Volim Ameriku i Amerika voli mene

Izgradnju ovog objekta pratile su brojne peripetije i neslaganja – bilo je komentara da je objekat ružan, nazivali su ga kolibom, sojenicom, što nije toliko neobično imajući u vidu da su ovde neretko postojale sumnje o svemu onom što predstavlja istinski novum. Zgrada “MSU” bila je upravo takva – ultra moderna građevina koja je sa svojih nekoliko kubusa nalik modulima imala potencijal da se u budućnosti dogradi istim takvim elementima.

O modernosti ovog zdanja pisala je arhitektkinja Ljijana Blagojević, koja je, a bez da je to puki lirski i metaforičan atribut, ovaj objekat na argumentovan način uporedila sa kristalom jer on u svojoj geometrijskoj kompoziciji to i potkrepljuje. Međutim, ono što se javilo kao problem još u prvim godinama rada “Muzeja” jeste problem sa grejanjem. Vremenom je i klimatizacija postala akutan problem zgrade, a posebno krov koji je prokišnjavao. “Muzej” je da bi se sačuvala dela, ali i sama zgrada morao biti zatvoren i otpočela je epistolarna priča o njegovoj rekonstrukciji koja je okončana prošle godine svečanim otvaranjem obnovljenog zdanja na “Ušću”. “MSU” je još jednom potvrdio svoj moderan izgled i savremenost između ostalog, zahvaljujući sistemima koji su u njega ugrađeni. Ovi novi sistemi za regulisanje mikroklimatskih uslova (temperatura i vlažnost vazduha), grejanja i hlađenja, centralnog ozvučenja, osvetljenja, protivpožarni, protivprovalni i sistem protiv krađe, funkcionišu po principu “pametne zgrade”, a u cilju što veće sigurnosti umetničkih dela koja se čuvaju u zbirkama “Muzeja”. Temperatura i vlažnost vazduha u depoima i u izložbenom prostoru je ujednačena i reguliše se “na dugme”. Važno je da kada dela menjaju sredinu, da je mikroklima ista i da materijali ne trpe nagle i velike razlike. Takođe, tu su rolo-zastori na prozorima izložbenog prostora, koji uz filtere u samim staklima, sprečavaju da umetnička dela budu izložena direktnoj sunčevoj svetlosti. Osvetljenje u izložbenom prostoru je takođe projektovano tako da se intenzitet reguliše preko centralnog sistema, i podešava se prema potrebama postavke.

U delu zgrade koji je namenjen za postavke, postoje senzori pokreta, u okviru protivprovalnog sistema obezbeđenja, u delu zgrade gde se nalaze depoi i pomoćne prostorije, tehničke radionice, postoje i senzori zaštite protiv poplave. Poglavlje fizičke obnove je, dakle, završeno, ali je “Muzej” pratila još jedna epistolarna saga koja se ticala retrospektive Marine Abramović, o čemu je već mnogo puta pisano i čiji slučaj, moglo bi se reći okončan svojevrsnom katarzom. Marina Abramović će imati svoju retrospektivnu izložbu “The Cleaner” u “MSU” sledeće godine, a do toga je došlo zahvaljujući činjenici da ju je lično pozvala premijerka Ana Brnabić. Još se ne zna da li će Marina Abramović biti najavljena kao američka umetnica poreklom iz Beograda, u kojem podsetimo nije izlagala još od 1975, ali čak i da tako ne bude moglo bi se reći da je njen mukotrpan umetnički put dobio najveći uzlet u Americi, u Njujorku.

