Vlast i opozicija

Među takve svakako spada, na bazi neukusne subverzivnosti, recimo, „Zeleni pakao“, redovnog učesnika programa Ponoćno ludilo Elija Rota, čiji iznenađujuće upadljiv angažman, sa grupom mladih aktivista u misiji borbe protiv uništavanja peruanske džungle, dobija ironični obrt u drugoj polovini kada primitivno pleme iz džungle, u čiju korist i radi akcija mladih progresivaca, dočeka aktiviste sa namerom da ih jednog po jednog pojede. Film drastično pomera granice ukusa čak i kod ponoćnih ludaka, jer nikada do sada kanibalizam nije prikazan tako živopisno, a u realističnoj stilizaciji. Prelepi kolorit peruanske džungle i Rotov odmereni humor čine gledanje pitkim iskustvom, a kada se priviknete na trandžiranje i pripremanje klope od ljudskog mesa, doživljaj poprima dimenziju apstraktnog slikarstva u kome preovlađuje crvena boja.

Ni biografija američke rok-ikone kakva je Džimi Hendriks, koja zahvata period do starta njegovog uspona do negde pred Vudstok, ne spada baš u produkciju „vlasti“ već pre opozicije, kako je i sam Hendriks dugo bio tretiran usled svog previše divljeg stila za belačke regulatore vrednosti. Ako postoji, međutim, nešto što bi se zvalo „festivalska uživancija“, onda je to upravo film „Sve je na mojoj strani“ Džona Ridlija, koji uspešno održava balans između drame Hendriksovog uspona (mahom ljubavne, pa i finansijske i psihološke) i muzičkih blokova, koji su fantastični, potvrđujući sumnju da je film u suštini, među drugim umetnostima, možda najbliži ipak muzici. Uz dopadljivu glumu Andrea Bendžamina, Imogen Potsa i Hejli Atvel, muzika, dominantno Hendriksova, pa Dilanova, Kleptonova i ostalih, ispada glavni, stopostotno „pozitivni“ junak filma, dok je u vodećem liku Ridli fino akcentirao sklonost ka pogrešnim odlukama, nesigurnost u sebe, što će verovatno biti osnov za njegov kasnije tragičan kraj.

U programskoj lepezi najrazličitijih filmskih formi, Festival često afirmiše i vrstu dokumentarnog eseja kakav je i „U stvarnom životu“, Britanke Biben Kidron, posvećen gorućem fenomenu novotehnološke „revolucije“, koja je zahvatila mlade širom sveta, a mladi, dok ne počnu da se dokopavaju vlasti, mahom pripadaju svuda opoziciji… Zabrinjavajući su pojedini aspekti tog fenomena, poput „ja“ aspekta ideologije armije te mladeži, gde se teži brzom samozadovoljavanju, omogućenom upravo kroz dopaminske seanse na internetu (pornografija, Jutjub…), te preko četova i igrica. Iz solidno dinamičnog kolaža razgovora sa naučno potkovanim poznavaocima iz brojnih novomedijskih isečaka provejava dilema oko spremnosti, te, da li stvarno nezrele, pa i sebične, nadolazeće generacije za preuzimanje odgovornosti kakve su još uvek u rukama novotehnoloških dileja.