Voja Brajović: Izgubili smo bitku protiv kulova

U intervjuu za Radar, Voja Brajović govorio je o radu glumaca u Srbiji, odupiranju, režimu i stanju kulture kod nas, a deo prenosimo u nastavku.

Govorili smo o političkim zabranama, koliko one mogu da koštaju ljude?

– Ivo Andrić kaže: „U klancu voda vri.“ Pitanje da li su zabrane klanac u kome se nalazi nešto što se zabranama protivi, što se bori da to probije ili ljude ostavlja bez inspiracije? Uvek mislim da će umetnost opstati, kao što opstaje Šekspir ili Sofokle. Ključno je ne podleći udvorištvu. To je nešto što je najbolnije, a mi imamo sklonost da budemo udvorice, da vaspitavamo decu da vole više Tita nego roditelje. To me plaši, a inače mislim da rođeni umetnik ne može prestati da to bude.

Da li ste nekada i sami bili u situaciji da budete zabranjivani?

– Učestvovao sam u predstavi Kad su cvetale tikve i predstavama Ace Popovića Mrešćenje šarana i Pazarni dan, koja je bila zabranjena u Pirotu, u Savremenom pozorištu na Krstu, ali smo njom, ipak, otvorili Zvezdara teatar. Sećam se Pazarnog dana, bio sam pozvan u Opštinski komitet i tamo su mi rekli: „Šta ti treba da nosiš taj prsten kao Tito?“ Uopšte nisam nosio prsten. Doneo sam knjigu i pitao ih da li su je čitali. Odgovorili su da nisu, ali da su čuli. Dao sam im da pročitaju, da mi kažu gde su tu uopšte pominje Tito, gde se ruži sistem. To je više jedan ciničan odnos Ace Popovića prema čitavoj toj priči. Onda su rešili da se ta predstava igra u Zvezdari, ali da ne može da gostuje nigde. Neka tu bude ta trovačnica, ali da se infekcija ne širi dalje. Kad je u pitanju Mrešćenje šarana situacija je drugačija nego sa predstavom Kad su cvetale tikve. Ljudi koji su gledali premijeru Tikava, žalili su se Titu i pitali šta se to zbiva u Jugoslovenskom dramskom pozorištu? Tito se osetio povređenim jer je vojska pustila Ljubu Vrapčeta da se obračuna sa Stoletom Apašom. Dakle, on kao vrhovni komandant te vojske se osetio strašno uvređenim, jer je uvrediti vojsku značilo uvrediti njega. Upravnik JDP-a je bio veliki Bojan Stupica i nama su savetovali da to sami skinemo. I to se tako i desilo. Nikad to neću zaboraviti, na tu petu predstavu su svi došli, prepuno gledalište, a među nama samrtnička atmosfera. U salonu JDP-a se donosi odluka da se to, ipak, ne igra. To je velika predstava, svi su bili užasnuti, a onda je jedan od velikih glumaca pokušavajući, tobože, da smiri situaciju, rekao: „Jedna predstava više ili manje, nije važno.“ Lično mislim da je to koštalo života Bojana Stupicu, pa i Ljubišu Jovanovića. Poživeli su pola godine nakon toga. Jedan je umro u 61, drugi u 60. godini. To su ljudi u punoj snazi. Pozorište je živa reč, vlast se plaši pozorišta. Ona su 90-ih bila puna, ali političari nisu dolazili. Apsolutno nisu smeli. Tačno su znali šta predstava hoće da kaže, bez obzira na to da li su to Rodoljupci, Pozorišne iluzije, Ruženje naroda, Bure baruta…

Dolaze li danas političari u pozorišta?

– Ne viđam ih i nisam tužan zbog toga.

Svojevremeno je Čerčil, u vreme kada su nacisti bombardovali London, jednom od ministara koji je predložio da se novac za odbranu namakne iz kulture, odgovorio pitanjem: „A šta onda branimo?“ A šta mi branimo ako su izdvajanja za kulturu u Srbiji manja od jedan odsto budžeta?