Iako se gro njenog opusa tiče socijalističke Jugoslavije, Marinina karijera se donekle može povezati i sa pričom o američkom snu. Nije, dakle, slučajno što pojedini autori zbog globalnog američkog uticaja, 20. vek nazivaju vekom amerikanizacije. I Marinu Abramović, trenutno najuticajniju art zvezdu sveta je opčinila američka supkultura, o čemu govori i njen nastup sa poznatim reperom Džej Zijem, s kojim se natpevavala i pozirala u istom aranžmanu kao nekad sa Ulajem i koji je jako odjeknuo u medijima. I retrospektiva “The Cleaner” je već po svom naslovu tesno povezana sa prvim Marinini nastupima u Americi, to jest performansom “Čišćenja kuće”, koji je izvela u oronulom podrumu galerije Šona Kelija.

Ovaj entuzijastični galerista shvatio je međutim da još od Jozefa Bojsa, koji 21 . maja 1974. prevezen ambulantnim kolima s aerodroma “Kenedi” u Galeriju Rene Bloka, u kojoj je pet dana živeo u društvu kojota, u Njujorku nije priređen nijedan performans koji je imao veći istorijsko-umetnički značaj. Zanimljivo je takođe i da je sam ironični naslov Bojsovog performansa, “I like America, an America Likes Me”, značajno uticao na uspešnost ovog njegovog ostvarenja. Marina je upravo od Bojsa na samom početku karijere, stekla prve pouke o umetnosti, pa i s te strane gledano čini se da joj je i sudbinski bila namenjena uloga da bude umetnica koja će napraviti prekretnicu na njujorškoj umetničkoj sceni. U tom periodu je uradila još dva performansa za video – oba autobiografske i katarzične prirode. Jedan od njih je “The Onion”, u kojem zajedno sa ljuskom grize glavicu luka kao jabuku, žaleći se na mahniti tempo svog života. Marinino žaljenje na hotelske sobe, brze šopinge po tržnim centrima i blazirane komunikacije na prijemima, ocenjen je unekoliko i kao džet-seterska melanholija.

Marinino konačno preseljenje u Njujork desilo se opet zahvaljujući Šonu Keliju koji joj je dok je bila u Indiji javio da je za nju i njenog tadašnjeg supruga Paola pronašao idealan stan u “Sohou”. Marinu je zanimao prevashodno broj zgrade, a pošto je izračunala da je povoljan brzo je prelomila i zamolila Kelija da umesto nje potpiše papire. Selidba u Njujork bila je pravi trenutak za performans koji je već dugo imala na umu. To je “The House with the Ocean”, u kojem je Marina sama posrednik u generisanju energije. U knjizi “Kad Marina Abramović umre” Džejmsa Vestkota stoji da je ovaj dvanaestodnevni performans koji je Marina izvela novembra 2002. u Galeriji Šona Kelija, bez hrane i govora, „njen dotad najčistiji izraz sopstvenog neuhvatljivog ideala umetnosti 21. veka“. U svojoj knjizi Vestkot je, između ostalog, zabeležio: „Ovaj performans je istovremeno predstavljao dijagram Marinine psihe: crpila je energiju iz publike kako bi prevazišla sopstvena ograničenja. To je bilo najčistije traženje odobravanja, koje je u potpunosti i dobila. Zauzvrat publika je smela, pa čak bila i ohrabrivana, da na Abramovićevu projektuje svoja očekivanja i želje, samo da bi ih ona umirujuće neutralisala u svojevrsnom bezvremenom ambisu. Na kraju krajeva, bio je to dvanaestodnevni energetski dijalog bez sadržaja, satkan od čiste empatije. Marinina aura širila se gradom: oni koji su se svakog dana vraćali u galeriju na bdenje nosili su je u mislima i tokom svoje svakodnevice“. Marina je već tada osvojila umetničku scenu u Americi iako je hit serija “Seks i grad”, ovaj njen rad upotrebila u karikiranoj, pa unekoliko i u uvredljivoj varijanti. Glumica koja tumači Marinu predstavljena je kao raščupana i zapuštena istočnoevropska umetnica koja navodno bez naročitog razloga gladuje u Galeriji. Prava Marina Abramović međutim napravila je tek jedan već korak u svojoj karijeri koja će upravo u Americi doživeti vanserijski uzlet.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD