Vuk Vidor o EKV: Mračna estetika se lepila za njih

To je bila prva ekipa, preko njih sam upoznao sve ostale. Sa Margitom sam krenuo u neku priču pošto je ona imala izražene umetničke tendencije a oboje smo studirali arhitekturu tako da smo se tu negde našli. Ali, to je bilo sve vrlo prirodno, svi smo izlazili na ista mesta po klubovima, od SKC-a pa dalje. Uvek je postojala ta dinamika – kad izađeš, nekoga ćeš da videti na tom mestu. Danas je to mnogo teže“, kaže Vuk Vidor, umetnik i sin srpskog i francuskog akademika Vladimira Veličkovića. Prezime je, kaže, promenio jer je tako lakše. Beograd trenutno koristi kao privremenu bazu a posle toga će verovatno za London. NJegove originalne grafike, inspirisane albumima Ekatarine Velike koje je dizajnirao, dostupne su do 15. decembra u pretprodaji, pojedinačno i kao komplet od četiri u posebno dizajniranoj ambalaži, na sajtu www.nesovicfinearts.com i www.mascomstore.rs. Povod je istovremeno objavljivanje remasterizovanog izdanja poslednja četiri albuma Ekatarine Velike.

* Kako ste počeli da sarađujete sa Ekatarinom Velikom?

– Mislim da sam ih verovatno ložio da mogu da im napravim bolje omote nego što su imali. I tako smo napravili omote za albume „LJubav“, „Samo par godina za nas“, „Dum Dum“. Poslednji omot je radio Slavimir Stojanović, a ovaj koji sad izlazi sam ja malo redizajnirao. Dušan Ercegovac, koji je bio menadžer EKV, bio je katalizator cele priče. On je smatrao da treba da se radi na njihovom vizuelnom identitetu koji je dotad bio šaren i nedefinisan. Ercegovac je prepoznao da ja to mogu da uradim i dali su mi ono, što se kaže, „carte de blanche“. Snimali smo fotografije ili u studiju ili kod mene. Tada nije bilo kompjutera tako da bih ja to posle sam razvijao i u tom procesu kolažirao, lepio, pa dorađivao, pravio razne intervencije i to je to.

* Napravili ste prvi spot za njihov album „Dum Dum“, za pesmu „Anestezija“. Kakva iskustva nosite iz tog procesa? Kakvi su bili za saradnju?

– To je sve bilo zezanje. Znam da smo spot za „Anesteziju“ snimili u studiju na Bulevaru gde su bile neke staklene čaše i flaše mleka i onda sam kroz njih snimao da bih deformisao sliku i napravio određene efekte. Uglavnom, mračna estetika koja je meni bliska i prirodna, a lepila se i na njih.

* Koji su bili ključni elementi u oblikovanju vizuelnog identiteta Ekatarine Velike, kako ste motive povezivali s članovima benda?

– Najviše sam koristio Milana i Margitu zato što su oni aura grupe. Bojan Pečar takođe ima svoj jak identitet ali je odskakao a bubnjari su se stalno menjali. Bilo je evidentno da Milan i Margita nose to ime Ekatarina Velika. A kako je to žensko ime onda je Ekatarina Velika Margita. Ona je to htela i volela da bude uključena u ceo proces. Milan mnogo manje. Dođe i uradi šta mu kažem. Govorio mi je „znam, sad ćeš da me farbaš, sad ćeš ovo, sad ćeš…“ Ali nije bio težak. Stvarno smo bili okej.

* Na albumu „LJubav“ su simboli koji označavaju članove benda. Na koji način ste ih odabrali?

