Vojkan Borisavljević: Kriza popularne muzike je globalna

Na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu će večeras u 20 sati biti održan veliki koncert, a naš sagovornik je napisao i knjigu „Moja Odiseja“ koju je objavilo Vulkan izdavaštvo. Sa gospodinom Borisavljevićem razgovarali smo o knjizi, muzici, umetnosti, životu nekad i sad.

* Održavanje koncerta i izlazak knjige su se poklopili. Da li je to bila vaša ideja?

– To je bio sticaj okolnosti. Prošle godine je Udruženje kompozitora uvelo Nagradu za životno delo u oblasti popularne muzike. Hteli su da daju značaj onome što mi radimo, da pokažu da to nije umetnost druge kategorije. Prošlogodišnji dobitnik bio je Kornelije Kovač, ove godine ja. Ta nagrada podrazumeva i koncert. Počelo je tako. Želeo sam da koncert bude održan u Domu sindikata, gde sam i počeo svoju karijeru, međutim, nažalost, renoviranje još traje, a onda sam se odlučio za Narodno pozorište kao našu najveću i najznačajniju kulturnu instituciju. Na moje veliko zadovoljstvo oni su to prihvatili. Ideju za knjigu dao je moj prijatelj Vladimir Đurić Đura, s kojim već dugo sarađujem. Jednom smo se našli u bašti SOKOJ-a, ja sam njemu pričao, on je to snimao i zabeležio, a onda sam ja krenuo da radim na knjizi. Taj materijal sam dao uglednom književniku i književnom kritičaru, našem porodičnom prijatelju Vasi Pavkoviću i zamolio ga da to pogleda. Zanimalo me je da li da se upuštam u pisanje ili da se zadržim samo na koncertu. On mi je rekao da apsolutno mogu biti siguran da je to štivo kvalitetno i da ne spada u red knjiga koje pišu naši estradni radnici. Onda smo obojica zajedno koncipirali kompletan sadržaj.

* Knjiga je napisana u formi sećanja…

– Da, to je autobiografska knjiga. Zanimljivo je to, što se dopalo i mom izdavaču, da se u knjizi nalaze stvari koje od mene ljudi ne očekuju. LJudi me uglavnom poznaju po ovim popularnim pesmama kao što su „Odiseja“ ili „A sad adio“. Međutim, ja sam od samog početka svoje karijere već ušao i u svet pozorišta, filma i televizije, tako da postoji značajan segment primenjene muzike koji sam radio i gde sam takođe imao puno uspeha, a koja će biti dominantna na koncertu, jer se u Narodnom pozorištu ne može sve svirati. U sećanjima se nalaze anegdote i susreti sa svim tim divnim umetnicima iz sveta književnosti, filma i pozorišta, i one stare dobre Televizije Beograd koja je sedamdesetih godina bila jedna od najjačih TV kuća u Evropi. Tu su i književnici, reditelji, puno glumaca, malo političara. Ima tu i priča o mom ocu koji je bio, što ni ja nisam znao u početku, visoki funkcioner Službe bezbednosti. Čak je jedno vreme bio šef Titovog obezbeđenja. Ima jedna priča iz NJujorka kada Tito šeta Menhetnom, a moj otac ga čuva. Inače, moj deda po ocu je književnik Miodrag Borisavljević, kod njega, u njegovu kućicu u Apatinu, gde je živeo na obali Dunava, dolazili su naši vrhunski pisci Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Stevan Raičković i mnogi drugi. Kao dete sam imao prilike da upoznam sve te ljude i da slušam njihove priče, moguće je da je to uticalo na ovo da se usudim da uđem u taj svet pisane reči.

* Dakle, postoji neki „nerv za pisanje“…

– Verovatno da ima neki gen. Moja pokojna majka je radila u onom starom izdavačkom preduzeću „Prosveta“ kada je Antonije Isaković bio direktor i kada su vrhunski pisci radili tamo kao urednici, a ja sam opet tamo odlazio kao dete. U knjizi ima mnogo toga što se ne odnosi samo na muziku. Ima tu divnih priča sa Duškom Radovićem, Zdravkom Šotrom, Milenom Dravić, Draganom Nikolićem i sa svim ljudima iz tog sveta. Recimo, Neda Arnerić je svoju prvu glavnu ulogu imala u filmu „Višnja na Tašmajdanu“, a meni je to bio prvi film za koji sam radio muziku. Tada sam ja imao 20, a ona 17 godina.

* Kako gledate na položaj svih umetnosti u kojima ste radili nekoliko decenija: muzike, filma, pozorišta, televizije – danas?

