Vreme ne postoji, sve je istovremeno i sada

Ona se, međutim, „licem pred Sajam“, u izdanju beogradske „Dobre knjige“, pojavila posle autorove iznenadne smrti, pa bi ovo već samim tim bila – materijalna greška. Ali, u slučaju Jovanovića to se može i relativizovati s obzirom i na njegove stavove i na jednu od dominantnih tema kojima se veći deo svog života on bavio.

Naime, Jovanović je razrađivao i dokazivao teoriju da, bez obzira na civilizacijske olakšice u merenju vremena, ono u klasičnom smislu – ne postoji. Jer je sve u kosmosu istovremeno i sada. Pa bi se, po njegovim tezama i raskorak između dva odlaska –knjige u štampu i Mićinog odlaska na Put, kako bi sam rekao, mogao tumačiti na sličan način.

S druge strane, Mića Jovanović je na originalan način eksperimentisao sa velikim brojem ljudi (uprošćeno, sa njihovim snovima) i na osnovu toga dokazivao i bio pristalica teorije o reinkarnaciji energije koju označavamo dušom. Pa se tako, relativizuje se i uobičajena floskula u ovakvim prilikama o onom da će „delo nadživeti autora“.

Još konkretnije i samo razmišljanje o temi „šta je čemu prethodilo“ u slučaju Miće Jovanovića bilo bi u najmanju ruku diskutabilno. Ne samo zbog toga što živimo u zemlji u kojoj se za knjigu manje-više mnogo ne mari, i u kojoj s vremena na vreme, mereno konvencionalnim, ljudskim vremenom – da opet uđemo u „Mićin kod“ – i bilioteke bivaju spaljivane bombama s neba ili „kongresima kulturnih akcija“. Poput onog od pre pedesetak godina u njegvom rodnom Kragujevcu.

Ne dakle zbog toga, već stoga što bi svaka priča ko je koga nadživeo poricala autorovo osnovno i apsolutno uverenje da su reinkarnacije neupitne. Pa i njegovih šezdeset i sedam, za koliko je verovao da ih je imao na Zemlji. U šta se ne mora verovati, ali što traži poštovanje s obzirom na ogroman trud i uloženo znanje u istraživanja o kojima svedoče i druga njegova dela.

Ni guru, ni propovednik

Pročitao sam sve knjige Miće Jovanovića, neke i dvaput. To sam osetio kao dužnost budući da sam bio izdavač trima – ako je to taj broj, budući da je svaka bila doštampavana ili išla u dopunjenim izdanjima. Prvo izdanje najpopularnije – „Kraj igre“ čiji sam urednik bio, inače, izdao je upravo izdavač Danasa, Dan graf.

Uprkos tome, radije sebi uzimam za pravo pre da se smatram laikom za ovu materiju. Ali, Mićini rukopisi, stavovi i saznanja, njihova intrigantnost i za laika, međutim, bili su daleko iznad norme koja zadovoljava uobičajene kriterijume izdavača. Štaviše, pomniji uvid– da ne pominjemo i autorovu respektabilnu biografiju matematičara, profesora stručnjaka u JNA – iz osnova eliminiše uprošćene predrasude što se javljaju u suočavanju sa ovom vrstom nepojamnog i nesaznatljivog: da je reč o nekakvom spiritualizmu, misticizmu ili šarlatanstvu.

Ljudi kojima je svojim, uprošćeno ćemo reći isceliteljskim radom, pomogao, broje se hiljadama, njegova predavanja bivala su u prostorima eufemizama tipa „sala je bila premala da primi sve zainteresovane“, a na promocije knjiga u komotnim prostorima donosile su se pomoćne plastične stolice „iz magacina“. Uprkos tome, on niti je sebe smatrao, nekakvim guruom ili propovednikom, niti se tako ponašao…

Posle svih tih godina povremenih razgovora u vezi sa izdanjima, moram da priznam da su me problematika kojom se Mića bavi i način na koji to radi (je to radio) veoma zainteresovali i otkrili mi neke nove nepoznate rukavce i u mojim osnovnim interesovanjima i preokupacijama.

A u vezi s njegovim radom došao sam do prostog, a čini mi se važnog zaključka: ne postavlja se, bar za mene, pitanje, da li verujem u njegove teze i otkrića ili ne verujem, već koliko razumem i koliko mislim o problemima kojima se on bavi (eto opet, i nadalje, namernog prezenta, jer „sve je istovremeno i sada“). A to je već veliki izazov. I još – posle svega nepobitno verujem u snagu njegovog ubeđenja u sopstveni rad, otkrića i zaključke.

Izgleda čudno, ali kuk me dugo ne boli

Gotovo nikada u razgovorima sa Mićom nismo šire raspravljali o temama kojima se bavi, jer kako rekoh, nedorastao sam im. Davao mi je samo nužne napomene za razumevanja nekih pojmova, kao što je, na primer, regresija iz koje on kod ljudi u nekoj vrsti „polutransa“ priziva udaljene delove svesti ili snova.

