Vladislava Vojnović, autorka monografije „Daj babo glavu“ o filmu „Kako je propao rokenrol“: „Izgledalo kao da smo konačno dotakli estetiku velikog sveta“

Knjigu potpisuje Vladislava Vojnović, scenaristkinja, filmska kritičarka i spisateljica, a objavljuje izdavačka kuća Popbuks, nastala iz nekadašnjeg veb magazina Popboks.

O tome kako se rodila ideja za ovu monografiju, ko je iz ekipe filma „Kako je propao rokenrol“ podelio svoja sećanja i detalje o procesu njegovog stvaranja, govori autorka knjige koja je u jednom trenutku bila urednica filmske rubrike veb magazina Popboks.

– Tako sam došla u kontakt sa Predragom Bucom Popovićem i Goranom Tarlaćem. Buca je nekad bio muzički kritičar Džuboksa, ali je u međuvremenu izgradio profesionalnu karijeru u inostranstvu. On je bio taj koji je pokrenuo Popboks nekada i koji je sada pokrenuo izdavačku kuću Popbuks. Ova kuća je već objavila neke knjige posvećene kulturi novog talasa i vremenu za kojim mi neki osećamo veliku nostalgiju. Kao deo svoje ljubavi i prijateljstva prema Branku Vukojeviću, koji je nekada bio glavni i odgovorni urednik DŽuboksa i jedan od scenarista omnibusa „Kako je propao rokenrol“, a koji je tragično poginuo u Londonu u saobraćajnoj nesreći pre tačno 20 godina, Buca je želeo da uradimo nešto povodom toga, a onda smo shvatili da u filmu “Kako je propao rokenrol” ima još puno mrtvih, da to nije samo Branko, koji više nije sa nama, nego da više nisu tu ni Sonja Savić, ni Aleksandar Barišić, scenarista druge priče, da tu nije ni Bata Živojinović i još ljudi. I bilo je: Hoćeš li ti, Vladislava, da napišeš knjigu “Kako je propao rokenrol”? Ja sam ponudila ne da je napišem nego da skupim tekstove svih onih koji su bili iza i ispred kamere, a živi su danas ili ako nisu da o njima svoja sećanja ispričaju oni koji su sa njima bili bliski. Na tome sam radila šest meseci i više – priča Vladislava.

Tokom rada nailazila je na različite situacije.

– Neki ljudi su bili oduševljeni, neki baš i nisu, neki uopšte nisu hteli da učestvuju – kaže Vladislava, koja je uspela da okupi 40 ljudi, među kojima su glavni scenaristi, reditelji, puno glumaca, kompozitori muzike.

– Tu je i tekst o Vladi Divljanu, intervju sa Giletom iz Električnog orgazma i intervju sa Kojom iz Discipline kičme rađen ovog proleća – kaže Vladislava.

Kada je reč o glumcima, tu su sećanja po dvoje glavnih glumaca iz svake od tri priče.

– O Sonji Savić mi priča reditelj Zoran Amar jer nje više nema i Srđan Žika Todorović sam ima svoja sećanja. Iz druge priče, “Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)“, imamo Anicu Dobru i Nebojšu Bakočevića, koji takođe sami pričaju svoje priče, i iz treće “Ne šalji mi pisma“ imamo Branka Đurića Đuru i Vesnu Trivalić, koji takođe sami pričaju svoje priče. Glumac Branimir Brstina je napisao pesmu o Sonji Savić koja je njegov prilog tako da će to biti simpatična i obimna knjiga, ali žao mi je što nemamo još neke ljude i žao mi je što nisam o nekima kojih nema uspela da motivišem njihove poznanike i prijatelje da pišu i pričaju – kaže Vladislava.

Upitana šta njoj lično znači ovaj film odgovara da on ima posebno mesto jer je nastao dok su još svi studirali.

– Svi smo želeli da dođemo do filma, nismo baš tačno znali ni kako se to radi, a “Kako je propao rokenrol” je bio prvi film koji su ljudi iz grupe sa kojima sam studirala realizovali. Goran Gajić, Vladimir Slavica i Zoran Pezo, kao reditelji i troje scenarista: Branko Vukojević, Bilja Maksić i pokojni Aleksandar Barišić. Svi su bili mladi i kad god se ljudi sećaju tog filma sećaju se te mladosti. Mi okolo smo ih bodrili i treperili jer to je bilo kao da je naše. Sve je to možda povezano sa jednom malo starijom generacijom jer ono što je bio novi val u muzici, prethodnih šest-sedam godina to se desilo i na filmu. Posebno je tužno što je izgledalo dobro i onako kako smo mi mislili da treba da izgleda a zatim više nije bilo toga jer nije bilo više ničega. To je bila 1989. godina, dakle u sam sumrak one države, onakvog sveta i života – priseća se Vladislava.

Govoreći o odnosu prema svakoj priči ili eventualno svom favoritu iz omnibusa kaže da joj je najdraža prva.

– „Do izvora dva putića“ je Brankova i Pezina priča koja je komedija koja je meni kao ljubitelju ovog žanra uvek bila najdraža, mada ne bi čovek mogao tu da pravi neku veliku razliku. Druga, “Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)”, Slavičina priča za koju je Barišić napisao scenario, i treća priča „Ne šalji mi pisma“ su više melodrame…

Na opasku da je “Kako je propao rokenrol” kad se pojavio delovao dosta drugačije od svega što se dotad snimalo sagovornica Danasa se slaže.

– Retke su kad nas bile komedije koje nisu treš, koje su strašno zabavne a koje nas ne korumpiraju kičem nego su i pametne i, povremeno, urnebesno smešne. To je bilo retko i tada i sada i ne samo kod nas, a nama je svima izgledalo kao da smo konačno tim filmom dotakli nekakvu estetiku i standarde velikog sveta.

Na pitanje da li monografija otkriva neke zanimljive i dosad nepoznate detalje o filmu i njegovim učesnicima Vladislava odgovara:

– Sigurno će ih biti. U filmskom procesu u tehnološkom smislu, neka svoja “đusi part” sećanja su podelili neki. Neki su podelili tugu što mnogih više nema, neki su psovali neke druge i pričali kako su se svađali, neko je pričao i o sebi i o drugima, o kinematografiji pre tog filma ili posle tog filma. Ima puno zanimljivih stvari koje se ne mogu saznati nigde drugde nego tu, u ovoj monografiji. Jedino što ja ne garantujem da je sve tačno jer je sećanje nepouzdano – zaključuje Vladislava Vojnović.

Što se tiče izabranog naslova monografije “Daj, babo, glavu”, oni koji su gledali film znaju da je ovo jedan od upečatljivijih momenata iz filma “Kako je propao rokenrol”, koji ne samo da evocira staru srpsku bajku „Zlatna jabuka i devet paunica“, koja je poslužila Vojislavu Nanoviću kao inspiracija za film “Čudotvorni mač”, nego je insert iz ovog filma možda tu i da bi u rimi izrazio ključni stav superheroja Zelenog zuba.

Sećate se: “Zeleni zub prezire slavu” – “Daj, babo, glavu…”