Vuk Vidor: Vladina glavna tema je sukob života i smrti

Vuk dodaje da mu je žao što Vlada nije tu da vidi izložbu, kao što nije mogao da vidi ni onu organizovanu u Francuskoj dva meseca pošto nas je napustio.

On se slaže da je retrospektiva njegovog oca trebalo ranije da se desi ali da do toga nije došlo jer je Vlada Veličković bio član Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti i nije želeo da ima izložbu dok je na toj funkciji kako zbog toga ne bi bio pogrešno shvaćen.

– Apsolutno nije sporno da je retrospektiva nešto što je Vlada zaslužio i verujem da je ovo početak ciklusa njegovih narednih izložbi koje ćemo probati da organizujemo u Francuskoj i dalje. One bi trebalo možda da definišu da je on verovatno najveći srpski umetnik svih vremena. – smatra Vuk Vidor.

Prema njegovim rečima, izložba koju su koncepcijski osmislile kustoskinje Muzeja Svetlana Mitić i Žaklina Ratković formulisana je već u prvim dogovorima.

– Došao sam s idejom da bi izložba trebalo da se definiše tematski, a ne hronološki. Struktura i arhitektura Muzeja drugačije ne dozvoljavaju. Napravili smo nešto što je već bilo urađeno u Tuluzu i još nekim izložbama gde se išlo po temama, koje su vrlo jasne, neke se podudaraju vremenski, a neke se i ponavljaju sa varijacijama, između 60- tih , 90-tih i 2000-tih.  Na ovaj način mogu da se vide sve teme kroz vreme, kao i kako se razvija Vladin vokabular i ide kroz cikluse. – objašnjava Vuk Vidor.

On dodaje da izložba ima i svoje hronološke momente, kao u sali koja se bavi mladošću Vlade Veličkovića, koja je vezana za Beograd.

– Mnogi radovi dosad nisu prikazani, pogotovo iz onih najranijih perioda iz 60-tih i 70- tih godina prošlog veka, koje su tada kupile institucije bivše Jugoslavije – ističe Vuk Vidor.

Govoreći o poslednjim radovima svoga oca, on konstatuje da oni pripadaju ciklusu koji je kod Veličkovića dugo trajao:

– On je duže ostao u tom svom poslednjem ciklusu gde taj njegov čovek više nije bio u pokretu već poražen, nabijen na krst, polumrtav skoro. Vidi se evolucija tog čoveka koji je u početku bio u stalnoj dinamici, koji je trčao, skakao , padao, da bi odjedanput počeo da nestaje. Isto je i sa pejzažima koji postaju lišeni ljudskog prisustva i koji su možda neka vrsta njegovog osećaja prolaznosti života. U suštini, to je uvek bilo ono što je bila njegova glavna tema – taj sukob života i smrti i spajanje oba u jednu istu sliku kroz razne cikluse – konstatuje Vuk Vidor.

On podseća da je Vlada uvek govorio da je njegov odnos prema slici bio nešto što se dešava između njega i te površine i da je to, u stvari, permanentna bitka.

– Svoju priču o tome prepričavao je kroz razne elemente. Kad pogledate sve, od početka do kraja, vidite da to ima svoju čvrstu logiku, da se čak neki elementi koji su bili na početku pojavljuju na kraju, kao da se ceo krug zatvara… – zaključuje Vuk Vidor.

Retrospektivna izložba Vlade Veličkovića sastoji se od 10 tematsko-problemskih celina, koje su definisane kao Mladost, Raspeća, Telo u pokretu, Mesta, Gubilišta, Glave, Poreklo, Životinje, Ništavilo, i Bez imena.

Jedna od kustoskinja izložbe Svetlana Mitić skreće pažnju da će ova izložba pokazati koliko je bio veliki opus Veličkovića.

– Kad se radi o opusu kakav je opus ovako značajnog i velikog umetniku sa međunarodnim ugledom onda morate pretpostaviti određene tematske celine, da bi ta izložba bila čitljiva, da bi se kroz nju lakše kretalo i lakše približilo slikarstvo umetnika.

Celine se bave formalnim odlikama Veličkovićevog stvaralaštva, koje je dosta široko ali je tematski formulisano u vrlo ranom periodu njegovog rada još dok je pripadao beogradskoj umetničkoj sceni.

Te prve slike, koje su u tamnom fonu tematski razrađuje i kasnije razvija na drugačiji način. Te teme su zapravo same sebe oplođivale i tako je došlo do jednog umetničkog izražaja koji je krajnje specifičan i nosi sve posebnosti ovog umetnika – konstatuje Svetlana Mitić.

Ona skreće pažnju da je izložba Vladimira Veličkovića napravljena na osnovu niza pozajmica.

– Koleginica Žaklina Ratković i ja, koje smo zajedno radile na ovoj izložbi smo insistirale da se Vlada prikaže kao umetnik, koji je već pre odlaska u Pariz imao zavidnu karijeru u samoj Jugoslaviji. Tako da su i slike došle upravo iz tih kolekcija kao recimo iz Muzaja savremene umetnosti, odnosno iz Moderne Galerije Ljubljana, Muzeja suvremene umjetnosti iz Zagreba, zatim Galerije iz Dubrovnika , iz Muzeja savremene umetnosti u Skoplju.

– Naravno, kada govorimo o Vladi Veličkoviću neophodno je da pomenemo njegovo delo “Prepreke” iz Centra Žorž Pompidu iz Bobura sa kojim je ova institucija otvorena 1977. godine. Ta slika će upravo biti prikazana na ovoj našoj izložbi. Takođe, biće izložena i jedna slika iz instintuta za Savremenu umetnost iz Pariza – kaže Svetlana Mitić, dodajući da je reč o dve veoma značajne pozajmice koje osvetljavaju Veličkovićevu međunarodnu karijeru.

Dnevnička forma i rano sazrevanje

Kuriozitet izložbe, kada je reč o likovnom materijalu, prema rečima kustoskinje Svetlane Mitić je i deo ranih Veličkovićevih crteža, koji imaju dnevničku formu i koji upravo govore o njegovom ranom sazrevanju i vrlo ranom interesovanju za likovni govor .

– To su radovi koje je on radio još kao student arhitekture u Beogradu, zatim kasnije kada je bio blizak sa grupom Medijala, iz ateljea Krste Hegedušića, dakle radovi koji nose lični rukopis umetnika i osvetljavaju njegov intimni proces – kaže Mitić.

Ona dodaje da će u sklopu izložbe biti puštani intervjui Vladimira Veličkovića koji ga osvetljavaju kao ličnost, a da je retrospektiva u MSUB samo jedan od mogućih pogleda na njegov opus.

– Mislim da tek predstoji istraživanje ovog značajnog opusa i predstavljanje u različitim kulturnim centrima gde bi on trebao da dobije možda jedno novo tumačenje i čitanje- poručuje Svetlana Mitić.