Mene je više kopkalo koliko on računa sa „razumevanjem sredine“, prihvatljivošću svog rada ovde i sada. Pričajući u više navrata o mogućnosti izdanja njegovih knjiga u obliku neke vrste sabranih dela, došli smo i do njegove vizije njihove potencijalne promocije. Više puta mi je rekao da mora da se konsultuje sa svojim vodičima iz viših duhovnih sfera sa kojima komunicira, pa i o tome da li će se oni složiti da neke od njih (nešto kao hologram) iluminira na pozornici u Sava centru, ili čak Areni, gde je u idealnoj varijanti video taj promotivni događaj.

To mi je tada bila najdalja od mogućnosti da je pojmim. I – kako smo pre toga na promociji drugog dopunjenog izdanja „Kraja igre“ imali priliku da čujemo tonski zapis jednog njegovog takvog razgovora/konsultacije uz objašnjenje da u toj komunikaciji postoji još jedan posrednik doveden u posebno duhovno stanje koji, uprošćeno rečeno, služi kao relej, jednom prilikom sam bio direktan: „Mićo, kako znaš, kad se ’povežeš’ sa njim, da kroz njega govori ta tvoja viša suština, a ne da se on krevelji i glumi, varajući i tebe i nas?“

Okrenuo se prema meni, uputio mi pogled čije bi opisivanje tražilo više redova, ali nije bio opasan i prostreljući i samo – nemam izraz za koliko UBEDLJIVO – rekao bez povišavanja tona: „Znam.“

To „znam“ i taj pogled sam uporedio sa sledećim primerima – jednom sam pred njim primio telefonsku porudžbinu baš njegove knjige od jedne gospođe iz Dubljanske ulice. On je pitao ko je zvao, rekoh mu, a on će „Ta žena ima užasne probleme s kičmom“. Kako si video kroz telefon, čudih se?

Radoznalost me gonila i sat posle nazovem gospođu, objasnim s kim sam bio te da je on posle razgovora rekao – i tu eufemiziram – da „Vi imate IZVESNE probleme s kičmom“. Ma kakve izvesne, gospodine, imam užasne probleme, sad mi je u jednoj ruci slušalica a u drugoj štap. Nego što me on ne izleči kroz taj telefon, našali se gospođa.

Reč „užasan“ i „gledanje kroz telefon“ odnosno „lečenje kroz telefon“ su se potpuno poklopile u ovom čudnom davanju dijagnoze.

Mene jeste jednom lečio kroz telefon i u poverenju mi rekao da imam nezabrinjavajući spazam na levoj karotidi, pre dve godine su mi na snimanju ustanovili to isto, rekoše, s desne strane i do pre neki dan sam verovao da su oni, a ne Mića pogrešili. Ali, pre petnaestak dana kod iste lekarke nalaz – nezabrinjavajuće suženje sa obe strane, ali na levoj 35% – 40% a na desnoj 30.

Trenutno me ne muči kuk jer ga je Mića sredio jednom kao uzgred pre četiri godine, a proletos na moju molbu da me primi – kao „lekar“. Nije prilika da opisujem tretman osim da kažem da je bio bez dodira i „preko odela“. To se potpuno uklapa u informaciju koju mi je prva dala jedna koleginica upućenija u „ezoteriju“. Kad je, posle pomenute promocije „Kraja igre“ izrazila skepsu: „Mića je isuviše zaokupljen tim svojim razgovorima sa višim energijama i možda se samozavarava. Ali, činjenica je da ’vidi’aure živih bića.“

Malo li je, pomislio sam, a to mi je i Mića potvrdio, objasnivši mi ukratko svoje teze o bolestima i našoj ulozi u njima – prevedeno na moje poimanje: bol(est) se vidi na oštećenoj auri, ja popravim taj energetski oklop, pa to posredno utiče na bolest.
Osma knjiga

Sa tim predznanjima i uvidima, te onim „Znam“ , čitao sam i njegovu osmu knjigu. Mada sam tih dana svakodnevno pomišljao na njega. Otkad mi je javio da ide u Herceg Novi i da po povratku imamo nešto da pričamo, a ja slučajno uzeo da čitam Pekićevu „Atlantidu“ punu asocijacija na „Mićine druge svetove“.

U „Povratku boginje“ Mića Jovanović vraća se svojim glavnim temama, problemima duhovne spoznaje u najširem smislu, reinkarnacije koju „i da je nema trebalo bi je izmisliti“, kritici poistovećivanja duhovnosti sa religijama, a posebno sa crkvama i brojnim drugim problemima ljudske duše, psihe i svesti za koje i nauka često priznaje sopstvene zablude.

