Volimo da oslušnemo dobar džez

Čast da otvore novu sezonu Centra za muziku u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, imaće turske sestre-bliznakinje Ferhan i Ferzan Onder, koje su tokom svog klavirskog školovanja grad Ankaru nastavile Bečom, obogativši tako jednu već originalnu nacionalnu osetljivost za muziku i ritmove još i širim klasičnim, ali i džez repertoarom.

Školovane pijanistkinje, još od svojih turskih dana nastupaju kao atraktivan klavirski duo, a studije u Austriji samo su doprinele njihovoj senzibilnoj kamernoj svesti i uzajamnoj sestrinskoj komunikaciji. Njihova senzibilnost i osvešćenost, pak, sežu reklo bi se i mnogo dalje od tek samo muzike.

* Kako se sećate svog detinjstva i prvog kontakta sa muzikom? I, da li je vaša porodica bila u celosti muzička – ono što znamo jeste da je vaš stariji brat već svirao i pre vas otišao na Konzervatorijum?

– I naš otac je bio veoma zainteresovan za muziku. Dirigovao je jednim turskim horom, komponovao tursku tradicionalnu muziku i svirao tursku flautu po imenu „nej“. Te smo tako nas dve bile zapravo okružene muzikom još kao deca. Pošto je naš brat već pokazivao veliki muzički talenat, roditelji su se odlučili da ga pošalju u veliki grad Ankaru na studije klavira. Međutim, kako se on osećao veoma usamljeno tamo, i mi smo došle za njim kao sedmogodišnjakinje. I, nekoliko godina kasnije, kada nam je bilo deset, započele smo i same sa muzičkim obrazovanjem.

* Šta bi bilo zanimljivo u vezi sa vašim danima učenja klavira i studiranja u Ankari? Kako ste se zainteresovale za zajedničke nastupe?

– U to vreme je bilo teško u Ankari, onda kada smo nas dve počele da sviramo klavir. Same smo izrađivale i lepile svoje koncertne plakate, recimo, a i uopšte nije bilo mogućnosti da pronađeš poneke note ili da čuješ određenu klavirsku muziku. Tako da je naš otac morao da sve te kompozicije, koje bismo svirale, naručuje iz Evrope. Oboje naših roditelja su bili farmaceuti, ali im ni malo nije bilo lako da to podnesu finansijski. Svejedno, oni su zaista učinili sve da nam obezbede klavire za vežbanje i note za sviranje. Toliko smo im mnogo zahvalne.

A baš te iste godine kada smo ušle na konzervatorijum u Ankari, zatekle smo tamo jedan pijanistički par koji je upravo stigao sa njujorškog „Džulijarda“ da predaje. Te smo tako započele studije klavira u njihovoj klasi, a kako su njih dvoje svirali i kao klavirski duo – i mi same smo momentalno započele sviranje zajedno po ugledu na njih.

* Na koji zatim način vas dve stižete do Beča i profesora Noela Floresa, odnosno Paula Badure-Škode? Koliko su oni ohrabrivali vaše nastupe i umetnički angažman kao klavirskog dua? Da li je činjenica da ste studirale kod različitih profesora na Bečkoj Muzičkoj akademiji bila obogaćujuća za vaš sestrinski interpretativni kontakt?

– Nakon što smo okončale naše muzičke studije u Ankari, Ferzan je poželela da ih nastavi u Evropi. Ja sam pobedila na jednom nacionalnom klavirskom konkursu u Turskoj i jedna od nagrada bio je i solo resital u Beču. Desilo se tako da smo nas dve odlučile da tom prilikom pristupimo i polaganju prijemnog ispita na Muzičkoj akademiji u Beču, pa smo tako izašle na prijemni u istoj nedelji kada sam i ja održala koncert tamo.

A što se naših bečkih profesora tiče – vidite, nije to bila baš naša odluka da studiramo kod različitih ličnosti, ali sada mislimo da se to ispostavilo kao najbolje za nas dve. Mogle smo tako da naučimo stvarno mnoštvo različitih stvari, različite načine i pristupe sviranju, na primer. Profesor Badura-Škoda bio je neverovatan poznavalac i podučavalac kada je o periodu klasicizma reč, a profesor Noel Flores u oblasti romantizma.

U to vreme radile smo na solističkoj literaturi, ali smo i nastupale na koncertima kao klavirski duo i odlazile zajedno na poneka takmičenja. Tokom poslednje dve godine naših bečkih studija, imale smo neke časove i na salcburškom „Mocarteumu“ sa profesorom Alfonsom Kontarskim, koji nas je podučio mnogo čemu, naročito u vezi sa modernom muzikom.

* Ko su vam omiljeni kompozitori?

– Uh, zaista imamo širok repertoar, koji seže od Baha pa sve do Čika Korije, a takođe baš uživamo da sviramo porudžbine. Izvodimo tako stvarno mnogo nove literature, poručene od mladih kompozitora širom sveta. Obe pri tom volimo i orkestarska dela poput „Posvećenja proleća“ Stravinskog recimo ili „Šeherezade“ Rimskog-Korsakova… No, takođe nam ni džez muzika nije strana uopšte, kao i neki dobar pop. Uvek se radi o kvalitetnoj muzici, naravno. Pa su nam tako omiljeni muzičari i Horovic, Glen Guld, Leonard Bernštajn, Fridrih Gulda…

* Imate veoma zanimljiv repertoar kompozicija za beogradski nastup – tu je i ‘teška’ klasika Rahmanjinova, ali i mnogo klavirskog eksperimenta a la Fazil Saj, kao i džez velikog Čika Korije, sve do tanga Astora Pjacole.

– Pa, naš beogradski program zapravo uključuje u sebe sve same naše omiljene komade. Fazil Saj, recimo, naš je veoma dobar prijatelj. Komponovao je „Zimsko jutro u Istanbulu“ upravo za nas dve i mi smo ga premijerno i izvele u TV programu „Arte Lounge Berlin“ 2013. Pjacolina „Libertango“ transkripcija načinjena je takođe baš za nas sa sve orijentalnim zvucima. A kako već pomenusmo da volimo da oslušnemo dobar džez, odabrale smo da odsviramo i „Fantaziju za dva klavira“ Čika Korije.

* Kako gledate na najnovije događaje u svojoj domovini i koliko mislite da su sloboda i nezavisnost mišljenja i stvaranja vaših kolega-umetnika, ali i drugih građana i građanki, možda ugroženi aktuelnim razvojem političkih događaja?

– Mi smo naravno veoma zabrinute u vezi sa političkom situacijom u Turskoj, ali i u mnogim drugim zemljama takođe. Kao internacionalne umetnice, nas dve se zaista trudimo da pošaljemo određene poruke svojom muzikom i stvarima na kojima radimo, a jedan od takvih primera je naš projekat „Anonimus je bio žena“ („Anonymous Was a Woman“), posvećen ženama i ženskim pravima. Jer, žene i te kako imaju prava da žive oslobođene nasilja, ropstva i diskriminacije, da budu obrazovane, da poseduju imovinu, da glasaju…