Vraćanjem solidarnosti možemo povratiti delić izgubljene slobode

Pod upečatljivim nazivom „Kultivacija, komodifikacija“, ovaj probrani skup scena otvara i mnoštvo pitanja – da li priroda, dodirnuta makar samo ovlaš ljudskom rukom, može ikada ponovo da se nazove divljom, netaknutom?

Imamo li prava da intervenišemo u prirodi, da je pripitomljujemo, čak industrijalizujemo i pronalazimo joj svrhu u našoj već odavno isfabrikovanoj svakodnevici?

Najzad, da li je obaveza umetnika-fotografa da zabeleži trenutno stanje prirode, zadržavajući je barem na časak u jednom od njenih stadijuma, koji će samo koji momenat, dan, nedelju, mesec ili godinu kasnije biti nepovratno izmenjeni. Srđan Veljović podseća da je vreme za razmišljanje na ove teme gotovo pa isteklo.

Nakon vaše prošlogodišnje izložbe „Migracije, destinacije“, evo sada i sasvim nove pod nazivom „Kultivacija, komodifikacija“. Ponovo jedna vrsta dvostrukosti u nazivu – kako je došlo do toga? Mogu li se ove dve izložbe posmatrati i donekle povezano, kao svojevrsni antipodi doduše?

– Ti dvojni naslovi, koje koristim već za drugi projekat po redu, a po svoj prilici i sledeći će, jesu format što proširuje polje u koje smeštam svoja interesovanja. Uvek je reč o značenjima koja se prepliću, nastavljaju. To mi pruža širi narativni prostor i mogućnost uspostavljanja čvršćeg koncepta.

Tema izložbe je priroda, ali jedna veoma posebna – reč je o konkretnom toponimu, premda se neke od fotografija mogu zameniti za izvesne tropske predele, a pojedine nose i snažnu ‘morsku’ vibraciju?

– U pitanju su fotografije nastale poznog avgusta 2017. u okolini Ečke, pokraj Zrenjanina, za vreme boravka u umetničkoj koloniji. Znači, u jednom vremenu i na jednom mestu, u severnom Banatu. U užem smislu fotografskog pristupa, tretirao sam motiv koristeći film kao medijum, različite vrste kamera – neke veoma arhaične – i različite vrste filmova, te sam dobio mnoštvo različitih scena iz prirode koje referiraju na isto mesto. Ta raznolikost prizora je na strani percepcije fotografije, na strani posmatrača, širi asocijativno polje i omogućava, u velikoj meri, učitavanje značenja i smisla shodno iskustvu i osobenostima svakog pojedinog gledaoca, i to tako da se sama slika – koja nastaje od fotografije do momenta kako ju je formirao autor i onoga što posmatrač vidi – prepozna, poveže, biva individualizovana i osobena. Na taj način sam postigao i relativizovanje pojma dokumentarnosti, čime se bavim u svojim projektima uzgredno, a suštinski.

Smatrate li da je – na osnovu ovog vašeg iskustva – priroda za današnjeg gradskog čoveka vrsta fikcije? Jesu li vas zaprepastile neke od fotografija, kada ste ih razvili i konačno se, kao gledalac, našli ispred njih?

– Savremeni građani su mahom siromašni i to je, uz mnoštvo drugih, razlog nedovoljnog odlaska u prirodu. Izviđači i planinarska društva su u nekom prošlom vremenu bili institucionalizovani i državno podržani načini socijalizovanja mladih, koji su podrazumevali boravak u prirodi. Danas se ljudi više ne socijalizuju, a i priroda više nije tema. Čak ni kao pastorala, kao idilična predstava izgubljenog sklada, mira i spokoja.

Momenat upoznavanja sa sopstvenim fotografskim materijalom, koji dolazi tek naknadno, po napuštanju lokacije, donosi svakako vrlo veliko uzbuđenje, propitivanje, neminovno se koriguje sopstveno pamćenje i formira sećanje. Ipak, ne zaprepašćuje, ali velika radost, egzaltacija i očekivanje postoje, da.

Možda bi sada u stvari trebalo krenuti ispočetka – kako ste došli do naziva izložbe? Šta su ‘kultivacija’ i ‘komodifikacija’ po definiciji, a kakva su značenja ove reči počele da poprimaju tokom rada na fotografijama?

– Naziv izložbe je spontano došao do mene, to jest postojao je već na samom mestu u obliku velikog objekta od balirane slame. Produkt prirode prerađen, upakovan i spreman da na tržištu bude zamenjen za novac. Kultivacija je proces oplemenjavanja, prilagođavanja prirode čoveku. Komodifikacija, ili postvarenje, jeste tretiranje nečeg prirodnog kao robe, koja se dakle može prodati ili kupiti.

