Vrh države ne pita za cenu u ljudskim životima

Svaki pojedinačni čin hrabrosti koji se suprotstavlja ludačkom ispiranju mozga treba podržati. Krizni štab je svojim potezima izgubio svaki legitimitet i potpuno se stavio u službu ovog nesrećnog režima. Glas pobune protiv laži i falsifikata koji stiže od samih medicinskih radnika zato je jako važan – smatra Janko Baljak, reditelj, jedan od kulturnih radnika koji je potpisom podržao medicinske radnike ispred inicijative „Ujedinjeni protiv kovida“.

I Milan Vlajčić, sada filmski i književni kritičar portala Nova.rs, jedan od najznačajnijih ovdašnjih kulturnih pregelaca, podržao je svojim potpisom lekare. Kao razlog on ističe to što je pismo medicinskih radnika razumeo kao protest zbog bezdušne i zločinačke manipulacije državnom strategijom u cilju da se obezbede lažni uslovi za glasanje na izborima.

Da podsetimo, preko 800 radnika kulture solidarisalo se i pružilo podršku lekarima koji traže smenu članova republičkog Kriznog štaba za borbu protiv kovida 19, zato što sumnjaju u savesnost rada štaba.

Baljak i Vlajčić za Danas otkrivaju zašto podržavaju medicinare, komentarišu državnu pomoć slobodnim umetnicima i osvrću se na to kako je pandemija korone uticala na njihov rad.

– Potpisao sam pismo solidarnosti kad su od AV do njemu podložnih paževa – svi lekari sa prve, druge ili treće linije fronta (naravno, tu ima i penzionisanih lekara, zar za njih Hipokratova zakletva prestaje da važi?) napadnuti kao kibiceri, neradnici, štetočine i državni neprijatelji, i strani plaćenici, to se podrazumeva u ovoj huligansko-zločinačkoj retorici – pojašnjava Vlajčić.

Kao razlog za podršku medicinarima on navodi i to da su krenule represalije i da deo potpisnika među lekarima pakuje kofere za Zapad.

– Kad u zemlji ostanu preplašeni i nesposobni, AV će lakše moći da vlada. Nadam se da mu se ovaj vlažni san neće ostvariti – konstatuje Vlajčić.

On smatra da je, tehnikom tihog kuvanja žabe, uvučen u igru lažnih brojeva, zloupotrebljen Krizni štab u kojem su, kako kaže, neki čestiti ljudi, ali i dodaje da tu ne misli na ortopeda sa partijskog vrha ili na DKT, za koju se ispostavilo da uopšte nije u Štabu.

– Vrh države, od Vrhovnog Respiratora koji se razume u sve, kao što je porađanje dece u akušerskim klinikama i kupovina bombardera neophodnih da se obezbedi „mir i stabilnost“, do njegovih posilnih na svim nivoima partijske i državne uprave – rešio je da ne pita za cenu u ljudskim životima – zaključuje Vlajčić.

Baljak povodom podrške kulturnih radnika lekarima primećuje da bi umetnici po prirodi stvari trebalo da budu slobodni ljudi. Zbog toga mu je žao što mnoge njegove kolege iz sebičnih i lukrativnih razloga ne dižu svoj glas.

Upitan da prokomentariše pomoć države radnicima u kulturi u ovom periodu, Vlajčić primećuje: „Sa skandalozno niskim budžetom za kulturu (nula i poneki decimal), ova radikalska bratija je pokazala koliko joj je stalo do kulture. Ko se bavio stvaralaštvom u ovoj osiromašenoj zemlji već je mogao da oseti da kultura najbolje uspeva kao lični hobi“.

– I biće sve gore – dodaje on.

Baljak smatra da je država je i pre ove krize imala diskriminatorski odnos prema slobodnim umetnicima, pa je i sada ta pomoć mala i nedovoljna da neke profesije uopšte prežive.

– Na samom početku krize gradske vlasti su pokazale vrhunski cinizam ukidajući sve konkurse za kulturu i tako praktično na duži rok sahranile većinu neprofitnih delatnosti koje su neobično važne za duh ove države i grada – smatra reditelj. On dodaje da ako bioskopi, pozorišta i koncertne dvorane i tokom zime ne budu u funkciji mogu se, nažalost, očekivati pogubne posledice.

– Paradoksalno je i da glad za kulturnim sadržajima nikada nije bila veća, što je i razumljivo u vreme koje proizvodi teskobu i strahove. Nažalost, neki umetnički činovi nemaju nikakvu snagu u onlajn prostoru – ukazuje Baljak i dodaje da je snimak pozorišne predstave samo informacija o nekom događaju, a da se bioskop i koncertna dvorana nikada neće moći zameniti kompjuterskim monitorom.

Upitan kako ovaj period utiče na njegov rad, Baljak smatra da za umetnika ne bi trebalo da bude loših perioda, jer i kriza može biti i podsticaj i inspiracija.

– Neka od remek-dela svetske umetnosti nastajala su u najgorim vremenima – podseća on i objašnjava da je trenutno u montaži svog dugometražnog dokumentarnog filma „Planeta Žilnik“, koji radi poslednje dve godine. – Imao sam i neka dosnimavanja koje smo radili pod maskama, što u dokumentarnom filmu ostaje kao trag jednog vremena i ima težinu – kaže i dodaje da je veći problem u praktičnoj realizaciji igranih radova jer je film kolektivna umetnost koja ne poznaje socijalno distanciranje. Prema njegovim rečima, i pozorište je nezamislivo bez fizičkog kontakta.

– Pošto sam profesor na Fakultetu dramskih umetnosti celokupna predavanja održavamo onlajn i to funkcioniše vrlo dobro. Ali naši studenti kao i svi ostali imaju teškoće da snime svoje praktične radove jer i skromne ekipe studentskog filma broje najmanje dvadeset ljudi – pojašnjava Baljak.

Vlajčić na isto pitanje o krizi i kreativnosti, radu u doba korone, odgovara da je sticajem okolnosti i uz malo sreće uspeo da nekako opstane kao novinski pisac, književni i filmski kritičar.

– Nemam pravo pred sobom da se žalim ni na šta, šezdesetak godina sam na vetrometini i žao mi je što je moja profesija – novinar, bezmalo potonula pod pritiskom medijskog šljama i vucibatina – kaže Vlajčić.