Vodič za lutanje kroz istoriju najmoćnije ideje čovečanstva

U njoj su sabrani tekstovi i fotografije sa Subašićvog pešačenja po pustinji na putevima praoca Avrama i Svetog Save tokom druge posete prvog srpskog arhiepiskopa i svetitelja Svetoj zemlji sa kojom je spojio Balkan.

Prvi deo njegovih dnevnika pešačenja od Balkana do Svete zemlje, koji se bavi Svetom Gorom 2019. objavile su Večernje novosti, dok je treći o svetilištima Kapadokije i Male Azije u pripremi za štampu.

– Ovo nije samo putopis, već istraživačko novinarstvo spojeno sa naučnim sagledavanjem prostora i vremena zbog čega je knjiga “Idi za sobom” zaslužila da se nađe u Glasnikovoj Biblioteci “Sabornik” – naglasio je urednik izdanja i ove Glasnikove biblioteke istoričar Borisav Čeliković preksinoć na izložbi Subašićevih fotografija iz Svete Zemlje, u beogradskoj biblioteci “Branko Miljković” na Zvezdari, na kojoj je autor govorio i o knjizi “Idi za sobom”.

Subašić je rekao da je u na svojim traganjima za Avramom i Svetim Savom “obojicu našao u pustinji, mestu nastanka monoteističkih religija, kako odmaraju na Kraljevskom putu koji je povezivao Mesopotamiju i Egipat, a kojim i danas idu nomadi i hodočasnici”.

Fotografije su, kako je naglasio, “nastale u trenucima posebnog uzbuđenja, ne samo kao dopuna teksta, jer nijedan tekst nije dovoljno dobar kao fotografija”.

Subašić objašnjava za Danas da se za ovo putovanje pripremao celog života.

– Zapravo svako od nas je pripremljen za to putovanje, samo čovek treba da prestane sebe da ograničava raznim izgovorima. To je priča o Avramu, čiji je kraj metafora celog ljudskog života – jedino parče zemlje koje čoveku zaista treba i koje mu pripada jeste poslednje počivalište. Sve ostalo vreme je na putu, a kad prigrli taj put shvata da se ceo život spremao za njega – smatra Boris Subašić, koji iza sebe ima dugu novinarsku i foto-reportersku karijeru u Dugi, Danasu, Nedeljnom telegrafu i Večernjim novostima.

Njegov put, kako objašnjava, “počeo je u Istočnoj Slavoniji 1992, kad ga je pokojni profesor Slobodan Mileusnić, nekadašnji upravnik Muzeja SPC i urednik Pravoslavlja, zamolio da fotografiše uništene srpske crkve”.

– Do sela Koprivna nadomak Osjeka, vozio me je lokalni sveštenik razdrndanim putevima, uništenim tenkovima, granatama. Nema više vojske i rata, ostala je samo ranjena zemlja. Samo što na nebu nema rupa od šrapnela i metaka. Katastrofa… Stigli smo tamo pre letnju oluju. Dramatično nebo, visoka trava oko srušene crkve koju niko nije kosio. Ja krećem kroz tu travu do crkve, kad počinje kiša. U miniranjuj crkve pala je cela kupola tako da sam se našao oči u oči sa Hristom Pantokratorom Svedržiteljem koji do nosa viri iz betonskog krša i cure mu kišne kapi kao suze. Otac Predrag je vikao nešto za mnom, ali sam kasno shvatio da je crkva minirana. Vraćao sam se po ugaženoj travi kuda sam prošao, a noge mi se odsekle… Posle sam razmišljao zašto sam preživeo, a toliki ljudi izgnuše, osakatiše se… U ratu nema ateista. Tu je bio početak tog mog puta – priča Boris Subašić.

Upitan koliko je ljudi danas spremno da u moru turističkih ponuda za instant posete sa sažvakanim programima pešački obilazi i istražuje Svetu zemlju, Subašić ukazuje da “živimo u vremenu iluzija da je svet manji nego što je bio i da je manje interesantan”.

– Ljudima se danas prodaje iluzija da vredi putovati i gledati svet tuđim očima. To je potpuna glupost. Svet je jednako veliki i jednako vredan kao i ranije. Niko nikome ne brani da koristi agencije, sve moguće udobnosti i pogodnosti, ono što je važnije jeste da čovek gleda svojim očima. Danas mnogo više ljudi putuje nego ranije, ali problem je što ljudi manje razmišljaju gde su i šta gledaju, a gledati i videti nije isto – naglašava Subašić.

Prema njegovim rečima, “svako ima priliku da ode niskobudžetnim letom do Izraela, gde postoje agencije koje vode ljude u pustinju u kojoj važi motivaciona biblijska priča da nije važno koliko godina imaš, da li si bogat, star ili mlad, jer ako veruješ da možeš da doživiš preobraženje – preobrazićeš se”.

– To je Avramova priča. On je revolucionar svog doba. To shvatite kad sagledate da jedan zakon upravlja celim svemirom, kad sagledate taj prostor i kad pomislite da su se neki ljudi, između ostalog i naši novosadski Jevreji, borili za tu pustinju, uključeni u nacionalni program Davida Ben Guriona “Cvetanje pustinje”. Gurion je, pošto se izborio za državu Izrael, ostavio sve funkcije i vratio se u pustinju. Bio sam na mestu gde je živeo, gde je sahranjen, a na kome je danas Institut za pustinju. U njemu se proučavaju elektronika koja se koristi u pustinji, psihologija pustinje, agrokultura u pustinji… Ljudi dolaze iz bogatih evropskih zemalja i SAD da tu žive, oplemene pustinju, ali i same sebe, da se preobraze. To je za divljenje, jer je to njihov lični zavet predaka, što jeste pouka Avrama. Ništa se nije značajno dogodilo u proteklih četiri hiljade godina, mi živimo u Avramovoj eri, a i Dometijan, kad piše o odlasku Svetog Save u Svetu zemlju, poredi ga sa Avramom – ističe Boris Subašić.

Jedan od sedmorice izabranih

Prema rečima Borisava Čelikovića, Boris Subašić jedan je od sedam odabranih novinara, putopisaca, influensera iz celog sveta na velikom međunarodnom konkursu države Izrael za upoznavanje staza Svete zemlje pešice.

Taj put je, kako ističe Subašić, veliko iskušenje tela i duha.

“Bio je to svojevrsni put u prošlost, put ka izvoru zapadne civilizacije jer se ona temelji na judeohrišćanstvu, ali i naše nacionalne kulture koju je na ovim stazama stvorio Sveti Sava. Ne mogu se razumeti velika dela literature ili likovne umetnosti, vajarstva bez biblijskih priča. U toj pustinji otkriješ kako je nastala velika ideja o jednom Bogu i koliko života ima u toj pustoši“, kaže Subašić.