Vogenat u Mnemoparku

„Rimini protokol“ je kolektiv pozorišnih reditelja, koji čine, osim Štefana Kegija još i Helgard Haug i Daniel Vecel. „Mnemopark“ je njihov projekat prikazan jednom u Solunu, na svečanosti dodele Evropske nagrade za pozorište, koji se bavio maketama vozova i njihovom metaforom.

Lola Arias (1976), spisateljica i rediteljka i Štefan Kegi su, pre neku godinu, okupili grupu dece čiji roditelji rade za velike svetske korporacije, pa su prinuđeni da se sele često, provodeći, simbolično, afektivni deo svog života po aerodromima. Često menjajući sredine, jezike, kulture, ova deca su postala predstavnici jednog novog, natkulturnog sveta, koji je porodica sama sebi, jer su biološke porodice raštrkane po svetu.

Svi žive u Lozani, idu u Internacionalnu školu. Svako ima svoju priču, malu, intimnu, nevažnu za globalnu istoriju. Nijedna od tih priča ne bi bila građa za umetnost. U njihovom životu nema onog značajnog, univerzalnog, dramskog uzroka da se o njima napiše drama. No, kada predstave svoj život, svoje snove, i, ponajviše, ono što smatraju da se podrazumeva pod pojmom „utopija“, sve njihove sudbine, koje su se susrele, geografski i dramski, u Lozani, u školi za večite putnike, postaju neka vrsta pozorišne „Knjige o džungli“, i taj novi, multikulturni, multijezički svet postaje njihovo stanište, van koga više nisu „kod kuće“. Prisiljeni da budu jedni drugima porodica, dok su zajedno, „klinci sa aerodroma“ su, tužno, mali geto koji živi u strahu da će korporacija iznenada premestiti ćaleta na drugi kraj Zemljine kugle i da će ponovo morati da se stvara familija.

Arias i Kegi, istražujući teme koje su indikativne za razvoj kolektivnog „aerodromskog“ junaka, ne propuštaju nijedan aspekt razvoja dramskog lika klasičnog teatra – od fizičke karakterizacije, do psiholoških motiva. Ponavljajući model sopstvenih roditelja, pojačan njihovim stalnim ili čestim odsustvom, deca se u isto vreme poistovećuju sa njima i distanciraju od njih. Njihovi pasoši su jedini putokaz za pravu adresu – dete iz Afrike Afriku zna samo sa fotografija, a mali Kinez bi da Kinu preseli na Mars!

Ono što je neverovatno dragoceno u istraživanjima „Rimini protokola“ su stvarni ljudi, koje pomalo zaboravljamo pod uticajem modernih razaranja forme i suštine drame. Dokumentarno, istinito, proživljeno, a ne odigrano, i na primeru predstave „Airport Kids“ funkcioniše kao „čudesan svet običnih stvari“. Usamljenost, želja da se bude voljen, da se sačuva u mnoštvu istih koji jure za aerodromskim kargo bagažem, pripadnost sopstvenom šarenom plemenu, koje te razume i čuva, muzika koja je razumljiva samo onima koji je stvarno čuju, samo su neke od tema koje Kegi nudi, dovodeći svoj neodoljivo simpatičan ansambl u Beograd, gde takođe radi jedna Internacionalna škola.

U ovoj predstavi odličan video rad je pokazao Bruno Devil, čineći mnogostrukim likove dece, pa i donoseći na scenu devojčicu koja je već na drugom kraju sveta, ali nije zaboravljena.