Vučje noći

O stakla je u naletima udarao severni vetar da je zveckalo i škriputalo u starom, rasklimatanom prozoru i po zidu sa spoljne strane bi svako malo kliznula grana neke od krušaka tepki koje su rasle oko župnog doma.

Padao je mrak.

Velika kaljeva peć je isparavala vrelinu – i u misli, tako da su bile lenje, prazne i nekako suvišne. Nije mu se dalo da ustane i upali svetla. A i zašto bi… Nije, doduše, imalo o čemu da se misli. Nekadašnji snovi su otišli u propast. I oni o muzici, da. Sve je otišlo u propast. Ta velika obećanja, te velike misli, ponizna pobožnost, ljubav, vera i čar spasa – čak i sam Bog, ponekad bi mu se učinilo da je otišao u propast. Čak i sam Bog… Ostao je nekakav bol u duši, utučenost i sva ta samoća među starim zidovima koji nisu mogli ni preko dana da pruže osećaj doma.

/Župnika nije bilo.

Uzalud je zahtevao i molio – čak im je nekoliko puta i zapretio, čak je i samoj biskupiji pisao… Ali odgovora nije bilo. Kao da su zaboravili na vrbasku županiju. I na njega. Na Rafaela. Koga su bili poslali sa zadatkom da pripremi sve što je potrebno za župnikov dolazak.

Ostala je rakija…

Od kada je počeo da pada sneg, ljudi se više nisu trudili da idu u crkvu.

Veliki zidni sat već dugo uglavnom nije iziskivao nikakvu pažnju. Tek ponekad, na trenutak bi zaparao uši. Tada bi ga najradije srušio. Isključio. Onda više ne bi znao kada treba zvoniti Ave Mariju a kada podne. Ne bi znao. I ne bi ni zvonio. Možda to nikome ne bi ni nedostajalo. A stara, glomazna crkva bi poput nekog spuštenog bremena ćutala na bregu…

Mrak je polako zaogrnuo izbu. Samo u oknu je kroz zavese još pomalo bledelo – i mali žar iz peći koji se iskrao kroz vratanca je nisko na zidu crtao nekakvu zajapurenu nakazu.

Napolju je vetar i dalje terao svoje.

Do večernje Ave Marije bila su još puna dva sata čekanja.

Povremeno je pomišljao na prethodnog župnika koga nije poznavao i koji je, navodno, a ima već dugo od tada, tek tako, iznenada nekuda nestao… Nije se znalo kuda i kako.

Leopold Srnec… I on, prethodni župnik je očigledno ovde u Vrbju pio rakiju.

Ko zna šta je bilo… Ni biskup ni dekan mu, kada je upitao, nisu ništa hteli da kažu. Biskup je odmah prečuo pitanje. Dekan se samo trgnuo i odmahnuo rukom, kao da kaže – nebitno, nije vredno reči…

Onda je slao ta pisma – u ime župljana ih je slao…

U početku su zaista nekoliko puta i odgovorili da u božjem vinogradu nedostaje radnika…

Potom ništa više.

I dalje je sve bilo isto onako kako je ostavio Lepold Srnec – i stare, zapuštene orgulje su ostale iste. Seljani su pričali da ga je močvarni đavo uzeo pod svoje. Neretki među njima su u to i verovali.

Potom su se u toj dremljivoj pregrejanosti misli iznova lenjo razvukle nekuda, svaka na svoju stranu. Poput nekakvih maglenih duhova rasplinule su se po razvalini u sećanju i, zapravo, nisu značile ništa. Preko njih se skupljala magla. Dremež. Teški kapci su padali i vetar je nekuda duvao, uplitao se sve dublje u tišinu i samo bi s vremena na vreme blago uzburkao pažnju zvektavo rasklimatanim prozorom koji bi kroz drhtaj rasplinuo dremež.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je poznati slovenački pisac, autor romana Vučje noći, ovogodišnji učesnik 8. Beogradskog festivala evropske književnosti.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs