Vreme u Kremsu

Prolaznik izbija iz ulaza među uličicama, u tmini časa figure silaze s tapiserija u život. U Štajnu, još uspavanijem, nedaleko od natpisa što podseća na Kušela, kojem dugujemo spisak Mocartovih kompozicija, apotekar je uzbuđen zbog neuobičajenog dolaska stranca, pokazuje mu ponosno celu apoteku i uzdiže slavu Štajna, s polemičnom notom prema Kremsu, odjek starog municipalnog trvenja između gradića Vahaua.

Ambijent priliči neznatnom preokretu odnosa između uzroka i posledice koji se zbio te večeri u Kremsu.

Skromni hotel čuven po vinu (koje je hvalio car Maksimilijan, a koje su uistinu drugi držali za previše oporo) bio je odabran za proslavu moje kratkotrajne slave toga dana, zahvaljujući predavanju o Kafki što sam ga održao tog popodneva u Kolsternojburgu, bečkom Eskurijalu, gde se čuvaju mošti Svetog Leopolda, vojvode Leopolda III Babenbergera, i svima pokazuje opsesivni grobljanski patos Karla VI Habzburškog, kupola nad kojom su kruna i krst – habzburška kruna koja je nošena kao krst, krst od trnja kojeg će Franjo Ferdinand, vekovima docnije, jogunasto pomirljivo staviti na glavu.

Predavanje je uvek uspelo. Dakle, bio sam uspešan, kao i svaki predavač, i organizatori, među koje su se umešali obožavaoci i prigodni prijatelji uvek prisutni u takvim okolnostima, poveli su me na večeru, ko zna zašto, u Krems.

Bio sam protagonista večere, mažen uvažavanjem malog kruga. Pridružila se grupi gospođa iz Trsta, udata za Austrijanca koja je već više godina živela u Lincu, nekoliko kilometara dalje.

Gospođa mi je u jednom trenutku rekla da je njena rođaka išla sa mnom u razred, da je bila moja školska drugarica, i da joj je često pričala o meni, o nama dvoma, o našem prijateljstvu.

Nisam, nažalost, imao drugarice iz razreda, odrastao sam u znoju kasarne isključivo muškog razreda; odgovorio sam joj, stoga, da je sigurno reč o nekom nesporazumu, ali je bila uporna.

Bio sam zatečen, još više no ona, što sam imenovao tu uopštenu neodređenost, ali, dok je ona u čudu pokazivala saglasnost i potvrđivala, nisam imao vremena da istražim odakle je poticala ta trezvena i neporeciva sigurnost, jer je zadovoljstvo koje mi je pružala objektivna laž brbljive gospođe, njen nedvosmisleni qui pro quo, bilo mnogo snažnije od naučnih i moralnih postulata koji su me nagonili da odbacim tvrdnju što ne odgovara činjenicama.

Delikatno i nedvosmisleno sam se povlačio, dok sam se prepuštao sreći bistroj poput vode kakvog potoka. Laž je bila očigledna.

Nori S. je išla u treći razred gimnazije dok sam ja bio u drugom, bila je prelepa i nedostižna, sa onim kestenjastim kosama koje su se talasale, svetlije, po blistavom vazduhu otvorenih ili loše zatvorenih prozora gimnazije; svi učenici su je voleli godinama, voleli smo je, sa složnom vernošću gardijske čete.

Kada bi prolazila hodnicima, zamišljena i nesvesna svih, ukazivala je zauvek stotinama regruta sudbine na ono iza što je, kako kaže slavna pesma, upisano u sve slike i što je na njenom licu i njenim iskošenim i svetlim očima bilo još jasnije ispisano nego u čuvenoj pesmi.

Autor je poznati italijanski pisac, autor romana Dunav i Obustavljen postupak i knjige priča Zakrivljeno vreme u Kremsu koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs