Vuk Drašković za Danas povodom odlaska Žarka Lauševića: Bio je osenčen tugom, a bol, patnju i kajanje je u sebi nosio do poslednjeg dana

– Bio je Parnas našeg i jugoslovenskog glumišta. Sjajan pisac, slikar, pesnik. Izuzetno obrazovan, svestran, neponovljiv. Družili smo se, evo, tri decenije. Od onog tragičnog prekidanja predstave „Sveti Sava“ u „Jugoslovenskom dramskom“ od strane huligana, kada je bio izložen svakodnevnim pretnjama ubistvom i kada je valjda prvi put zastrepeo i za život u onom ludom vremenu kad se svuda ubijalo, pa je kupio i pištolj. I da toga nije bilo, ne bi bilo ni one tragedije koja će mu se dogoditi nešto kasnije u Podgorici. Ta tragedija ga je toliko pogodila da je bol, patnju i kajanje u sebi nosio do poslednjeg dana života. Postao je drugačiji čovek. Osenčen stalnom tugom. A tuga mu je davala neki poseban, rekao bih, svetački izgled – smatra Drašković, dodajući da je Laušević živeo za svoje uloge.

– Živeo je za uloge, a svaka mu je uloga bila vrhunska. Nema nijednoga filma u kome je igrao, a da bi taj film bio taj film da nije Žarka bilo u njemu. Igrao je junaka mog romana „Nož“ Aliju Osmanagića, igrao je u „Aleksandru od Jugoslavije“ kralja Nikolu, igrao je ruskog konzula Ivana Stepanoviča Jastrebova, konzula carske Rusije, po mom romanu „Ruski konzul“. Završio je snimanje i odigrao tu ulogu koju je toliko želeo. Pod bolovima… Kancer je već uveliko razarao njegovo telo, ali nikada se nije žalio, niti je želeo o toj bolesti da priča. Žao mi je beskrajno što neće dočekati premijeru „Ruskog konzula“ a uskoro će biti ta premijera – kaže Drašković.

Prema njegovim rečima, i kad su se družili neretko bi diskutovali o složenim pitanjima.

– Ja sam sa njim najčešće vodio metafizičke, filozofske, religijske rasprave o životu, o smrti, o smislu, o besmislu, o dobru, o zlu kao blizancima u svakom čoveku. Bio je opsednut Njegošem. Znao je i „Gorski vijenac“ i „Šćepana Malog“ i „Luču“ naizust. Često je govorio da je sve u životu suprotnost koja je neminovna. I citirao Njegoša, onu: „Bez ostrijeh zuba ledne zime bil ljepotu leta poznavali. Bez budala tupoga pogleda bil umovi mogli blistat svijetli“. Ne znam, čega god se setim je dirljivo i bolno. Siromašniji smo za mnoge, mnoge, decenije, za jednu gromadu svetstranu, umetničku, ljudsku. Žarko – dovoljno je samo to reći – zaključuje Vuk Drašković.