– Uopšte ne mogu da se setim, ali sam istraživao po nekim knjigama o znacima s veoma preciznom simbolikom. Kroz mitologiju, kroz alhemiju, magiju i tako dalje. Trougao s linijom je bubanj, to jest Žika, Margita jeste ta neka fluidna energija koja beži i odlazi na sve strane. Ona sama je bila veoma ezoterično biće. Počne nešto da priča i ode ko zna gde. Tako je i pisala. Recimo, pisma koja je meni slala su bila takva da bi krenula s jedne strane pa bi išla ka okviru, pa iza, pa bi tu onda bile neke reference, kolaži, sličice, svega pomalo. A Milan je bio u stvari taj stabilan elemenat koji je držao celu konstrukciju i otuda kvadrat za njega. A što se tiče kruga… Pa, Pečar je bio takav. Ode na prirodan ili neprirodan način… Otkači. Siguran sam da je imao neki vrtlog u sebi.

* Kazali ste da se sve spontano i lako zbivalo. Imate li ideju zašto?

– Sve se dešavalo kroz neki party element. Išlo se od žurke do žurke. Pojavi se tu, recimo, Dragan Papić, pa se slika sa nekom devojkom u kadi koju je Gera našao u nekom klubu. Sutradan to izađe na naslovnoj strani „Poleta“. Taj neki ritam je bio sam za sebe.

* Šta je ostalo od toga?

– Mimo muzike, duh koji leži u tom vremenu i koji sad zovemo zlatno doba. Novi talas je doneo sve te ljude i tako ih je i odveo na razne načine. To se poklopilo sa trenutkom kad se raspala zajednička zemlja. Zbog toga postoji veoma jak momenat nostalgije u svemu, koji možda i idealizuje to vreme, mada ja mislim da je to poslednji iskonski, lokalni pokret gde su individualnosti došle do izražaja.

* Možda manje idealizacija a više moć tih umetničkih dela. Ako su značajna, pamte se. Zar ne?

– Jeste, zato što su ta dela bila iskonska i poštena. Bilo je pošteno i bilo je velikodušno. Radili smo iz srca, bez ikakvih kalkulacija. Kad te vodi neki impuls, to što osećaš, to ne može da bude pogrešno. To važi za muziku, slikarstvo, književnost, za sve umetnosti.

* Kako to obično biva, Ekatarina je status megapopularnog benda stekla kad su njeni glavni članovi poumirali. Nakon toga su objavljivani njihovi albumi, knjige, davana su imena ulicama i trgovima po članovima benda, vi sada pravite grafike. U svemu tome ima kvaliteta, kao i neukusa. Kako vi vidite sebe u tome recimo s grafikama koje ste sada napravili?

– Mislim da je to kontinuitet. Dušan Ercegovac, koji je bio veoma umetnički nastrojen, želeo je da postavimo Ekatarinu na nivo umetničkog benda. Pre nekoliko godina smo napravili izložbu koja se zvala „EKV Rewind“ u O3onu. Ideja je bila da se to proširi i postane muzejska izložba koja bi se prikazivala u Muzeju savremene umetnosti ovde, u LJubljani, Zagrebu… Da bi se ta dimenzija dovela na vidljivi nivo.

* Rekli ste da to vreme odlikuje nostalgični momenat jer ceo taj talas ljudi i njihov odlazak koincidira sa raspadom Jugoslavije. Vi ste takođe u jednom svom radu to tematizovali napunivši torbe zemljom. Za sam rad ste iskoristili stihove „Ovo je zemlja za nas“.

– To je bilo 1996/97. Izložba se zvala „Serbia Remix“, održana je u CZKD-u. Ja sam plastične kese, koje zovem izbegličkim, napunio zemljom jer sam provalio da se one pojavljuju svuda po svetu – od Jugoslavije do Afrike. Rad sam oblikovao sa idejom da kad bežiš odnekud nosiš sa sobom tu zemlju koja je tvoja početna tačka. Zbog tog rada su me mnogo kritikovali. Govorili da nemam pravo na to jer ne živim ovde. To mi je bila dosta zanimljiva reakcija pošto u tom periodu niko u Beogradu ništa nije radio u vezi sa tom tematikom.

* Jeste li sigurni u to?

