Za Jugoslavijom još tragam

Ivančić je do sada postigao uspehe sa kratkometražnim dokumentarcima „Sekundarna sirovina“ i „1973“. Nakon kratkog igranog filma „Prolećna sunca“, koji je osvojio brojne nagrade na međunarodnim festivalima, postalo je očigledno da ovaj mladi reditelj lagano krči sebi put ka punoj pažnji svetske filmske javnosti. „Leto bez meseca“, njegov diplomski film na FDU, snimljen pod mentorstvom reditelja Srdana Golubovića, samo je to potvrdio, i to ni manje ni više nego učešćem na festivalu A kategorije.

– Mislim da mladim ljudima koji se bave umetnošću put uopšte nije lak, ali svakako bez borbe i upornosti ništa nije moguće postići. Mislim da je problem i nedostatak ambicije kod mladih. Neophodno je da se veruje u sopstveni rad. Nadam se da će mi učešće u Kanu omogućiti da nastavim da pravim filmove nakon fakulteta – kaže u razgovoru za Danas iz Kana Ivančić.

Film „Leto bez meseca“ prati priču šesnaestogodišnje Isidore, koja, pred odlazak u inostranstvo, provodi nekoliko dana u vikendici svog detinjstva. Izgubljena u letnjoj tišini, ona strepi od promena koje se bliže. Glavne uloge tumače: Isidora Marković, Jelisaveta Karadžić, Matija Ristić i Stefan Đorđević, a ekipu filma čine i: Igor Đorđević (direktor fotografije), Jelena Maksimović (montaža), Mlađan Matavulj (zvuk), Dragana Baćović (scenografija) i Aleksandar Nećakov i Nevena Pavlović (produkcija), između ostalih.

Kako reditelj kaže, inspiraciju za filmove uvek crpi iz ličnog iskustva, iz svoje okoline, iz stvari koje dobro poznaje.

– Mislim da je to jedini iskren način da se bavim ovim poslom. Ideju za „Leto bez meseca“ dobio sam još pre dve godine, ali sam tada odustao od nje, nisam znao kako da joj pristupim na odgovarajući način i nisam se osećao sigurno. Umesto „Leta bez meseca“ tada sam snimio „Prolećna sunca“. Kada je trebalo da počnem da razmišljam o diplomskom filmu, vratio sam se staroj ideji za „Leto bez meseca“ i napisao scenario, koji je dosta drugačiji od samog filma. Za mene je stvaranje filma proces koji se odvija kroz više faza – pisanje, pripreme, snimanje, montaža… i u svakom od njih se trudim da pravim novi, drugačiji film – objašnjava Ivančić.

Na pitanje šta još, osim priče o rastanku, povezuje oba njegova igrana filma, kaže da se oni bave mladim ljudima, tinejdžerima, koji su u fazi odrastanja.

– Njih takođe povezuje i to što njihove priče prate na prvom mestu moje lično iskustvo, jer me na neki način rastanci prate već duže vreme – od 1991, kada sam se rastao sa zemljom u kojoj sam rođen, Jugoslavijom, i otputovao u Španiju. Za Jugoslavijom još tragam – ističe reditelj.

Ivančić pored igranih filmova režira i dokumentarce. Ipak, naglašava da ne voli podele na razne forme.

– Ja lično ne volim te podele – igrani, dokumentarni, eksperimentalni, dugometražni, kratkometražni… Sve su to filmovi koji moraju da se tretiraju jednako, samo je u pitanju forma koja je odgovarajuća za ono što prikazuju. Voleo bih da se ubuduće bavim svim mogućim formama, a ono što me najviše zanima je zapravo njihovo preplitanje i mešanje, i mislim da u većini mojih filmova do sada postoje elementi i igranog i dokumentarnog filma – napominje on.

Budući da se bavi i pisanjem filmske kritike, Ivančić ističe da je teorijsko bavljenje filmom u velikoj meri uticalo na njegov rad.

– Ja sam počinjao da razmišljam o filmu i postajao filmofil kroz pisanje o filmovima koje sam gledao. Razvitak mog filmskog ukusa potiče odatle, a smatram da su upravo filmovi koji me zanimaju kao gledaoca oni koji utiču na moje stvaralaštvo – objašnjava reditelj.

On ističe da razmišlja o svom prvom dugometražnom filmu, ali da to nije jedina ideja koju ima.

– Imam nekoliko ideja o kojima razmišljam, ali ništa previše konkretno. Biće sigurno i kratkometražnih i dugometražnih filmova, ali kojim će redosledom doći, još nisam siguran – zaključuje Ivančić.