Međutim, u njoj ima i nekih novina – prvi put gotovo sve delove teksta, stavove i primere o reinkarnaciji, ne doživljavam kao ranije, kao da je on sam na nekom polju okruženom tabuima među kojima se lomata da dokaže da bar ima pravo da javnosti i čitalaštvu ponudi to što ima.

 Sada u knjizi imamo niz primera, a u jednom delu i kompetentnog sagovornika, iz kojih se vidi da je reinkarnacija priznati postulat na osnovu koga se ide dalje u istraživanja, rasprave i polemike. Naime, objavljeni delovi polemičkog dijaloga sa profesorkom BU dr Vesnom Radoman, pokazuju u potpuno drugačijem svetlu neke osnovne teme psihologije. Jer, ona kao sagovornik uvažava, a ne odbacuje Jovanovićeva gledišta i u polemici ih uzima kao jedan od postulata polemike. Na isti način se odnosi i prema njegovim tezama o reinkarnaciji.

„Povratak boginje“ i posredno i neposredno bolje objašnjava prirodu autorove upornosti da stalno napreduje u raznim oblicima i fazama duhovnog usavršavanja. U toj upornosti ima i svojevrsne hrabrosti. Ne samo u što se već više od deset godina ne ustručava, naprotiv, javno saopštava da je imao čak 67 reinkarnacija na zemlji. Već se prepoznaje i „duša te hrabrosti“: „Budite hrabri i oprezni. Nije ovo oksimoron. Treba se raspitati, proveriti, isprobati nešto novo“… poručuje se u ovoj knjizi.

Baš u tome se prepoznaje i druga glavna odlika Mićinog rada. U nedostatku boljih, upotrebiću reči kojima preti da se u ovim vremenima izližu – demokratičnost, tolerancija – dodao bih i manje izlizane

– blagost, neisključivost. Ili je bolje srž ovog zapažanja krunisati baš Mićinom originalnom sintagmom

– ekologija misli.

Ne radi dakle ružno, ali i ne misli ružno, ne izgovaraj pežorative, svemu što radiš prilazi sa vedre, pozitivne, optimističke strane. Ne sećam se sad, da li to negde piše i u njegovim tekstovima, ali jednom mi je usput rekao – ne postoji ni pozitivna ni negativna energija, mi joj svojim odnosom prema njoj dajemo pozitivna ili negativna obeležja. A energija, njeni transferi, održavanje i oblici, je u Mićinom radu jedna od najosnovnijih kategorija. Nekiput i alat za usavršavanje.

U tom svetlu blagosti i tolerancije treba videti i ovo zapažanje iz „Boginje“ koje emituje tu mićinsku umerenost, hrabar oprez i opreznu hrabrost:

„Reinkarnacija je evolucija duše, nagrada svima i daje priliku za ’popravni’, kako bismo definisali sebe kao najveličanstveniju verziju svoje najuzvišenije vizije – ko smo, da se to proživi i još nešto iskusi i razume. Da i nije istinita, reinkarnaciju bi trebalo izmisliti, bar onako ubedljivo kako su izmišljene i naglašavane besmislene priče o iskonskom grehu, o raju i paklu, božjem gnevu i strašnom sudu, đavolima i demonima…“

Dakle, ništa isključivo – i da je nema trebalo bi je izmisliti.

Ipak, testament

U sličnom tonu prolaze i Mićini omiljeni protivnici – okoštale i institucionalizovane religije, crkva, lažni duhovnici, odnosno poistovećenje religioznosti, crkve pa i popovštine sa – duhovnošću. Rasprave o ovim temama takođe su oprezne u žestini, a hrabre u tolerantnosti.

Knjiga je u osnovi zbirka nekoliko dužih članaka i rasprava od kojih prva dva na izvesan način sistematizuju rad Miće Jovanovića, ne može se reći na udžbenički, pre na način naučnog rezimea. Tako se mogu tumačiti i izvesna ponavljanja u odnosu na ranije knjige, ali i na slična u samoj ovoj.
Međutim, pažljivi čitalac će primetiti da su delovi koji „liče“ na one iz ranijih knjiga sada zgusnutiji, kondenzovaniji, jasniji i rečitiji. Tako, ne samo zbog „poshumnosti“, i sami po sebi imaju mnogo elemenata testamentalnosti. A njemu bližnji tome dodaju i njegovu svesnu odluku da tako i bude –ovu je knjigu morao da završi.

Tako posmatrano, i deo „Antiduhovnici“ o omiljenim protivnicima gde se povremeno u maniru neuobičajenom za publicistiku – direktnog obraćanja oponenitima – u svetlu Mićinog odlaska na Put baš vuče na – testament.

Mada, glavne poruke u teškom a neophodnom usvršavanju traganju za „Ko Smo Mi“ ne tiču se minirnosti antiduhovnika – već nas samih.