Vujke: Za ovu ulogu sam koristio sve fioke mog „glumačkog kredenca“

Premijera ove drame sa elementima misterije i trilerskim zapletom zakazana je za 27. februar u 22 sata, u Kombank dvorani. Jednu od glavnih uloga u filmu tumači glumac Dragan Vujić Vujke, s kojim smo u prijatnoj atmosferi restorana Pomodoro razgovarali o ulozi inspektora Gorana Mirkovića koja mu je poverena.

* Publika vas poznaje kao komičara, ova uloga je potpuno drugačija?

– Predočena mi je jedna nova istraživačka crta, jedan novi lik, koristeći sve fioke ovog mog „glumačkog kredenca“, tu fioku niko nije dirao (na moju sreću ili nesreću), to je glavna uloga u mojoj 57. godini, posle 33 godine glumačkog iskustva. Pre mnogo godina sam se „najavio“ publici u domenu humora, pa su me stavljali u te komične uloge zato što kod nas, kad se negde neko pojavi i da neki svoj, specifični pečat (ukus, miris i kreativnu boju), publika sama „odredi“ žanr glumcu. Negde sam, hteo ne hteo, upao u komediju iz koje sam, sticajem okolnosti, uspeo da izađem u liku inspektora Mirkovića u ovom filmu. Čini mi se da je on bio dobar materijal za istraživanje sebe samog, za „čačkanje po duši“, za upoređivanje mene i tog lika. Filmska gluma je ‘gluma na parče’, jedan dan snimamo petnaestu, sutra četvrtu, prekosutra prvu scenu. Sve to od glumca i reditelja zahteva ozbiljnu dozu fokusiranosti i koncentracije, kako bi filmski karakter bio dosledan, pogotovo u kontekstu ovoga što je Nikola napisao.

* Kako biste žanrovski odredili ovaj film?

– Ovo je drama-triler. Nekako, izbegavam da ga definišem u tom žanrovskom smislu, zato što ima od svega pomalo, a važno je reći da ima ponajmanje već viđenih scena u nekim filmovima. Nema šmrkanja belog, nema erotskih scena, nema psovki, ali ima nečega čega je publika željna. Reditelj Nikola Petrović je jedan tvrdoglavi čudak, koji je uspeo da izgura film do kraja. Naravno, u fazi montaže film doživljava i infuziju i transfuziju, samo se nadamo se da neće biti iluzija. Gradeći ovakav karakter, Vujke, koji je dobar deo svoje karijere proveo na sceni i ispred kamere, vajao je likove koji su bili prijemčivi publici, susreće se sa nečim što je dijametralno suprotno sa s onim što je do sada radio.

* Spremanje uloge je verovatno bilo izazovno?

– U nekim neformalnim razgovorima sa inspektorima policije došao sam do saznanja da oni svi u stvari imaju a priori jedan čudan stav, sa otklonom u toku priče, o svom poslu, jer ih ja navodim, tj. inspektorišem šta bi moglo da bude interesantno meni, da pokupim eklektički neke stvari da bih sastavio pazl u vidu lika inspektora kog treba da igram. Oni su svi imali otklon prema priči, prema suštini. To je kao neka tajna, štos koji neće da otkrivaju i ljubomorno čuvaju fore i fazone za sebe, kao pik iz rukava. Tokom tih priča sam uspeo da naslutim šta bi trebalo da bude inspektor Mirković koga ću glumiti, a da to ne bude u nekom pežorativnom smislu Prljavi Hari ili Zli poručnik Ejbela Ferare. Dakle, to je lik koji u našim okvirima živi, možemo da kažemo, jedan ordinarni život. NJegova fikcija i fokus na posao koštaju ga privatnog života: žena mu je umrla pre petnaest godina od kancera, ćerku nije video sticajem okolnosti petnaestak godina, provodi svoje poslednje dane u policiji i pojavljuje se ovaj slučaj kao neka, uslovno rečeno, labudova pesma, koji bi on trebalo i ima jaku želju da ga reši. Ali, susreće se sa mnogobrojnim preprekama i izazovima. Sâm scenario filma čini da inspektor Mirković postaje jedno višeslojno stvorenje, ali pre svega – živ čovek. Znači, nikakva persiflaža, nego je čovek od krvi i mesa. Pokušavao sam da ga glumim dokumentarno, da to bude čovek koji postoji na ovim prostorima i koji ima svoje muke, dileme, tihe patnje, radosti, nadanja…

* Koliko ste u stvaranju lika inspektora Mirkovića mogli da budete kreativni?

– Dosta toga je Nikola Petrović kao reditelj prepustio u kadrovima mojoj glumačkoj slobodi da se izrazim, na čemu mu se javno zahvaljujem. Dosta kadrova je snimano u tramvaju, na groblju, ulicama Beograda, na Tari, Avali, policijskoj stanici… Recimo, u jednoj od scena, preturajući po ormanu, on naleti na haljinu svoje pokojne žene. Zahtevna i teška scena… Scene su vrlo delikatne i ovaj film mi je bio dobar domaći zadatak da preispitam sebe i kao čoveka i kao muškarca, a pre svega kao glumca. Mislim da smo imali dobru priliku i izazov, da sprovedemo u delo nešto što u čitanju, kao predložak, ostavlja dovoljno slobode da se čovek izrazi umetnički.

* Po čemu se Petrovićevo ostvarenje razlikuje od ostalih domaćih filmova?

– Ovaj film, u suštini, odslikava paralelne živote dvojice protagonista, gde su emocije svedene na proživljavanje i kadrovi su svedeni, oslikavajući proces koji se odvija u tom trenutku lika koji tumačimo…

* Kako je bilo raditi sa rediteljem debitantom i glumcima debitantima?

– To je doprinelo da sebe popravljam i korigujem kao karakter. Poznat sam kao neko ko je perfekcionista, ko je džangrizav i ko želi da izgura stvari. Bila je to dobra vežba, što bi matematičari rekli, kako da sa tim mladim ljudima nađem najmanji zajednički sadržalac, da se sa njima uklopim, a da ih ne poklopim, jer moj umetnički fer plej nikad ne bi dozvolio da budem dominantan u kadru zato što ja imam više iskustva i zato što je takva scena. Iako svi imaju tu dozu kompetitivnosti u sebi, pogotovo glumci, to se podrazumeva kad vas smatraju, u pežorativnom smislu, za javne ličnosti, po mom mišljenju to je rogobatna definicija, malo i pretenciozna. Ta vrsta javnosti meni nikad nije imponovala. Uvek sam se trudio da budem musketar, svi za jednog, jedan za sve, s kim god da radim. Naravno, srpski živalj i karakteri naši su profilisani u nekoliko grupa. Ali, sreća moja da su ovi mladi ljudi, što je jako bitno i negde mi imponuje, imali poverenja u mene. Uvek kažem da savet može da se čuje, ali ne i da se posluša. Kad god sam mogao, odvodio sam ih na stranu na setu da ih uputim šta bi bilo dobro uraditi u kontekstu kadra koji snimamo da bi rezultat bio što bolji. Nastojao sam da ih opustim i da im dam vetar u leđa. I zadovoljan sam svojom „misijom“. Mladi ljudi su u današnje vreme veoma osetljivi i nisu uvek za interakciju. Nije to fraza, ali glumci su zaista kao deca. Odlazio sam kući zadovoljan jer je ta vrsta ubrzane pedagogije dala rezultate.

Podela

Film je sniman u Beogradu i na predelima planine Tare, što ovom filmu daje specifičnu vizuelnu estetiku. Glavne uloge tumače: debitanti Srđan Petrović i Mina Obradović, Dragan Vujić Vujke i Draginja Mileusnić, dok ćemo u ostalim ulogama gledati: Miloša Timotijevića, Srđana Žiku Todorovića, Nikolu Šurbanovića i Andreja Šepetkovskog.

O sagovorniku

Dragan Vujić Vujke je zaposlen u Pozorištu na Terazijama od 1991. godine, a od 1994. godine je u statusu Prvaka pozorišta. Pre toga, bio je zaposlen u pozorištu „Boško Buha“. Igrao je i u predstavama za decu, mnogobrojnim TV serijalima, u više filmova i TV drama. Dobitnik je nekoliko domaćih i međunarodnih glumačkih nagrada. Bio je autor TV emisije o filmu „Filmska svaštara“. Na radiju je realizovao preko 500 emisija o filmu i filmskoj muzici. Više od 20 godina pozajmljuje glas i režira sinhronizaciju crtanih filmova. Napisao je i knjigu ljubavne poezije „Druga strana mene“.