Vuk Ršumović: Niko ne želi da svojevoljno napusti svoj identitet

Iako nije dobio nagradu, Vuk Ršumović je za Nova.rs rekao da je selekcija tog filma na SFF „čast i uspeh“, a evo šta je još rekao Jeleni Koprivici.

– Veoma je jak Takmičarski program, s filmovima iz Kana, Berlina, Venecije, Lokarna… A i sudbina je htela da svetska premijera filma bude ovde, s obzirom na tematiku. To jeste priča o ženi iz Avganistana i njenog porodici, ali je takođe i priča o nama.

Videla sam vas dan uoči vaše premijere na masterklasu Džona Tortura u Bosanskom kulurnom centru. Koliko vam je dragoceno kada imate priliku upijete iskustva velikih svetskih sineasta i s njima se susretnete?

– Na Sarajevo film festivalu ima mnogo događaja, a ja uvek tragam za onima koji se tiču isključivo ljubavi prema filmu. I taj masterklas je bio stvarno sjajan. Mlađa populacija je, uglavnom, bila u publici, video sam dosta svojih studenata. A ispred mene je sedeo Aleksandar Pejn… Neki su mi rekli da ličimo (smeh). I to je ono o čemu pričam. Trudite se, iako ovo jeste industrija, da nastavite da gajite ljubav, strast prema filmu. A Sarajevo je fenomenalno mesto zato što vam da nadu, napunite se energijom, uvereni ste da ono što radite ima smisla. Vrlo često upadnemo u letargiju i stalno se preispitujemo. I onda dođete ovde i vidite ogromnu zajednicu koja želi da priča važne priče, ljudie koji su čitav život posvetili borbi da realizuju svoje ideje, projekte i to vas napuni pozitivnom energijom. Vrati vam veru u to koliko je važno baviti se filmom.

Gotovo svaki stvaralac reći će da se ne bavi svojim poslom zbog nagrada, ali kada dođu da li su potvrda da ono na šta ste utrošili godine života nije bilo zalud ili je, ipak, važnije da vam neko nepoznat priđe i kaže: „Film je odličan“?

– Nagrade svakako prijaju, jer kao što kažete jesu neka potvrda, pogotovo kad izlazite pred publiku. Kada smo prošle godine bili u Lokarnu s „Čuvarima formule“ (Ršumović jedan od koscenarista, prim.aut.) nismo znali šta da očekujemo. Ipak, to je Švajcarska, ljudi ne znaju naš mentalitet, pa imate strepnju kako će reagovati. I kad se desi da film bude fenomenalno primljen i još dobije nagrade potvrda je da sve to ima smisla. Važne su nagrade, ali u kreativnom procesu najbitnije je da kreneš od sebe. Dakle, da se baviš pričama koje te se lično tiču, jer u suprotnom nećeš imati strasti ni istrajnosti da realizuješ film. Najpre praviš film za sebe. Ali, kad se desi konekcija, i neko u publici odreaguje, i kaže vam da to, kroz šta ste prolazilli, razume – to je veličanstveno, pobeda i onda nagrade više nisu bitne!

Ovo je tek vaš drugi dugometražni film, ali znamo vas kao scenaristu ili koscenaristu mnogih filmova i serija. I sami ste pomenuli „Čuvare formule“. Da li vas scenaristički posao odvaja od rediteljskog, da li katkad kose jedan s drugim?

– Ne kose se, zapravo su prilično komplementarni. Drago mi je što me u poslednje vreme angažuju i kao reditelja, ne samo scenaristu. Spremaju se neki novi projekti, između ostalog i treća sezona „Senki nad Balkanom“, i već sam pričao s Bjelom, ne da pišem scenario, već da režiram neku epizodu. I dalje tvrdim da je pisanje scenarija jedan od najtežih poslova koji postoji, ali uživam i u rediteljskom poslu, kad se okružim ekipom fenomenalnih, kreativnih ljudi.

Zašto je vama bilo važno da ispričate ovu priču? Čini mi se da je migrantska priča, koliko god da je bila u fokusu pre nekoliko godina, sada, bar ovde, nekako skrajnuta. Ako se i bavimo svetom, pričamo, uglavnom, o ratu u Ukrajini, na Bliskom istoku, ali ne više o izbeglicama iz Avganistana, Sirije…

– U pravu ste, ali slična je situacija bila i sa mojim prvim filmom. Projekat „Ničije dete“ razvijan je u trenutku kada su se već desili filmovi koji su se bavili devedestim na ovim prostorima. Ali, ne možete da pričate o nečemu dok ne nađete svoju priču. Da me je neko pitao da li bih pravio ratni film, rekao bih – Ne. Ali, nađete priču koja vas potpuno okupira i desi se pozitivan ishod. „Ničije dete“ je film s određenom distancom, nije dnevnopolitički, ne tiče se aktuelnog trenutka, već govori o nečemu univerzalnijem. Mislim da je to i ovde slučaj, jer događaji iz filma su se desili 2015. godine. Od tada su započeti novi ratovi, buknule nove krize. Ali, izbeglica i dalje ima. Možda ne dolaze iz Avganistana, već s drugih prostora, i to se, nažalost, nije promenilo. U tom smislu, priča je i dalje relevantna.

Shvatamo li mi, zbog ratova devedesetih, težinu sudbine čoveka koji je prinuđen da ode sa svog tla?

– Na tome se u filmu potencira. Na poziciji nekog ko živi komforno, sedi u svojoj dnevnoj sobi, gleda televiziju i razmišlja o tome kako će ti ljudi koji dolaze, a izbeglice su, ugroziti njegov život. A samo treba promeniti način posmatranja. Da li bi bilo ko svojevoljno napustio svoj dom, porodicu, zemlju? Odgovor je – Ne. Pa, ni ti ljudi ne žele da odu. Odlaze samo zato što nemaju drugu mogućnost. I to je prožeto kroz ceo film – da niko ne želi svojevoljno da napusti svoj identitet i da na nekom drugom mestu, gde ga ne razumeju, ili ne žele, pokuša da izgradi nov. Svi ti ljudi kreću na put s jednim rancem na leđima. I uvek se nameće pitanje – Koji je to predmet koji nosiš sa sobom kada zauvek napuštaš svoj dom, i nikad se nećeš vratiti? Hoće li to biti fotografija, plišana igračka iz detinjstva, komad garderobe…

Ostatak intervjua pročitajte na Nova.rs.