– Sticajem okolnosti, prošao sam razne sisteme i mogu da kažem da smo se svi najbolje osećali i najbolje smo bili uvažavani i tretirani, zanimljivo, u doba komunizma. Moguće da je to posledica tog starog, sovjetskog sistema kulture koji u nekim segmentima uopšte nije bio loš. A i predsednik Tito je bio neko ko je apsolutno shvatao značaj umetnosti, pre svega za promociju zemlje, ali i za sopstvenu promociju. S druge strane, on je zaista voleo umetnost, znači, nije to bilo na silu. On je svakog dana gledao po jedan film, imao je svoju projekcionu salu i na Dedinju i na Brionima, dolazio je redovno u pozorište, dolazio je na operske predstave. Naravno, birao je gde će da dođe. Dolazio je na neke ozbiljnije koncerte, i ne samo to. Procenat izdvajanja za kulturu bio je mnogo veći, tada su osnovani svi oni najveći festivali na koje je ceo svet dolazio: BITEF, FEST, BEMUS… Onda je, kada je on umro, počela erozija kompletne kulturne scene. Nakon toga došao je jedan period koji je bio mnogo teži. Međutim, zanimljivo, i taj teži period je bio bolji nego ovaj period posle. U vreme Miloševića, koji je verovatno najkrivlji za sve ovo što se nama dan-danas dešava, izdvajanje za kulturu bilo je četiri odsto, ne samo na papiru, nego realizovanih. Danas je to 0,65 odsto ili tako nešto. Ministarka kulture je bila gospođa Nada Popović Perišić, koja je jedna vrhunska intelektualka. Zanimljivo je da su u vreme Miloševića finansirani filmovi koji uopšte nisu bili naklonjeni vlasti. Finansirala su se i velika gostovanja u inostranstvu. Darinka Matić Marović i ja bili smo deo velike delegacije koja je gostovala u Moskvi. Znači, kultura je u vreme Miloševića imala sasvim pristojan tretman. I šta se desilo posle? Dolazi 5. oktobar, svi oduševljeni, moj prijatelj Branislav Lečić dolazi za ministra kulture. Pomislio sam da će sve krenuti nabolje, ne samo zato što smo pištali i lupali u lonce, nego što dolazi čovek koji je vrhunski umetnik. Interesantno, tu je počela erozija, totalna erozija i pad. Tada, kada su vrlo kulturni ljudi, kao što su Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, bili na vlasti, počeo je pad koji je vremenom bio sve veći i došli smo danas dotle da je kultura potpuno marginalizovana, da se ona u programu vlade jedva nalazi. Ona se pomene ili spomene kao fusnota. Sve se svodi na entuzijazam, na želju i volju nekoliko različitih umetnika koji i dalje imaju upornost da nešto guraju, pa se tu i tamo ponešto izgura i u ovoj situaciji. Dakle, napravi se i neki jako dobar film, nešto ređe dobra pozorišna predstava, sjajni koncerti Filharmonije, izlaze dobre knjige, ima dobrih izložbi… Mislim, nešto se dešava i u ovim nemogućim okolnostima. Da su okolnosti drugačije, verovatno bi sve bilo mnogo kvalitetnije i bolje.

* U tadašnjoj velikoj jugoslovenskoj priči, čiji ste bili deo, postojali su neki kriterijumi. Recimo, pamte se pesme iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, kako tumačite to što iz devedesetih ništa nije ostalo?

– Postojanje kriterijuma je važno i oni su bili veoma visoki. Suština toga je da je glavni uticaj na javnost, kada je reč o Srbiji, imala medijska kuća Radio-televizija Beograd, koja je bila u sistemu starog JRT-a, zajedno sa Zagrebom, LJubljanom, Sarajevom… Postojale su ozbiljne muzičke komisije koje su odobravale šta će da se pušta na radiju. To nije bila cenzura, daleko od toga. To su bili stručni ljudi i tad nije moglo da se pušta svašta. Posle je došla takozvana „sloboda“, privatne RTV stanice, i tu se potpuno sve pogubilo. Tamo sede neki neuki ljudi koji puštaju sve i svašta. Od devedesetih je krenulo apsolutno trovanje medijskog neba i trovanje ljudi, trovanje mladih ljudi koji danas po diskotekama igraju uz narodnjake. Ali, ako pogledate i situaciju na svetskoj popularnoj muzičkoj sceni, vidljivo je da kriza postoji već 30-ak godina i u Evropi i u svetu. Ako analiziramo muziku najvećih zemalja: Francuske, Engleske, Italije, Amerike, vidimo i tamo veliki pad. U Francuskoj više ne postoji ona škola šansone koju su predvodili Žak Brel, Žorž Brasans i Žilber Beko. To su sada neke pesme koje više nemaju ni taj kvalitet, ali ni tu prođu i popularnost kao nekad. U Italiji stara škola kancone živi malo kroz Festival u Sanremu, ali to više nije to: nema više Domenika Modunja, Mine, Milve, takvi pevači danas ne postoje. Ali ni dobre pesme. U rok muzici poslednje bitno što se desilo bila je grupa Queen, a kad je to bilo. Nismo mi jedini. Možda je to samo prolazni talas: trideset ili pedeset godina nije mnogo u istoriji muzike, ušli smo u donju fazu i zato se poseže za obradama starih stvari, najviše iz šezdesetih i sedamdesetih.

Lična karta

Naš sagovornik rođen je 1947. u Zrenjaninu, od 1948. živi i radi u Beogradu. Po završenoj gimnaziji, studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Muzičko obrazovanje stekao u beogradskim školama „Dr Vojislav Vučković“ i „Stanković „, kao i na privatnim studijama u Parizu. Umetničkim radom se aktivno bavi od 1965. godine. Ceo radni vek (do odlaska u penziju februara 2006. godine) proveo je kao slobodan umetnik u okviru Udruženja kompozitora Srbije, sa statusom istaknutog umetnika. Komponuje muziku za pozorište, film i televiziju, popularne i dečje pesme, piše instrumentalne kompozicije i aranžmane, što do sada čini nekoliko stotina dela različitih žanrova. Bavi se dirigovanjem u pozorištu, na koncertima, festivalima i RTV snimanjima. Sarađivao je sa TV Beograd kao muzički saradnik i urednik od 1968. godine. Učestvovao na većem broju muzičkih, pozorišnih i filmskih festivala u zemlji i inostranstvu, gde je više puta nagrađivan.