– Bio sam ministar kulture od 2007. do 2008. u kohabitacionoj vlasti, premijer je bio Vojislav Koštunica, a predsednik Boris Tadić. U Ministarstvo sam doveo vredne i posvećene ljude za koje sam znao da znaju ono što ja ne znam. Napravili smo krovni Zakon o kulturi, kratko sam bio ministar, ali sam namicao novac iz tadašnjeg Ministarstva za investicije od posebnog interesa za državu. Pretvorili smo san u javu, uvodeći nacionalne penzije i kad bih sve to uračunao, budžet je prelazio jedan posto.

Šta branimo onda, ako je tačno ovo što je Čerčil rekao?

– Političari brane svoje lične interese i zatupljivanje. U urbanoj sredini u kojoj sam odrastao, u Beogradu, gde sam rođen i Valjevu, gde sam sticajem okolnosti završio gimnaziju, odigravala se večita borba protiv primitivizma. Mi smo je nazivali borbom protiv kulova. Kulov nije seljak, čak nije ni snob, ni malograđanin. To je onaj koji je nikao i koji vuče one odozgo nadole. Ta bitka je izgubljena. To je smišljen, opasan projekat koji se sprovodi kroz pink kulturu i on pogoduje tom carstvu primitivizma. To je povlačenje čitavog društva na dno i od toga se teško spasti. Mi vidimo da se pojavljuju neki hrabri borci protiv toga, ali oni odmah bivaju obeleženi, ispljuvani, marginalizovani… A reč je o našim najvećim vrednostima.

Pomenuli ste pink kulturu, kako gledate na to što je kulturu zamenila industrija jeftine zabave? Ovih dana smo gledali promociju teatra Odeon vlasnika Pinka, Željka Mitrovića?

– Jeftina zabava nije zamenila kulturu, ona je osvojila prostor. Kamo sreće da ima još više pozorišta, Beogradu treba još četiri-pet pozorišta. Postojao je projekat još pre četvrt veka da se Odeon pretvori u pozorište. O ovom sad ne mogu da sudim, nisam to gledao, ne znam šta se tamo daje. Ono čega se bojim je činjenica da se rađa glumački proletarijat. Svake godine iz pet ili šest priznatih škola izlazi 100 glumaca. To su mladi ljudi od 22-23 godine. Generacija starija deset godina ima sada 32-33 godine. Dakle, 1.000 mladih ljudi bez perspektive. I to nisu samo glumci. Tim mladima ljudima ne omogućavamo ništa. U socijalističkom društvu smo imali elektromehaničara, poštara, medicinsku sestru, koji su na svom radnom mestu dobijali bodove koji će im omogućiti da dobiju stan. To je danas nemoguće. U kulturi su postajali SIZ-ovi i sistem nagrađivanja „dinar na dinar“, pa koliko zaradite, još toliko dobijate. Ne znam kako su u tom Odeonu plaćeni glumci, ali znam da u serijama mesečno imaju nekih 500 ili 1.000 evra i oni su radna snaga. To je neka vrsta robovlasničkog odnosa.

Rekli ste da se ne može biti apolitičan jer se politika bavi nama u svakom segmentu života. Kako vam danas izgleda politika u Srbiji?

– Sve je politika. Kad sam pomenuo Branka Miljkovića, to je njegov vapaj. Kad govorimo o Šekspiru, on upozorava politički. Ima jedan izraz kod nas na selu, kad neko vrda i mudruje, ljudi obično kažu nemoj da mi političiš, molim te. A politika je i cena hleba, koliko je dece ugroženo vršnjačkim nasiljem, kakva je mogućnost da imamo dobro grejanje ili čist vazduh, da budemo među najboljim reprezentacijama u fudbalu. Sve je to briga o jednoj velikoj porodici. Ne možemo imati državu koja prema svojim građanima ima odnos kao maćeha prema deci koja nisu njena. Ili, ipak, možemo. Nažalost.

Ostatak intervjua pročitajte na sajtu Radara.