Volim ekstreme i suočavanje sa teškim temama u slikarstvu

Pre toga je volela da slika pejzaže i tada je prema sopstvenim rečima i u njih pokušavala da uvede akt, ali joj se rezultat činio previše narativnim. Opredeljenje da se fokusira na intimne delove muškog tela učinilo ju je intrigantnom umetnicom i privuklo pažnju kritičara između ostalog i zbog osobenog pristupa slikarskom mediju. Naime, u jednoj od svojih zapaženijih serija radova Silija svoje modele bira nasumično posredstvom interneta preko aplikacije Chat Random. Osoba koju istovremeno slika i s kojom komunicira u chat room-u može biti iz bilo kog kraja sveta, a sam proces rada traje onoliko koliko i razgovor s izabranim modelom. Naslovi slika su imena modela, iako se njihova lica na vide. Jedan od takvih radova „Raul, Serbia“ predstavljen je na aktuelnoj putujućoj izložbi „Percepcije – Žena po meri društva?“ u Galeriji Matice srpske, organizovane u saradnji sa British Councilom.

O tome šta nalazi privlačnim u slikanju muških genitalija, kada se na to odlučila, zašto uopšte slika kad već koristi računar, zar nije prirodnije da se bavi video-radovima, samo su neka od mnoštva pitanja koja vam se nameću u susretu sa umetnicom lično. Razgovor sa njom je vođen u staroj dorćolskoj kafani uz ajvar i ćevapčiće, a čari tradicionalnih specijaliteta umetnica je iskusila, neposredno nakon što je bila zaglavljena u saobraćaju na Ušću, usled „iznenadnog“ i prvog ozbiljnijeg snega u Beogradu.

* U Novom Sadu ste razgovarali sa publikom. Kako vam je izgledao taj susret i da li biste izdvojili neko od pitanja koje vam je bilo naročito zanimljivo?

– Uživala sam. Sva pitanja su mi bila zanimljiva, pogotovo ona koja su dolazila od mlađe muške publike, ali bih izdvojila ono koje je postavila jedna od kustoskinja izložbe Jelena Ognjanović, a to je zašto slikam, zašto sam baš slikarstvo odabrala kao svoj medij. O tome volim da govorim.

* Da ukrademo onda njeno pitanje – zašto slikarstvo?

– Postoji više razloga za to. Prvo, volim taj odnos materijalnosti između mene i platna, vreme koje je potrebno da se slika napravi, vreme koje je neophodno posvetiti u opserviranju osobe koju slikate, kakav je oblik njenog profila, kakav je njen telesni stav, kako izgleda i kako pada određeni materijal, kao i kako to utiče na sliku. Isto tako mi je zanimljivo što u tom procesu gledam osobu koju slikam, a ona istovremeno mene posmatra šta radim. Bitna mi je takođe i materijalnost postupka. Boja s kojom slikam ima svoju teksturu. Ona može biti masna, klizava, a kada se osuši, na platnu dobija reljefnu strukturu. To praktično znači da je priča iza ravnog ekrana, u stvari, mnogo kompleksnija i da ima svoj sadržaj. Sebi dozvoljavam greške, boja curi, u nekim delovima slika je neuredna, što dodaje na kompleksnosti osobe koju slikam.

* Koliko vremena vam je potrebno za sliku? Morate li brzo da radite?

– Što se tiče ove serije Chat Random, nastojim da slikam brže zato što kada osoba klikne „next“, tu slikanje staje. Kad završim razgovor, završim i sliku. Bilo je osoba sa kojima sam razgovarala i više od sat vremena, ali pošto su mala platna, uspevam brzo da uhvatim detalje i ovom procesu se slika brzo desi.

* Sećate li se prvog momenta kada ste poželeli da slikate muške genitalije, šta vas je tome privuklo, ko je bio vaš prvi model?

– To se desilo kad su me pozvali da učestvujem na izložbi „Perfect Nude“ sa aktom. Odlučila sam da naslikam erekciju svog tadašnjeg partnera. Da bi zadržao erekciju morao je da gleda pornografske časopise i ceo proces mi je emocionalno teško pao.

