„Vredi se videti očima drugog, to nam hronično nedostaje“: Sagovornici Danasa o dnevniku Ričarda Bartona

Glumac je primetio tada i da predsednički par Broz živi u neverovatnom luksuzu, da je Tita, izgleda, pomalo strah dok hrani slona, a uspeo je i da ga pita o Staljinu.

Bartona je iznenadilo koliko je madam Jovanka, kako je naziva u svom dnevniku krupna, a kako je Tito tako „malen i nežan“, i izuzev tog stomaka sitan.

Ni boju Titovih očiju nije uspeo da vidi iza tamnih stakala, navodi Barton, čije su odlomke iz dnevnika, koje je objavio Jutarnji list netom preneli domaći mediji.

Detalji memoara čuvenog velškog glumca o njegovom druženju sa Titom ubrzo su postali tema rasprava na društvenim mrežama.

Bartonovi ironija, cinizam i činjenica, da nije bio impresioniran Titom, kao mi ovde, koji valjda ni posle toliko godina ne možemo da se pomerimo od toga da ga ili obožavamo ili mrzimo, podstakla je diskusiju i o tome šta je uticalo na glumca da maršala Jugoslavije, sagleda iz tako drugačije perspektive u odnosu na “našu”.

Mora da je Barton bio pijan ili se odvikavao od alkohola, mada je verovatnije razlog svemu ljubomora, jer je Elizabeta Tejlor bila fascinirana socijalističkim vođom…

Zoran Đukanović, istoričar umetnosti, esejista, kritičar, predavač i jedan od najvećih stripologa, koji od 1991. godine živi u Amsterdamu kaže za Danas da ga je tekst o Bartonovim dnevničkim zapisima i nasmejao i zabavio.

– Kad sam u ponedeljak pročitao tekst Otvoren dnevnik Ričarda Bartona: „Tito prilično dosadan, Jovanka žena seljačkog izgleda“ na B92 prenešen iz Jutarnjeg lista, glasno sam se smejao. Dopada mi se ironični stil vođenja dnevnika. A kad sam o ovome objavio post na Fejsbuku, dodao sam, e ako se jave obožavaoci Tita ili, pak, njegovi mrzitelji, brisaću komentare i jednih i drugih. Zamara me pojednostavljena ideologizacija oba tima navijača. A oba se diče talentom za nehumornost. Još pride bulumenta onih koji su rođeni posle Titove smrti. Da li je Barton bio ljubomoran? Potpuno irelevantno, dnevnik je zabavan, gotovo da ima književnu vrednost – smatra Đukanović.

On dodaje da se njegov prijatelj pobunio što mediji prepričavaju baveći se tekstom.

– Verovatno, no uživao sam čak i u prepričavanju – kaže Đukanović.

Prema njegovim rečima, “prvi impuls levičara, ili bar onoga koji u duhu ideološke samoispravnosti veruje da to jeste, bio bi – koliko se zna, Barton je tokom snimanja uglavnom bio pijan, pa je pitanje čega se seća”.

– Bojažljivo, da ne narušim političku korektnost postjugoslovenskog titozma, probao bih da se ulagujem tom svetonazoru. Da, u pravu si, Tito nije imao veliki stomak, niti Jovanka veliku punđu. A ideološki tvrdokornijem borcu protiv Bartonovih desnih skretanja, kad mi dojadi, odgovorio bih: čoveče, opusti se, ovo je zabavno štivo. Humorno je to kako ga je Barton video. Ako to nećeš da vidiš, upao si u gumene ribarske čizme ideologa, one do prepona. Kod onih nepristrasnijih, javlja se, pak, pravdoljubivi impuls istorijske istine. Ali, iz perspektive Bartonovog dnevnika, a o njoj govorimo ovde, koga boli briga šta istorija govori o Titu. Ovo je dnevničko štivo. A svaki dnevnik je subjektivnost, fikcija – podseća Đukanović.

On ističe da je sama činjenica da se o jednom polutotalitarnom vladaru, koji je jako držao do svog šarma i harizme, piše kao o dosadnjakoviću po sebi smešna.

– Moja draga Fejsbuk prijateljica, prevodilica Arijana Božović, kao i uvek, odmah je pogodila u sredu. Smešnoća je u naslovu, posle opada tenzija. Pokušavam da specifikujem svoj osećaj: naslov me je poetički držao kroz tekst. Savršeno je nebitno da li se Barton drndao iz ljubomore, zbog oduševljene Liz. Sama činjenica da se o jednom polutotalitarnom vladaru, koji je jako držao do svog šarma i harizme, piše kao o dosadnjakoviću je smešna. A pogotovo je zabavno kad te neko posmatra s ciničnim pogledom. Odmah nastaje poetika nesporazuma. I takvim se vredi videti, očima drugog. To nam hronično nedostaje – zaključuje Zoran Đukanović.

Književnicu Mirjanu Đurđević su zabavile Bartonove impresije o Titu i Jovanki, naročito epizoda u kojoj Tito na engleskom objašnjava Liz Tejlor kako mu je bilo jako drago kad mu je umrla baka, ali je oprezna imajući u vidu da ovde vazda dominiraju mitovi i legende, te da je zapadni Balkan, kako ocenjuje, operisan od istorijske nauke.

– Iako delim Bartonove prve utiske o Brozovima – sitan čovek velikog trbuha koji krije oči i krupna nakinđurena seljanka blistavog osmeha – potpuno sam fascinirana pre svega činjenicom da je uopšte pisao dnevnike, pritom toliko zabavne. Barem meni, ali i ja sam priličan cinik, valjda zato. Slatko sam se nasmejala na razgovor sa Liz Tejlor.

