njome naslovio svoju najnoviju knjigu – „Značenje DŽokera“.

Posle promocija u Nemačkoj, ova knjiga eseja koju je objavila izdavačka kuća Agora biće predstavljena i beogradskoj publici 13. juna na Kolarcu. Tim povodom, Pištalo je nedavno, u emisiji Pressing na N1, između ostalog rekao da je ova knjiga nastajala dugo – 30 godina, da ona istovremeno govori o Americi i Srbiji, da već radi na novom romanu a da su oni prethodni veoma prevođeni.

* Moglo bi se reći da ste svojom najnovijom knjigom „Značenje DŽokera“ želeli da razbijete mnoge predrasude i stereotipe koje ljudi odavde imaju spram Amerike, između ostalih i da je ona „zemlja bez istorije“. Koja iskustva Amerike bi nama bila od koristi?

– Mene uvek pitaju o Americi i onda mi održe lekciju o tome kako je tamo a ja slušam. LJudi o Americi znaju manje nego što misle da znaju. Mnogo je prevođeno ali nesistematski. Postoje ozbiljne rupe u prevedenom američkom kanonu. Mark Tven nije samo dečji pisac nego otac američke književnosti, od Hemingveja do Karvera. On je upozoravao da se nikad ne prepiremo sa budalama jer će nas svući na svoj nivo i pobediti na iskustvo. Svakom mladom čoveku je korisna Emersonova ideja da je imitacija samoubistvo. Abraham Linkoln je bio pravi političar, naime vizionarski oportunist. Posle građanskog rata krvavijeg od naših ratova iz devedesetih, on je govorio „Sa zlobom ni prema kome, sa milošću prema svima“ i pozivao se na „bolje anđele naše prirode“.

* Kad pominjete političare, jedan esej ste posvetili njihovom daru uz zapažanje da „uspešan političar gradi zadužbinu u srcima“. Da li su ljudi s ovih prostora imali neki takav primer? Ako da i ako ne, zašto?

– Teško mi je da o tome govorim iz ove perspektive. Nekad mi se čini da je ovo mesto rana, kad se god na njoj uhvati krasta, strgnu je prljavi nokti. Za to bi nam trebale dve generacije mirnih dana. A to nikad nismo imali.

* Sumirajući dosadašnju politiku aktuelne vlasti, imate li neku pretpostavku o tome šta će biti njihova zaostavština, posebno kada se uzme u obzir moto kampanje vladajuće partije „Budućnost Srbije“?

– Moj prijatelj je otišao u dispanzer u Pančevu. Video je da je sestra koju zna godinama otišla u Nemačku. Druga sestra je sedela za stolom i čitala nemačku gramatiku. „Ko će nas da leči“, upitao je moj prijatelj. „Pa doći ćete i vi u Nemačku.“ Nemac Taube je u 18. veku napisao da Srbi na budućnost gledaju kao na prazninu. Političari bi morali da imaju plan šta da rade u ovoj situaciji. Ako ne, kratkoročna rešenja će proizvesti dugoročne posledice.

* Vaša knjiga je omaž smehu koji se odavde proteruje. Ako je „humor emancipacija duše“, koje su onda šanse da u budućnosti ostanemo duševno zdravi?

– Čitav život sam se zanimao za temu humora. Čarls Simić, kome sam u ovoj knjizi posvetio tri eseja, veruje da su strategija humora i poezije slični jer se baziraju na iznenađenju. Humor je najkraće rastojanje među ljudima. Humor je najcivilizovanija muzika na svetu. Humor je samo za one koji žele da se osećaju živi. Da ste me upitali za naše organizacione sposobnosti, ja bih se zabrinuo. Za humor se ne brinem. Srbi su tu daroviti.

* Govorite o vođenoj propagandi koja je sada svuda na sceni i postojanju soba odjeka, što podrazumeva da ljudi govore samo sa sebi sličnim, odnosno da dijalog ne postoji. Smatrali ste, kao i većina, da će društvene mreže i mnoštvo sajtova osloboditi kritičku reč, a dogodilo se da nas one vraćaju u sobe odjeka jer ljudi odlaze samo na sajtove koji potvrđuju ono što oni misle. Kako onda vođena propaganda može na pravi način da se obrati neistomišljenicima, odnosno da li je moguć izlazak iz soba odjeka i na koji način?

