Kontrast između nedefinisanosti i potrage za strogošću, pravilima, kao i sposobnost da se jedna karakterna osobina istakne nad drugima kako bi naracija postala što preglednija prelama se kroz novi ugao posmatranja u prozi Veselina Markovića, jednog od najvrsnijih predstavnika savremene srpske književnosti.
Proučavalac Prusta i Nabokova, autor kritičkih eseja, priča i putopisa, Marković smatra da su na njegovu poetiku uticali ne samo pisci kao što su Kafka, Čehov, Jonesko i Stajron, već i drevni tragičari zbog važnosti koju pridaju kompoziciji.
U romanu Mi različiti (prevela Anita Vuco) Marković muškoj figuri poverava vođenje istrage za koju mu izgovor nudi teorija verovatnoće, da bi kroz matematičko posmatranje otkrio naizgled slučajan lanac događaja u postojanju pojedinca.
Između lirske napetosti i fizičke konkretnosti, Markovićeva proza pruža čitaocu predstavu o stvarnosti posredstvom izranjanja simbola koji obnavljaju složen odnos s materijom i daju romanu izrazitu originalnost.
Markovićeva proza predstavlja prikaz vremena prepoznatljiv već od prvih stranica romana: transponuje ličnu opsesivno-tragičnu viziju sveta, preobraženu stalnim pozivanjem na kraj, koja počev od formalnog postava, označava celovito i nezaboravno ekspresivno istraživanje, čemu jednakom merom pogoduje i misteriozna dimenzija ispripovedanih događaja zajedno s psihološkom pozadinom koja ih karakteriše.
Njegovo pisanje prožeto je simboličkim izrazima i metaforama sposobnim da otkriju dramatičan podtekst izgrađen suptilnim analogijama i referencama na „dečju kosmologiju“ glavnih junaka, u višegodišnjem figurativnom predstavljanju tragedije kroz neprestana uranjanja u mračne delove kojima dominiraju strepnje i izranjanja iz njih.
U tom smislu ogledalo predstavlja primarno sredstvo pri suočavanju s pitanjem identiteta i prikaza sebe obzirom na percepciju drugosti.
„Nepomična, posmatrala sam se u ogledalu: moje lice podseća na apstraktnu sliku, a jedna suza mili niz obraz i prti stazu kroz slojeve pudera. Prizor je bio toliko nepodnošljiv da nije bilo dovoljno da odvojim pogled od ogledala, već sam ugasila svetla u čitavom stanu.“
Deformisano i iskrivljeno posmatranje sebe može voditi jedino prema neumoljivoj izolaciji u kakvu se oboje zatvaraju, uvereni u opštu nemogućnost razumevanja.
„Ako spustim kašičicu na dno šolje, lik potone u dubok mrak. Kako je podižem, s njom izranja i moje lice, isprva nerazgovetno, u senci, pa sve jasnije, da bi na kraju moja glava plutala u žućkastoj tečnosti. Osećam sve veću uznemirenost, i čak počnem tiho da plačem, dok gledam kako moj lik tone u čaj, ali nisam u stanju da odvratim pogled i odgurnem šolju.“
Atmosfera neizvesnosti i suspensa koja prožima stranice čini da ostane nerešen sukob interpretacija nastalih unutar priče strukturisane na delovima stvarnosti, koju će jedino čitalac moći da posmatra u celosti.
U knjizi Mi različiti Marković vodi čitaoca u tajanstveni i zamršeni dečji svet sačinjen od senki i znakova koje treba tumačiti, čiji se odjeci čuju u odraslom dobu, uranjajući elegantnom prozom pesničkog karaktera u velike teme koje svojim delom istražuje, počev od neizbežnosti sudbine, neizvesnosti sadašnjosti, labilnosti odnosa, težine ograničenja, potrebe za pomirenjem s vlastitom samoćom.
Prevod sa italijanskog: Anita Vuco
Autorka je italijanska književna kritičarka koja je napisala prikaz romana Veselina Markovića Mi različiti nakon nedavnog italijanskog izdanja knjige.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
