Volimo te, Jagoše: U Beogradskom dramskom pozorištu obeležena godišnjica smrti jednog od najvećih reditelja ovog prostora

Veliki jugoslovenski, crnogorski i beogradski reditelj koji je u pozorištu bio sve, čije su predstave uvek iznova očaravale i iznenađivale publiku, napustio je ovaj naš svet 22. septembra prošle godine, iznenada, u snu, u Kostanjici, u Boki Kotorskoj, a godišnjica njegove smrti obeležena je danas u Beogradskom dramskom pozorštu.

U kući u kojoj se s velikim uspehom igraju njegove predstave “Sumrak bogova” i “Divlje meso”, kroz svoja lična sećanja i u prisustvu njegove porodice i brojnih poštovalaca, o Jagošu su govorili njegovi prijatelji, kolege i saradnici s kojima je delio scenu i život – Branislav Mićunović, Gorčin Stojanović, Pavle Pekić, Vesna Trivalić, Branka Katić, Andrija Milošević, kao i upravnik BDP Jug Radivojević.

Sa puno emocija, ali i duhovitosti, kakav je i bio taj čudesni Jagošev svet, i uz njegov bicikl u uglu sale kojim je dolazio na probe i premijere, podsetili su se druženja, rada, nezaboravnih anegdota i situacija, a pre svega njegovog nesvakidašnjeg talenta i mašte, plemenitosti i dostojanstva s kojima je išao kroz život i kroz teatar, i svojevrsne posebnosti koju je nosio u sebi.

– Danas je prilika ne da se podsjetimo na Jagoša Markovića, jer o takvim ljudima neprestano mislimo, i ja bih da kažem nešto što u meni stalno dominira, zato što kad čovjek postane profesionalac, kad je uspješan, onda nekako to “vozi” zajedno, sa ukupnim kontekstom, drugim ljudima i saradnicima. A mene okupiraju sjećanja na Jagoša kad je imao desetak godina – rekao je crnogorski reditelj Branislav Mićunović, koji je u nizu godina bio i upravnik Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici.

– Stanovali smo od Pionirskog pozorišta sto pedeset metara, to je bila jedna mala scena u podrumu, i on je stalno virio kroz te rešetke, dan
po dan, dan po dan, a onda je počeo da dolazi u CNP. Ja sam tamo imao neku probu, i primetio sam kako ga jure portiri po zgradi, a kad sam pitao zašto ga jure, odgovorili su da ih ometa, jer pravi neka čuda po hodnicima. Zamolio sam ih da to više ne rade, a Jagošu sam rekao da dođe kod mene na probu- seća se Mićunović.

– Tog prvog dana sjeo je tri – četiri metra od mene, pitao sam ga zašto se udaljio i objasnio mu da slobodno može da bude odmah tu blizu, da će tako biti ljepše obojici. Jagoš je bio opčinjen i obuzet pozorištem, i prvu predstavu, objašnjava Mićunović, napravio je kad je imao dvanaest godina, kada mu je Vanja Popović, tada upravnica Dječjeg pozorišta u Podgorici, dala da režira “Plavu boju snijega” Grigora Viteza.

– Bio sam na toj predstavi, on mi je prišao s nekom čituljom iz novina, i nijedan sekund te situacije do danas nisam zaboravio. Jer, u tom trenutku se nešto dogodilo, u tom njegovom iščekivanju moje reakcije, u tom njegovom zavirivanju u moje oči. Razmišljajući o tome čini mi se kao da se spontano, metafizički, oglasio sa nekim potpuno postmodernim tumačenjem jedne takve situacije, bar ja tako danas torazumem.

Kad je sa nepunih sedamnaest godina Jagoš odlučio da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Mićunović je, kako opisuje, otišao kod profesorke Borjanke Prodanović kod koje je i on studirao, ali ne da preporuči Jagoša.

– Otišao sam da kažem Borjanki da će ona da primi na svoju klasu jednog još uvijek dječaka, i da nađe trenutak da porazgovara s njim. Bio sam potpuno siguran da će posle razgovora Jagoš biti njen student, i tako je i bilo, a diplomirao je na FDU 1987. godine – seća se Mićunović.

Reditelj Gorčin Stojanović podsetio je na Sarajevski festival MES, kada je u pratećem programu bila Jagoševa autorska predstava „Ciceronova smrt – Spasite naše duše“, zapravo njegov performans i nešto što je druga umetnička linija ličnosti Jagoševe, blisko teatru apsurda.
A predstava “Skup”, kako je istakao, bila je njegovo remek delo.

– Bilo je u Jagoševim predstavama i u njemu samom one suštinske lepote, nepogrešnosti i plemenitosti, i to je ono što ćemo uvek pamtiti – istakao je Stojanović.

U životu glumice Vesne Trivalić. kako je izjavila, Jagoš je bio neobičan nakit iz mašte, „jer takav nisi video i nekako si ga samo u mašti sklopio“.

– Oslovljavala sam ga sa Mnogobrojna familija. Bio mi je majka, čuvarka ljubavi, dobrote, nežnosti. Otac, zaštitnik, hrabar i vredan. Dve sestre saosećajne, jedna bodri, druga plače, jer razume. Brat na biciklu za kojim stalno trčim – rekla je Trivalić i istakla:
– Volimo te, Jako!

Branka Katić ostala je zauvek zahvalna Jagošu što joj je, kako je podsetila, dao ulogu u predstavi „Sumrak bogova“, kojom se posle mnogo godina pauze vratila na beogradsku pozorišnu scenu.

– Znao je da sam nesigurna, da dugo nisam bila na daskama, i pružio mi je svu ljubav i podršku. Jagoš je živeo i režirao svakim atomom svog bića, bio je čudesan i bio je divan. Često razmišljam da li je bio previše nežan za surovu današnjicu koju živimo – istakla je Branka Katić.

Za Pavla Pekića ostaje nezaboravno to što je svaki susret sa Jagošem bio eksplozija radosti, a za Andriju Miloševića, koji je s njim sarađivao još kao student Akademije na Cetinju, Jagoševe predstave u kojima je igrao i sva druženja sa njim bila su kao uzbudljiv akcioni film.

Direktor BDP Jug Radivojević istakao je da ljudi koji su se okupili da se podsete Jagoša Markovića pokazuju kolika je njihova ljubav prema njemu.

– Drago mi je što smo čitavu ovu nedelju posvetili Jagošu, njegova predstava „Sumrak bogova“ bila je na repertoaru 17. i 18. septembra, a „Divlje meso” će biti pred pubikom 19. i 20. septembra – najavio je Radivojević, podsećajući da je Jagoš u brojnim intervjuima koji su ostali iza njega, ostavio i svoje antologijske misli, toliko tačne i jedinstvene, iz kojih mogu da se rešavaju velike dileme i kanališu emocije.

– Otišao je toliko prerano, ali ako postoji predvorje raja, to je zaista bokokotorski ambijent, more i ta kuća u Kostanjici u kojoj je samo zaspao i nije se probudio. Verujem da Jagoš živi u tom raju, i u svom snu. A nama je on sada veliko nedostajanje, i naša je potreba i obaveza da ga se sećamo. Hvala muna svemu – istakao je Jug Radivojević.

Nagrada “Jagoš Marković”

Jagoš Marković rođen je 1966. u Podgorici, tadašnjem Titogradu, diplomirao je na FDU1987, u klasi profesorke Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, a u njegovoj prvoj predstavi igrala je Mira Stupica. Za više od sedamdeset predstava koje je režirao u Beogradu, na scenama u Srbiji,
Crnoj Gori, regionu, u inostranstvu, dobio je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada.

U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja, 150. godina tog teatra, režirao je Strinbergovu “Kraljicu Kristinu”, u Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša”, u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst „Govornica“. Posle ratova devedesetih bio je naš prvi reditelj koji je režirao na Dubrovačkim ljetnim igrama, „Romea i Juliju“ 2014, ali i prvi koji je 1994, kao antiratni manifest tog vremena, postavio danas već antologijsku predstavu „Kate Kapuralica“ po tekstu Vlaha Stulija, u kojoj se pevalo „Oprosti nam, Dubrovniče“.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj bio od 2008. godine, režirao najznačajnije naslove svetske i domaće klasike: „Učene žene“, „Hasanaginica“, „Gospođa ministarka“, „Pokondirena tikva“, „Dr“, „Antigona“, „Pepeljuga“ (opera) i „Figarova ženidba“ (opera).

U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se „Dekameron dan ranije“ (Narodno pozorište Sombor), „Lukrecija iliti Ždero“ (Pozorište na Terazijama), „Skup“, „Bogojavljenska noć“, „Govornica“, „Sumnjivo lice“, „Uobraženi bolesnik“, „Tako je ako vam se tako čini“, „Putujuće pozorište Šopalovoć“, „Čudo u Šarganu“ (Jugoslovensko dramsko pozorište), „Porodicne priče“, „Gospoda Glembajevi“, „Jesenja sonata“ (Atelje 212 ),

Pamte se i njegove predstave „Galeb“, „Filumena Marturano“ i opera „Karmen“ (HNK Ivana pl. Zajca), „Lukrecija o bimo rekli Požeruh“ (Riječke letnje noći), „Učene žene“ (HNK Split), „Zora na istoku“, „Naši sinovi“, „Svinjski otac“ (Zvezdara teatar ), „Hasanaginica“ (Centar za kulturu Tivat), „Tartif“, „Hekuba“ (Crnogorsko narodno pozorište).

Među priznanjima koje je dobio su Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada za svekupan doprinos
stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“, „Ardalion“…

U znak sećanja na njega, Međunarodni festival mediteranskog teatra Purgatorije u Tivtu, na kojem je prošlog leta imao poslednju premijeru, „Ćelavu pevačicu“ Ežena Joneska, i na kojem ja dobio poslednje priznanje u životu, ustanovio je nagradu za najbolju režiju koja nosi njegovo ime. Prvi laureat Nagrade “Jagoš Marković” postala je rediteljka Tanja Mandić Rigonat, za predstavu “Mirandolina”.