Voleo bih da festivali nisu cirkuska šatra

Posle predstave „Događaj u stanu broj 2“ Šabačkog pozorišta, u takmičarskom programu nastupio je Atelje 212 sa predstavom „Čekaonica“ u režiji i adaptaciji Borisa Liješevića koja ukazuje na dramatičnost života onih koje nagle promene sistema vrednosti teraju na preživljavanja je povod za pitanja o preživljavanju pozorišta. Da li su pozorišta poput ljudi jača od pretećih okolnosti u kojima živimo? Da li se i u pozorištima ogleda nužna prilagodljivost? Kolika je cena tranzicije?

Upravnik Ateljea 212 Kokan Mladenović ne misli da je naše pozorište u tranziciji, već da je dezorijentisano: – Tranzicija je samo prelazak iz jednog u drugi period pa smo mi na putu ka nečemu novom uspeli, eto, da zalutamo i kao država i kao pozorište. Tako tema festivala u Mladenovcu jeste prikladna ali je teško svu tu raznolikost teatra obuhvatiti jednom rečju.

Od čega pozorište treba da se čuva u periodu tranzicije?

– Pozorište, pre svega, treba da se čuva estrade! Nemaština u koju su gurnuta naša pozorišta nebrigom, tačnije suštinskim neznanjem države za problem i fenomen kulture, stavlja ove institucije u vulgarno preživljavanje. Bojim se da će ovakav odnos, pre svega budžetski, dovesti do toga da će pozorišta u želji da prežive morati da se okrenu primitivnim oblicima teatra što će se odraziti na našu celokupnu umetnost.

Koliko je, po vašem mišljenju, tanka linija između estrade i komercijalizacije?

– Komercijalni teatar nije sam po sebi problematičan. Sve dobre predstave u svetu su i popularne i gledane. Mi smo majstori da izmislimo tzv. „umetničke predstave“. To su one koje niko neće da gleda ali spadaju u red „vrhunske umetnosti“. Imati traženu predstavu ne znači po automatizmu vulgarno komercijalno pozorište. Juriti po svaku cenu za publikom i podilaziti njenom opštem (ne)ukusu može da odvede pozorište na stranputicu. Kao što ne postoji nikakva državna strategija za razvoj naše kulture, pa se i rubrike za kulturu u medijima smanjuju iz dana u dan na račun estrade i izveštaja o rijaliti programima, bojim se da će i prostor teatra za komunikaciju sa publikom biti sve manji.

Šta je presudno za održanje festivala u malim sredinama?

– Verujem da je dobro što postoji sve više pozorišnih centara ali mi imamo paradoks- višak festivala a manjak dobrih pozorišta. Ako pogledate da desetine godina održavanja Bitefa nisu ostavile nikakav trag na našem teatru onda se s pravom bojim za mladenovačku scenu. Ja bih više voleo da Mladenovac ima svoje odlično pozorište, a ne samo festival. Verujem da je umetnički direktor festivala Željko Hubač vanrednim i hvale vrednim ambicijama okupio kvalitetne ljude oko ovog festivala. Sama činjenica da se o njemu priča više nego o prethodnim izdanjima daje mi nadu da će se nešto suštinski pomeriti u poimanju pozorišne umetnosti u Mladenovcu. Voleo bih da festivali nisu cirkuska šatra koja dođe i ode ne ostavljajući trag za sobom . Ukoliko festival inicira kulturni život Mladenovca i ima dugoročnu korist, onda se može smatrati uspešnim.

Na Festivalu tokom predstojećeg vikenda

Subota 9. oktobar: 12 sati: Ivana Dimić, „Zmajovini pangalozi“, režija Boban Skerlić (Pozorište „Boško Buha“); u 19 sati: autorski projekat Jovana Carana, „Guskalica“ (Lutkarska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, Zrenjanin).

Nedelja 10. oktobar: u 20 sati: Đorđe Milosavljević, „Igra u tami“, režija Jug Radivojević (Pozorište „Boško Buha“); po završetku predstave razgovor sa autorima i akterima na temu „Estetika tranzicije, tranzicija estetike – Teatar u raljama tržišta“ (Galerija Foaje).