Tito na engleskom: „Bilo mi je jako drago kad mi je baka umrla.“

E: „Zašto?“

Tito: „Zato što je to značilo da me prestala tući.“ Eh, da je baba još poživela, gde bi nam bio kraj, pomislila sam, mada, kakvi smo, moglo je ispasti još i gore – primećuje Đurđević.

Jedino gde ne deli mišljenje sa Bartonom je uporno ponavljanje da je Tito bio dosadan.

– Jer i dosada je u očima posmatrača. Mada i za to postoji objašnjenje u tekstu – Barton je na Brionima bio na jednom od bezbrojnih odvikavanja od alkohola, pretpostavljam da mu je apsolutno sve bilo dosadno, inače bi se ludo proveo s drugom Starim. A tek mi, čitajući danas pada na pamet kakva bi lucidna zapažanja tek imao da je bio u sebi prirodnom stanju. Ipak mi je od svega najfascinantnija rasprava na društvenim mrežama po celom regionu nakon objavljivanja ovog teksta – konstatuje Đurđević.

– Tito je umro pre četrdeset i dve godine, bezmalo pre pola veka, a uspeva mu da izazove novi građanski rat u ex-Yu, srećom samo tastaturama. I to u svim generacijama, od nekadašnjih Titovih pionira, jer stariji od nas čak i ako su živi teško da sede na mrežama, pa do klinaca koji se kite petokrakama, kokardama, U-simbolima… svejedno, bez ikakve svesti o tome šta svako od tih znamenja zaista predstavlja. Ono od čega je Balkan trajno operisan je istorijska nauka. Nauka, ponavljam, a ne mitovi i legende, falsifikati… Najmanje dnevničke beleške glumaca – zaključuje Biljana Đurđević.

A ukoliko, dosad niste, evo nekoliko hajlajtova iz Bartonovog dnevnika o druženju sa Titom:

„Stigli smo sretno i odvezli smo se automobilom – Mercedes-Benzom – do i kroz Pulu, gde nas je čekao brod. Masa fotografa i novinara, i TV ljudi čekala nas je na aerodromu. Uobičajena pitanja – Kakav je osećaj glumiti velikog čoveka?, Koliko znate o Titu?“. Dali su nam vilu nedaleko od Titove. Vrlo vruće – bez klima uređaja. Madam Broz dočekala nas je u vili. Krupna žena vrlo seljačkog izgleda te krajnje šarmantna sa razornim osmehom. Ponuđeni su nam kanapei (koje sam jeo, sklonivši hleb), i šampanjac, koji sam odbio, i ukusna turska kafa, koju nisam odbio“, napisao je ironično Barton.

Prvi avgust, te 1971. godine opisao je kao „dug, i ugodan dan” u kome ga je Tito pitao o scenariju za film.

„Rekao sam da mislim da je on u njemu malo predstavljen te kako treba biti jači, da je ta uloga premala.”

Tito se, kako navodi Barton s njim složio a i reditelju je izložena ideja.

„Možda ću imati nešto bolje i više raditi, nego samo stajati i izgledati kao „čovek sudbine“ – konstatovao je Barton u svojim memoarima.

Proslavljenog glumca živcirala je i nervoza s kojom ih je posluga posluživala a imao je i svoje impresije o načinu života doživotnog predsednika socijalističke države: „Malo me iznervirala nervoza s kojom nas posluga sve poslužuje. Tito i Jovanka žive u neverovatnom luksuzu, neuporedivim sa bilo čim što sam video. Nakon ručka, predsednik i ja smo puno razgovarali o ratu, a posebno o Sutjesci. Pitao sam ga voli li Staljina. Dugo je čekao na odgovor, i na kraju je rekao da mu se „sviđa, odnosno, divi mu se kao političaru, ali da ga ne voli kao čoveka“.

Opisujući vožnju s Titom u kabrioletu Lincoln Continental do malog zoološkog vrta na Brionima po oštrom kamenu proslavljeni glumac uočio je niz zanimljivih detalja: “Odmah je, ni pedesetak metara od kuće, vozeći preko vrlo oštrog rubnog kamena, probušio prednju desnu gumu. Umesto da se zaustavi i ugasi motor, on je pojačao broj okretaja, a mi smo se trzali i trzali nekih desetak sekundi koje su parale živce. Ostavili smo auto i otišli pešice u mali zoološki vrt sa slonom i kozorogom, gazelama… Odjednom je izgledao vrlo staro i još sitnije nakon incidenta s automobilom, ali ubrzo je ponovo bio stari, samopouzdan. Činilo se da se pomalo bojao slona dok ga je hranio“, napisao je Barton.

 Ogroman je napor trpeti dosadu

Barton u dnevniku poslednji put pominje Tita 2. avgusta 1971. Godine: „U 9.30 sam vidio PR-ovca koji mi je postavio mnogo pitanja o tome zašto sve to radim. Po ko zna koji put sam napamet ponovio „Sjajan čovek“, „Sjajna prilika“, „Nadam se da mogu ispoštovati pravdu“… Nadao sam se zapravo da oni mogu ispoštovati pravdu prema meni. Dajte mi alat, i ja ću nastaviti s poslom. Da nije, zapravo, Elizabet Tejlor oduševljena snagom i slavom svega toga, dao bih sve od sebe da prekinem i pobegnem – tako je ogroman napor otrpeti dosadu – posebno beskrajni prevedeni razgovori. I Tito i Madam Broz pričaju duge priče, za kojih ne dopuštaju da ih prevodioci prekidaju, pa nakon što poslednji završi, čoveku je sasvim svejedno o čemu se govori“, zaključio je Ričard Barton.