– Kažem vam, napravio sam još jednu izložbu u CZKD „Give me my Flag“ – „Vrati mi moju zastavu“. Žene iz Sarajeva koje su tu bile plakale su dok su neki ljudi iz Muzeja počeli da mi pridikuju. Meni je bilo nenormalno da se u takvom vremenu prave izložbe koje nemaju veze sa životom, kao da se ništa ne dešava. Tek kasnije je to počelo, ali nikad nije bilo direktno analizirano nego kroz neke šeme i digresije. Ja sam baš želeo da idem frontalno.

* Postoji li nešto teško u tome kad vam je otac Vladimir Veličković?

– Ništa nije teško. Promenili smo identitet i ja i brat da bismo se bavili istim poslom. Moj brat je Marko Velk. Sve je prirodno i nema nikakvih nejasnoća s tim u vezi.

* Ali ste promenili prezimena?

– Kad si glumac, moraš da čuvaš ime, kad si muzičar isto, kad si slikar takođe treba da imaš neki lični pečat. Ako radiš u Francuskoj, prezime Veličković je neuobičajeno ali i veoma poznato tako da je bilo lakše da se razlikujemo.

* Koliko zajedničkog u umetničkom smislu imate sa ocem?

– Mnogo toga, ali je normalno da se stvari generacijski menjaju. Zajednička baza nam je odnos prema slikarstvu. Da je slikarstvo jedinstven zanat, koji traje u vremenu i regeneriše se. Mnogo puta su slikarstvo proglasili mrtvim a naša zajednička tačka je da apsolutno u to ne verujemo. Čak naprotiv, verujemo da je budućnost i da će postati jedina vrsta umetnosti koja se radi na vrlo individualan način, gde se koristi ruka i gde nema mehaničkog reprodukovanja. Ne zavisi od tehnologije, već samo od ličnog pristupa i talenta. Često se zbog tog pitanja ulazi u konflikt sa istoričarima umetnosti koji misle da je napredno ono što je vezano za tehnologiju. Video je napredan, instalacije su napredne, a u stvari su postali neki novi akademizam. Slikarstvo je teritorija gde još uvek mogu da se otvaraju nova vrata i prikazuju slike koje ne mogu nikako drugačije da se prikažu. Ono je budućnost i nikad neće umreti.

Metak iz Milanovih usta

Objašnjavajući šta ga je asociralo za dizajn omota albuma „Dum Dum“ na kojem je Milan Mladenović, naš sagovornik kaže: „Mislim Rembo i neki poetski duh. Dum Dum je metak tako da je on tu, kao i pištolj. Meni je bila prva asocijacija to da Milan drži ruku kao pištolj a da pravi metak izlazi iz njegovih usta. Ne ubija se realno, ali taj metak jeste njegova poezija jer govori nešto važno i angažovano.“

Prirodna mešavina’]

Komentarišući muzičke pokrete iz osamdesetih i umetnički pečat koji ih je karakterisao Vidor primećuje. „Bilo je tu fotografa, režisera koji su se lepili za sve to i međusobno se družili. Nisu tu bili samo muzičari, nego ljudi iz raznih umetničkih sfera i sve se to mešalo vrlo prirodno.“

Kiš, Bejkon, Le Bon…’]

Kroz život Vuka Vidora, iako nerado govori o tome, prodefilovali su značajni umetnici i zvezde – pre svih Danilo Kiš, Frensis Bejkon mu je bio komšija iz zgrade s kojim su se družili njegovi roditelji, a Sajmon Le Bon i Nik Rouds iz Duran Duran su mu najbolji prijatelji od osamdesetih. Tada je s njima izlazio a sad često idu zajedno na letovanje. „Preko njih uđeš u neki krug ljudi zato što je to deo njihovog univerzuma. Izlaziš sa njima, upoznaš Stinga, Bona ili Bouvija, Brajana Ina ili Brajana Ferija…“, kaže Vidor.

 Razgovor je vođen u piceriji Pomodoro u Beogradu.