Za ljubav treba hrabrosti

Nova verzija čuvene drame o ljudskoj manipulaciji, nemogućoj i zabranjenoj ljubavi, sukobu svetovnog i duhovnog, u režiji Ive Milošević, dobila je u nedelju višeminutne ovacije prepunog gledališta u Budvi.

Ova melodrama o Jagodi, ženi koja ima dva života – jedan u cirkusu, kao Glorija, artistkinja na trapezu, drugi u manastiru, kao časna sestra Magdalena, događa se u maloj župi u Dalmaciji, pedesetih godina prošlog veka, a glavne junake igraju Ivana Knežević (naslovna uloga), Ivan Bosiljčić kao don Jere njena tragična ljubav, te Rade Marjanović, Feđa Stojanović, Duško Radović, Katarina Gojković i Milan Milosavljević. Tu su i Jovan Ćirilov, koji je uradio adaptaciju teksta, kompozitor Kornelije Kovač (komponovao je za predstavu originalnu muziku), Maja Pelević (autorka tekstova songova, koji se nadovezuju na Marinkovićev tekst), koreograf Danica Arapović, reditelj Gorčin Stojanović (scenografija), kostimograf Boris Čakširan, a u predtstavi učestvuju balet i hor Pozorišta na Terazijama.

Dramaturg teksta Jovan Ćirilov kaže da je reč, pre svega, o dobroj, staroj priči o ljubavi, koja je jača od dužnosti, i gotovo kornejevska: „Mislim da nas svaki put dotiče, vekovima, bez obzira na to koliko su ljudi cinični, a jedan od najvećih cinika koje sam u životu sreo bio je upravo Ranko Marinković, koji je u dramu uneo dosta svog ličnog cinizma. ‘Gloriju’ smo odmah posle praizvedbe u zagrebačkom HNK 1955, kada je glavnu ulogu igrala Mira Stupica u režiji Bojana Stupice, stavili na repertoar JDP već 1956. i drago mi je da što je on opet ‘proradio’. A pošto je Marinković bio Mediteranac, verujem da bi bio zadovoljan ovom predstavom, u kojoj je sačuvan i njegov jezik. Ako je reč o angažmanu, odnosno kritici crkve koju su neki prepoznavali kod Marinkovića, mislim da njega nije mnogo to zanimalo – prosto je uzeo jednu sredinu koju poznaje, gde su i sveštenici prikazani čak kao simpatični u krajnjoj liniji, osim mladog, ambicioznog don Jerea, tako da verujem da je Marinković više govorio o tom fenomenu ljudske manipulacije, bila ona svetovna ili duhovna, nego što osuđuje crkvu“, kaže Ćirilov.

„Za mene je ovo bila jedna vrlo uzbudljiva saradnja i veliki izazov“, ističe rediteljka Iva Milošević. „Oprobala sam se u jednom novom žanru koji me je mnogo privlačio, i što sam više ulazila u njega to sam više bila srećna što otkrivam nešto novo. Žao mi je što u predstavi postoji jedna vrlo uzbudljiva transformacija scenografije, koju je u ovom ambijentalnom izvođenju bilo nemoguće realizovati, i koju će moći da vidi samo publika u Beogradu“, kaže Milošević.