Nemati ni 30 godina a naći se u užem izboru za “Ninovu nagradu” nije nešto što se često dešava. A Vladimr Tabašević za svoj debitantski roman “Tiho teče Misisipi”, koji je sam objavio, dobio je i regionalnu nagradu “Mirko Kovač”.
Počeo je poezijom, nekolicinom objavljenih zbirki, a i za priču “Rat” dobio je regionalno priznanje na konkursu “Biber festivala”, kao za najbolju. Rođen je u Mostaru 1986. Po obrazovanju je filozof. “Laguna” je objavila njegov novi roman “Pa kao”, a u “Samizdatu B92” pojavila se zbirka pesama “Troje”, u kojoj joj je jedan od (troje) autora i Tabašević.
* Počeli ste poezijom, a onda ste se odlučili (i) za prozu, romane pre svega. Da li to što ste pisac (ili upravo to što ste najpre bili pesnik) podrazumeva lako kretanje i prelaženje na različite književne rodove i vrste ili se ipak posebno pronalazite u nekome od njih?
– Nemam neku preku potrebu da razmišljam o književnom žanru. Rekao bih da ima dosta toga “pesničkog” u ovoj “prozi” koju sam u poslednja dva romana izveo. Nisam prestao da budem pesnik iako trenutno ne pišem poeziju, samo sam ono “pesničko” pomerio negde. “Kćer je težak oblik postojanja” – to je jedna od sasvim usputnih rečenica u mom novom romanu. Nakrcalo se takvih rečenica, na sreću, dosta. Gde tu prestaje poezija i počinje proza, mislim da me ni ne interesuje. U stvari – ne interesuje me.
* Roman je svakako najprobitačniji za jednog pisca, to se pokazalo i time što ste se svojim debitatntskim delom našli u užem izbor za “Ninovu nagradu”. Sa druge strane, da li vas je zvučnost te nagrade navela da ubrzo napišete i novi roman i koliki je pritsak bio da ponovite uspeh prvenca?
– Ako mislite na to da sam se romanom “probio” do nekakve javnosti, onda se slažem, to je neosporna činjenica. Međutim, pitanje da li me je “zvučnost nagrade” navela da pišem drugi roman, ne mogu čak ni da razumem. Ne govorim, naravno, da mi nije stalo do priznanja, već samo to da mi je smer koji sugerišete ovim pitanjem apsolutno nejasan. Ispostavlja se da sam drugi roman imao potrebu da napišem zato što je prvi bio zapažen. To zaista nema nikakve veze sa pisanjem, a specijalno ne sa time kako i zbog čega ja pišem. “Pritisak uspeha” onog napisanog i nekakav unutrašnji pritisak/potreba za pisanjem, želim da verujem da kod mene nisu u bitnoj vezi. Pišem jer imam gotovo patološku potrebu da pišem, a recepcija, kakva god, nema veze sa tim mojim porivom. Recepcija je naknadna, i kakva god bila, nikako mi niti pomaže, niti odmaže da odgovorim na one probleme koje imam potrebu da makar lociram kad pišem. Zaista je tako.
* U međuvremenu ste ne samo bili u izboru za dve regionalne nagrade, nego ste ih i osvojili – jednu sa imenom Mirka Kovača za isti roman, i drugu za kratku priču. Kako je svako od ovih priznanja (uključujući i uži izbor za “Nina”) uticalo na vaše etabliranje na književnoj sceni i možda čak i formiranja kao pisca, a kako na konstituisanje same te scene utiču nagrade uopšte?
– Delom sam odgovorio na ovo u prethodnom pitanju. Dakle, “prisustvo na sceni” je jedna stvar, sasvim druga stvar je ono što pišemo. Možda je jedan od većih problema naše aktuelne književnosti, upravo taj što ljudi, mahom, pišu upravo da bi učestvovali na toj famoznoj “sceni”, to im je gotovo jedini motiv. Naravno da onda ni pisanje nije spektakularno, a samim tim, ni ta “scena”. Naravno da onda i te nagrade, neretko, idu onima koji su pokazali izraženu volju da na sceni kvalitetno “prisustvuju”, dok je kvalitet onog napisanog, kod velike većine, ispod nivoa elementarne pristojnosti.
* Iako lirski u obradi, vaš novi roman „Pa kao“ (što se može čitati i čita se u samoj knjizi i kao „pakao“), kao i regionalno nagrađena priča „Rat“, u svojim naslovima nagoveštavaju tzv. velike narative. Je li to neka, da je tako nazovemo, “muška stvar” u pisanju, nešto što možemo pripisati odlici „muškog“ naspram “ženskog” pisma?
– Vi ne vidite poeziju u tom razmaku koji je ubačen u reč “Pakao”? Ja je vidim. Sve i da pristanem na tu sugerisanu podelu po rodnoj osnovi – poetičnost je, kao, “ženska stvar”, “veliki narativi”, kao, “muška” – sa kojom podelom se, uzgred rečeno, duboko ne slažem, možemo poeziju da vidimo i u tom razmaku u reči “pakao”. Pakao je taj konstantan život u “kao” modu, u tom neprestanom osećaju da smo posmatrani, da glumimo, da se poistovećujemo sa nekim imaginarnim likom. To je, na koncu, i pitanje rodnih uloga. To je ono što sam hteo da kažem sa tim razmakom i to je za mene poezija.
* Iako ste po sopstvenom pisanju (i biografiji) bili tek dete kad se raspadala jedna zemlja, to iskustvo, odnosno, čini se, najviše (posredno doživljeno) iskustvo rata snažno obeležava vaše pisanje. Šta ipak presudnije konstituiše to pisanje – dečji, kasnije osvešćen, doživljaj pomenutog iskustva, ili pak sami po sebi upečatljivi događaji?
– Ništa ja nisam kasnije osvestio. Taj rat koji sam proživeo kao dete – kundak puške pružene da pucam u nebo, pružio mi jedan pijani vojnik, da pucam i slavim život, jer su mi ga dali, umesto da su me, kako su razmišljali pre toga, bacilli sa mosta i uzeli mi ga – još uvek je tu i čujem ga u sebi.
* Zašto ste se, nakon samizdata pa potom jednog nezavisnog izdavača vašeg prvog romana, rešili da pređete u izdavačku kuću kakva je Laguna?
– Zato što ono što pišem želim da dođe do što većeg broja ljudi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