Procesi kultivacije i komodifikacije su naslonjeni jedno na drugo, prepliću se i nadovezuju. Povezavši fotografije nastale u Ečki u seriju, sled, preda mnom se bukvalno odmotala slika koja je narečene pojmove dotakla i doslovno. Slike sirove, nepatvorene prirode, pa potom prizori kultivisanih mesta, sve do pomenutog objekta od balirane slame.

I mnoge druge prirodne pojave, ljudski odnosi, postaju komodifikovani. Ono što je do skora bilo uobičajena praksa ispoljavanja društvenosti i zadovoljavanja potreba za drugim, za komunikacijom, razmenom, otuđenjem i osamljivanjem ljudi, postalo je roba koja se kupuje. Navedimo par primera – recimo, lajf koučinga, eksplozije radionica na najrazličitije teme, industrije zabave, pa i prihvatanja sopstvenog tela kao monete kojom se trguje. Mnoštvo mesta, koja su bila zone slobode, postaju punktovi trgovine i tu se strahovito gubi. Sloboda, prvo.

Strategija ekskluzivnosti, isključivanja, stvaranja bezbednih područja za samo neke, što je takođe tema izložbe, u svom ishodu vodi nikuda i gube svi. Vraćanjem solidarnosti, umesto komodifikacijom svega što nas određuje, možemo povratiti delić izgubljene slobode.

Koristili ste onaj starinski, analogan način stvaranja fotografija – zašto? Da li je drevnost prirode zahtevala da i pristup bude odgovarajuće arhaičan? Usput, šta sve digitalni fotoaparat zapravo NE bi mogao da zabeleži u ovom slučaju?

– Digitalna slika je standardizovana i unifikovana. Manje-više svi proizvođači kamera koriste iste senzore, odnosno pretvarače slike u njenu digitalnu verziju, i to je dosadno. Osim ličnih razloga, jer mi je rad sa analognom fotografijom lepši i ugodniji, on omogućava i mnogo veće bogatstvo slika koje se mogu izvući iz motiva, intimniji je. Zatim, rad sa kamerama srednjeg formata daje vam priliku da u tehničkom smislu dobijete briljantniju sliku nego što bi to bilo ostvarivo digitalnim kamerama iz cenovnog ranga koji nam je dostupan. I, prirodno su mogući eksperimenti, intencionalne nekorektnosti, ‘glitch’-evi, a sve to u konačnici obogaćuje izraz.

Neke fotografije su namerno ‘mutne’ – o čemu je reč? Kakvom ste se tehnikom koristili i šta ste želeli da postignete takvim postupkom?

– Verujem da mislite na fotografije koje imaju multiplikovan motiv, zato što su nastale višestrukim eksponiranjem istog komada negativa. Recimo, takve slike je nemoguće uraditi digitalnom kamerom. Zapravo, možda bi se i moglo postići nešto slično, ali uz mnogo postprodukcije i na jedan veštački način, softverskom emulacijom, dakle na silu i zaobilazno. Ovde je to jedan prirodan i jednostavan postupak, moguć sa arhaičnim foto-kamerama, proistekao iz greške, već pomenutog ‘glitch’-a, koji se ja trudim da kontrolišem, kultivišem.

Meni su te fotografije veoma lične. Ta neka začudnost ima funkciju obezbeđivanja mnogo veće pažnje posmatrača, nego što bi bio slučaj da je slika „normalna“. A to je veoma moćno.

Ove vaše fotografije bile su prethodnih par nedelja izložene u veoma zanimljivoj Galeriji X Vitamin na Studentskom trgu 11 – koliko vam je važno da i prostor u kome prikazujete svoja dela bude jednako inspirativan, barem u sličnoj meri kao i ono što se nalazi(lo) ispred objektiva?

– Galerija X Vitamin je jedna savršena galerijska teritorija. Nekoliko soba, lepih i preglednih, omogućava prostorno konstruisanje naracije. Mesto na kome se nalazi, Studentski trg, jedna je od poslednjih odstupnica grada. Ksenija Marinković, čiji je X Vitamin projekat, moja dugogodišnja prijateljica i saradnica, svojim radom, izborom umetnika i njihovih dela, stavom prema sopstvenom poslu i misiji koju obavlja, kao i samom pojavom, čini Galeriju izuzetno značajnim mestom. Apelujem na malo podrške. Ne možemo sve sami.