Milan Lane Gutović: Vlast je nepristojna, nevaspitana i slaba

NJegov komad „Obično veče“, koji je sam osmislio i u kome je glavni i jedini protagonista, decenijama unazad uspešno se igra po celom svetu a nedavno je, kažu, na premijernom izvođenju predstave „Arzamas“ u Zvezdara teatru oduševio publiku igrajući „Smrt“ na svoj jedinstven – zavodljivo komičan, način.

* Kako stoji u vašoj biografiji, vi ste, na neki način, slučajno postali glumac, šta vas je privuklo da ostanete u ovoj profesiji?

– Osećaj prijatnosti i udobnosti dok radim ovaj posao. Utisak da mi je tu mesto. Druga zanimanja jednostavno nisu bila stvorena za mene i osećao sam da zauzimam nečije mesto i da bi on od mene to mnogo bolje radio. Dok igram nemam utisak da bi neko to bolje radio.

A što se slučaja tiče – slučaj je naša sudbina, ali je nismo prepoznali.

* Na jedno od novinarskih pitanja čega se najviše plašite odgovorili ste – „ljudi“. Da li poziv glumca, iako igra pred i za publiku, daje mogućnost čoveku da se zakloni i osami?

– Mi imamo sliku o sebi koja često podseća na nekog literarnog junaka koji nam je nekada bio za udivljenje. Taj tuđi lik nam postaje uzor i u krizi ličnog identiteta prihvatamo se tog tuđeg identiteta kao proteze da bismo se nekako dokopali godina u kojima samoubistvo gubi smisao. Postoji li pogodniji teren za skrivanje sopstvene ličnosti od zanimanja glumca koji je večeras komedijaš, sutra junak, glupan, mudrac…? Iza svakog od ovih likova, a i od onih likova koji nisu pomenuti, stoji osama i snovi… „Od jave si kov’o snove, sad od snova javu vezi.“

* Jedan ste od prvih, ako ne i prvi glumac koji je sam počeo da pravi svoje predstave i uz to s teškim zadatkom da nasmeje publiku. Da li je postojao neki poseban razlog zašto ste se odlučili na takav put i kakav poseban dar treba da ima glumac da bi sam na sceni držao pažnju publike?

– Hteo sam da proverim da li je moguće da samo jedan glumac, bez muzike, baleta, dekora, igre svetla i promene kitnjastih kostima i ostalih pozorišnih pomagala, okupira pažnju publike. Smeh publike je bio posledica izgovorenog teksta, ali je odsustvo svih ovih pozorišnih pomagala bilo potvrda da se tako nešto može raditi. Za ovakve pokušaje dar nije potreban. Potrebno je samo da budeš dovoljno blesav.

* Ko vas ume da nasmeje?

– Samo onaj koji to neće. Ako se neko trudi da me nasmeje, postaje mučenik i taj njegov trud mi liči na zalaganje da se rolka obuče preko naočara.

* Igrate u predstavama „Šuplji kamen“ i „Arzamas“. Zajedničko im je da se oba komada bave temom starosti i da u obe predstave noseće uloge imaju žene. Kakvo iskustvo nosite iz ovih saradnji i da li su vam ovi komadi na bilo koji način bili inspirativni za neke životne uvide?

– Prvo što sam shvatio je bilo koliko mi je lepih koleginica u mladosti promaklo kojima se nisam čak ni udvarao… Drugo u šta sam se uverio je podatak da žene uopšte ne stare. Stare samo muškarci. Našao sam i dokaz za to – postoje samo domovi staraca, a nigde nema domova starica.

* Učestvujete u gerila, to jest prognanoj Nušićijadi. Kako komentarišete to što sada imamo dva modela ove smotre, pomenuti i „napredni“, šta to govori o našem društvu?

– Samo da podele realno postoje i da niko na to ne reaguje. Nema države koja na ovako šta ne bi reagovala. Doduše i ova reaguje, ali tako imbecilnim sredstvima da zbunjuje i sopstvene obožavaoce.

* Kako vidite aktuelnu situaciju na političkoj sceni na relaciji vlast – opozicija?

– Vidim da je vlast nepristojna i nevaspitana. Vidim opoziciju koja ubrzano otkriva afere, što nikako ne bi mogla da nema pomoć građana. Pomoć građana otkriva da je vlast, uz nevaspitanje i nepristojnost, i slaba. Izgubila je parametre i ponaša se kao ronilac koji, kada izgubi orijentaciju, umesto da pliva ka površini iz sve snage roni ka dnu, pa vlast umesto da se upristoji i vaspita ubrzano slabi.