– Izaći ćemo iz soba odjeka tako što nećemo odjekivati, naime ponavljati ono što govore drugi. Baš kao kod Emersona, imitacija je samoubistvo. Ja sam izašao iz sobe odjeka time što sam napisao knjigu „Sunce ovog dana, pismo Andriću“. U njoj sam predstavio jednog Andrića drukčijeg od pretpostavljenog: emotivnog, sa odgovornošću prema ljudima koje nije poznavao, koji je sve što je zaradio dao za biblioteke, koji je voleo sunce i žene, koji je verovao da se vrednost čoveka meri njegovom sposobnošću za radost i upozoravao: teško čoveku i društvu koje ne zna da se bezazleno smeje. Andrić bi bio veliki pisac u bilo kojoj književnosti. Niko nam ne brani da učimo od Andrića a ne od tabloida, od trajnog a ne prolaznog. Želeo bih da podsetim da nas je pre društvenih mreža razočarala televizija. Televizija je mogla postati najvažnije sredstvo masovnog obrazovanja a pretvorila se u nešto upravo suprotno. Iz soba odjeka izlazimo čitajući knjige koje sami biramo. Kineska poslovica kaže: knjiga je vrt u džepu. Niko nam ne brani da otvorimo knjigu i uđemo u taj vrt.

* Da li vam je i koliko Čarls Simić pomogao ne samo u shvatanju američkog mentaliteta već i mogućnosti približavanja našeg mentaliteta, eventualno pravljenja neke paralele između naše i američke istorije vašim studentima, ukoliko ona uopšte postoji?

– Tek nedavno sam shvatio da su ljudi koje sam upoznao kad sam došao u Ameriku jako uticali na to kako sam tu zemlju doživeo. Ja ne živim u objektivnom Beogradu već u svom Beogradu, koji je kolekcija privilegovanih predstava i omiljenih mesta koja sam izabrao iz grada. Tako sam, ohrabren Simićevim primerom, sa određenom kreativnošću, sam birao svoju Ameriku. Pored Simića sam upoznao Frensin Prouz, DŽonatana Frenzena. Da sam upoznao neke druge ljude, to bi bila drugačija Amerika.

* Kakve posledice po identitet može da napravi milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“ i kako se vi nosite sa tim?

– Rečnik politike pokazuje kako šuplje reči mogu da budu. Poezija pokazuje kako reči mogu da budu bogate i moćne. Pisac treba da se brine o svom vrtu, da se drži poezije i da, kroz nju, nastoji da univerzalizuje lokalne teme.

* Da li je plava stodinarka sa likom Nikole Tesle, koja je prva lepa novčanica koju ste koristili od kad ste se rodili, kako vi kažete, a koju ste poneli sa sobom u Duram (Ameriku) i zalepili je na zid svoje sobe, uspela da ispuni vaša očekivanja i donese promene nabolje?

– Kad već pomenuste novac, jeste li primetili da na njemu skoro i nema ljudi koji se bave rečima. Sa novca su nestali i Andrić i NJegoš. Nadam se samo privremeno, jer nisam siguran da su manje značajni od Đorđa Vajferta. Lepa plava stodinarka na zidu simbolizovala je moju odluku da napišem roman o Tesli. Nisam na budućnost gledao kao na prazninu. Pisao sam ga sedam godina. Lokalna tema je bila univerzalna. Roman je preveden na 16 jezika. To jeste neka mala promena… promena koja potiče iz ličnog sveta i širi se na van…

Koraks kao DŽoker

* Opservirali ste nekoliko tipova satiričara – Henrija Luisa Menkena, Marka Tvena i DŽonatana Svifta. Kome je od njih trojice najbliži Koraks, kojem ste takođe posvetili esej?

– Postoje dve vrste satiričara. Prvi ljudima kažu u lice sve ono što ovi ne žele da čuju. Kažu čoveku: ti si budala i hulja i pravo je čudo da te zemlja još drži. Andrić je upozoravao da buduće generacije nerado čitaju ovakve pisce. Što su ovi precizniji u izrazu to ih manje čitaju. Ime Marka Tvena (Mark Twaine) doslovno znači: „pazi, dva!“ On je bio biće dvojnosti. Uspevao je nešto jako teško – da govori istinu i da ga ljudi vole. Henri Luis Menken je najvažniji novinar u istoriji Amerike. Koliko znam, moj esej „Haiku Gluposti“ u „Značenju DŽokera“ je prvi ozbiljan (naime smešan) tekst o njemu ikad objavljen kod nas. Kao i naš Koraks, Menken je bio jedan od oblika džokera u ovom svetu. Menken je verovao da je Amerika ne samo najudobnija zemlja već i najsmešnija. Tu bi svaki dan mogao umreti od smeha. Koraks je rekao nešto slično: Posao karikaturiste ipak zavisi od budala, a ovde (tu je mislio na političare) – je eldorado.