* Kako je on reagovao?

– On je uživao u procesu zato što je takođe umetnik.

* Da li su vaše slike svojevrstan odgovor na inverziju pogleda s muškog na ženski?

– Da. Želela sam da obrnem stvar. Sviđa mi se što je slikanje ove serije performativni čin u kojem sam aktivna i posvećena slici bez obzira na to koliko osoba sa druge strane želi da me navede da, recimo, skinem odeću. Ja radim i na kraju priče imam delo. Dakle, Chat Random serija slika je inspirisana time što je u svetu sve centrirano prema muškarcu i njegovom pogledu, kako on gleda ženu…

* Kakav je odnos između vas i modela koji slikate, da li je to proces u kojem se oboje ogoljavate?

– Zapravo jeste i taj odnos je veoma komplikovan zato što ovu seriju radim sa ljudima širom sveta koji imaju različite bekgraunde i u toj relaciji sa njima se stalno menjaju pozicije moći. Pokušavam da budem što otvorenija, da ne sudim i stoga čitavu seriju Chat Random radova vidim kao jednu vrstu istraživanja. Takođe, doživljavam to kao veoma intiman momenat u kojem se i ja i model ogoljavamo, ali to činimo na različite načine. Zanimljivo je da na ovoj digitalnoj platformi ima više muškaraca koji traže druge muškarce. Mnogi misle da sam gej. Ja čak ne želim da im pružim to što oni žele. Dok radim obučem neku duksericu, nemam vremena mnogo da mislim o tome da li sam muško ili žensko. Svako u sebi nosi i jednu i drugu stranu, a sam proces rada mi daje mogućnost preispitivanja sopstvenog identiteta, pola i roda.

* Da li u ovom procesu postoji situacija koju biste izdvojili i ako da zašto?

– Prva je „Raul“. On je iz Srbije. Privukla me je njegova fotografija u mračnoj sobi. NJegov govor tela je delovao ranjiv i ceo prizor je bio uznemirujuć. Mislim da me je njemu najviše privukla tuga, ali me je razgovor sa njim naveo na potpuno drugačiji pravac razmišljanja i zapravo mi vratio veru. No, takve situacije su retke. Druga situacija je s farmerom iz Kine. Bila sam budna u tru ujutru, dosađivala se i počela da radim. Krenuo je razgovor s farmerom koji mi pričao o sebi i svom životu. Da nisam pristupila tom procesu, mislim da u normalnim okolnostima nikad ne bih ni čula o tome kako ljudi tamo žive. Postoje i mnoge druge zabavne i smešne priče, ali u svakom slučaju ljudi obično traže jednu stvar i sve ovo im poprilično brzo dosadi. Odu dalje. S tim u vezi mislim da je ovo moje iskustvo dobar prikaz onlajn sveta. Kad nešto dosadi – ideš dalje.

* Da li vi pokušavate slikajući na ovakav način da ostvarite ili zadržite intimnost trenutka?

– Teško je na to odgovoriti. Ne bih mogla da s tim u vezi kategorizujem stvari jer se nekad dešava da i sama u tom procesu budem zlostavljana, tretirana kao objekat, uopšte, u svemu ovome slučajnost je bitan faktor, ali s moje strane bi to moglo da se nazove nekom vrstom darežljivosti jer u sve ovo stupam potpuno otvorenih karata i nikog ne varam.

* Da sumiramo, zašto su vam muške genitalije privlačne za slikanje?

– Volim da slikam stvari koje nam nije ugodno da posmatramo dugo vremena. Recimo, tri sata sam se pela na vrh aktivnog vulkana samo da bih bila blizu i slikala ga. Iako je bilo vruće, iako je pepeo svuda leteo, iako je bilo zagušljivo i nisam mogla da dišem, želela sam baš taj vulkan da slikam.

* Vaše slikarstvo bi onda moglo da se nazove i ekstremnim.

– (Smeh) Slažem se. Volim ekstreme i volim da se suočavam sa temama koje su teške u slikarstvu.