* Da li ste za borbu ili bojkot izbora i zašto, šta bi bili efekti prve, a šta druge opcije prema vašem mišljenju?

– Izlazak na izbore u ovoj klimi i okruženju je davanje legitimiteta nepravdama koje postaju nedostižne i u tradicionalno starijim diktatorskim režimima. Bojkot ništa neće postići sam po sebi. On će samo biti znak onima koji nas posmatraju da je monolitnost vlasti poljuljana i da treba misliti na zamenu dotrajalog. To je dovoljan razlog za bojkot.

* Kako vidite kombinaciju Dragana Đilasa i Boška Obradovića u Savezu za Srbiju?

– To govori do kog stepena je očajanje prisutno u Srbiji. Kombinacija dovoljna za saučešće. Ako se jednog dana ova zajednica izbori za svoj ideal, ako opstane i pobedi pre svega samu sebe, mnogi će joj zavideti. Ali saučešće se dobija na poklon a zavist mora da se zasluži.

* Da li neko od ove dvojice političara zaslužuje vaše poverenje?

– Poznanstvo sa tom gospodom je toliko formalno da bi bilo koja procena bila površna, ali, pošto podržavam napor da se vlast uljudi, podržavam obojicu jer se trude da se moji snovi ostvare. Nemam uvida u njihove snove i pravim se da iza njihovih ideala nema nekih drugih prizemnijih ciljeva.

* Kako je prema vašoj oceni predsednik odglumio Kineza?

– Govor predsednika ne shvatam kao sprdnju, mada podseća, ali me teši što ta kineska jeftina sprdnja nije meni ni upućena nego nekim imaginarnim glasačima kojima tako nešto nije van pameti nego još jedna potvrda genijalnosti vođe.

* Svaka politika utiče na stanje u kulturi. Kako vidite efekte aktuelne vlasti u ovom polju?

– U hemiji se lakmus papir, koji menja boju u odnosu na sadržinu u koju se umoči, koristi za analizu sadržine neke tečnosti. U kulturi lakmusa nema, a onomatopeja lakmusa su upravnici pozorišta, arhitektura sredine u kojoj urbanizam dobija potpuni smisao, muzika koja dominira, i sve ostalo što Srbiji daje profil. Kada se kulturni lakmus umoči u bilo koji kulturni sadržaj, dobije se pink.

* Nedavno su dva pozorišna reditelja povukla svoje angažmane sa Narodnim pozorištem Niš jer je pokrovitelj tamnošnjeg festivala „Teatar na raskršću“ predsednik Republike Aleksandar Vučić. Kako komentarišete njihove poteze, šta biste vi uradili da ste se našli u sličnoj situaciji?

– Nisu oni željni publiciteta. Nisu ni razmaženi pa da traže žilice u belom mesu… Jednostavno su gadljivi. Ono čime se hrani druga grupa mojih kolega koja bezdušno hvali Vučića, za njih je nepodnošljivo. Nikada ne znam šta bih ja uradio da sam na nečijem mestu, ali sam zatrovan literaturom u kojoj pravda pobeđuje pa mi se čini da bih uradio slično.

* Kraj ove godine obeležile su afere Krušik i Jovanjica. Da li će i njih, kao i kompletne idiote u slučaju rušenja Hercegovačke, progutati mrak ili će ovaj put biti drugačije?

– Srbija i njena vlast podsećaju na devojku udavaču koju majke vode na vašar. Pre nego što predstave udavače kandidatima, majke udavače uvode u neki šumarak da ih oslobode od čičaka i trave koja se kači na suknju, a zove se popino prase… Skinu im blatnjave čizme i obuju im čiste plitke cipele… na štiklu ako može. Često jedan šumarak bude zaklon za više majki i udavača.

Na vašaru majke sa devojačkom preobukom strpljivo čekaju razvoj događaja da bi na povratku svoje udavače opet obukle u blatnjave čizme i dozvolile da se čičak i popino prase komotno kači na udavaču.

Vlast pokušava da Srbiju pre vašara nekako očebulja od čičaka i popinih prasadi Jovanjica, Krušika, Olivera Ivanovića… itd jer, ako se na vašaru Srbija pojavi sa toliko čičaka u blatnjavim čizmama – ko će da je uzme?

Tako se ponaša ceo region koji je pod okupacijom.