Vladimir Sorokin Sorokin i Han Šaogung u Geopoetici

Roman „Rečnik mesta Maćao“ sa kineskog je preveo Zoran Skrobanović, koji je kaže da je po izboru Azijskog nedeljnika ovaj roman uvršten među sto najznačajnijih kineskih romana dvadesetog veka. Prema mišljenju prevodioca, Han Šaogung nas upoznaje s logosom cele jedne zajednice, ali i sopstvenim sećanjima na vreme provedeno u zabačenom selu na jugu provincije Hunan tokom Kulturne revolucije. Čudesna raznolikost tema i interesovanja autora otelotvorena je u rečničkoj strukturi dela, a u književno-istorijskom kontekstu ovaj roman je moguće tumačiti kao stvaralački odgovor na jezik, retoriku i dogmatski pristup književnosti koji je dugo predstavljao jedini vid literarnog ispoljavanja u maoističkoj Kini.

Zoran Skrobanović u pogovoru knjige pod naslovom „Iz Rečnika prevodioca“ upozorava na jednu zanimljivost: „U nekoliko kritičkih tekstova Han Šaogung je bio optužen da je prisvojio koncept Hazarskog rečnika Milorada Pavića koji je na kineski jezik preveden 1994. godine. (Rečnik mesta Maćao je napisan 1995. godine, a objavljen godinu dana kasnije.) Niz kineskih pisaca stalo je na Hanovu stranu i, posle žestoke debate koja je trajala godinama, 1999. godine, nadležni sud je doneo presudu u korist Han Šaogunga i naložio kritičarima i književnim časopisima da autoru plate odštetu zbog klevete i neutemeljenih optužbi koje su narušile njegov stvaralački ugled.“

Časopis Asian Review of Books upozorava da autor izvanredno i majstorski do detalja oslikava intrigantnu i zabavnu sliku sudara marksizma sa ušančenim seoskim verovanjima pokazujući kako tradicionalna Kina koegzistira sa modernošću. „Knjiga je puna čudnovatih, obmanjujućih, tragičnih likova i scena tako realističnih da ih možete dodirnuti. Ovo je jedan inteligentan, zabavan, pametan, fascinantan i odlično napisan pogled na Kinu koju većina nas nikada nije videla ili je nije prepoznala kada ju je videla“, mišljenja su u ovom časopisu.

Han Šaogung rođen je 1953. godine u Čangšau, provincija Hunan. Za vreme Kulturne revolucije, kao i mnogi njegovi vršnjaci, poslat je na višegodišnje seosko prevaspitavanje. Osamdesetih godina prošlog veka objavljuje zapažene novele, kratke priče i članke, pa postaje jedno od vodećih imena u avangardnom književnom pokretu poznatom kao „književnost potrage za korenom“. Ipak, za razliku od ostalih stvaralaca koji su u svojoj „potrazi za korenom“ uglavnom negovali realistički pristup književnosti, Han se okreće smelim književnim eksperimentima koji će posebno doći do izražaja u njegovim kasnije objavljenim romanima kao što su „Rečnik mesta Maćao“ (1996) i „Nagoveštaji“ (2002). „Rečnik mesta Maćao“ je po izboru Azijskog nedeljnika uvršten među sto najznačajnijih kineskih romana dvadesetog veka, a 2011. godine nagrađen je NJumenovom nagradom za kinesku književnost. Han Šaogung je za svoja dela dobio mnoštvo važnih domaćih i stranih nagrada, a 2002. godine dodeljen mu je orden Viteza reda umetnosti i književnosti Republike Francuske. Dosad nijedan roman Hana Šaogunga nije preveden na srpski jezik, pa prevod „Rečnika mesta Maćao“ predstavlja pionirski poduhvat Geopoetike koji srpsku publiku upoznaje sa stvaralaštvom važnog kineskog pisca.

LJubitelji pisanja Vladimira Sorokina doći će na svoje. NJegov roman „Manaraga“ na srpski je prevela Mirjana Grbić, koja upoznajući čitaoce s ovim interesantnim delom kaže:

„Roman Manaraga u celini je posvećen odnosu čovečanstva prema knjizi. Posle razornih ratova sa islamistima, koji su protutnjali Evropom i promenili svet, ali ga nisu tehnološki unazadili, knjige se više ne štampaju na papiru (i ne čitaju se), nego se čuvaju u muzejima i bibliotekama. Posleratna buržoazija podlegla je novoj modi – uživanju u zabranjenom i kažnjivom spektaklu pripremanja hrane na prvim izdanjima knjiga, na retkim i skupocenim knjigama. Ako je u Sorokinovoj drami Dostoevsky-Trip književnost prikazana kao čist narkotik, kao opijum za ljude željne nesvakidašnjih, ponekad smrtonosnih doživljaja, u romanu Manaraga književnost se transformiše u duh hrane. To spremanje hrane naziva se čitanjem, a knjige na kojima se hrana priprema – drvima. Glavni junak romana, Geza Jasnodvorski, vešto spaljuje isključivo vredna drva spremajući probrana jela: jesetrinu na Idiotu, jagnjetinu na Čehovljevoj Stepi, ušećerenu orhideju na Romanu o kokainu Agejeva… NJegova putovanja prekida mučan događaj – Kuhinja, tajna organizacija book’n’grillers, šalje ga u rizičan poduhvat na Manaragu – planinu na Uralu, čiji naziv na lokalnom jeziku znači Medveđa šapa. Ispostaviće se da spaljivanje unikatnih knjiga nije najstrašnije. Gore od toga je uništavanje same ideje njihove unikatnosti“.

Treba podsetiti da je književnik Vladimir Sorokin dobitnik velikog broja nagrada „Narodni Buker“ i „Andrej Beli“ – za posebne zasluge u ruskoj književnosti (2001), nagrade „Liberti“ (2005) za doprinos rusko-američkoj kulturi, kao i rusko-italijanske nagrade „Maksim Gorki“ za roman Led (2010). Roman Mećava dobio je 2010. godine nagradu NOS (Nova slovesnost), najprestižniju rusku nagradu „Velika knjiga“ 2011, a nagradu kineskih izdavača i prevodilaca koja se dodeljuje za najbolji strani roman 2012. Roman „Plavo salo“ dobio je 2012. godine nagradu „Twitter Prize“ kao najbolji strani roman, koja se dodeljuje glasanjem na japanskom Tviteru. Za člana Nemačke akademije za jezik i književnost izabran je 2013. Dela Vladimira Sorokina prevedena su na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, finski, švedski, poljski, srpski, estonski, japanski, korejski i druge jezike.