Za Operu su potrebni prostor i podrška države

Ne smatram je krunom svoje karijere, to je pre dve godine bila Norma, mada je Toska zanimljiva i vrlo inspirativna zato što je rađena po istinitoj priči o ljubavi jedne žene koja daje život za svog muškarca. To je zaista romantično, tragično… Zato se nadam se da će i ova uloga da raste kao i sav moj repertoar. Nikad nisam odustala ni od jedne role koju sam radila. Ranije sam pevala koloraturni repertoar, sad sam promenila fah, ali svaku ulogu koju aktivno izvodim redovno obnavljam, obogaćujem i, iz sadašnje perspektive i iskustva, moram reći da je zaista neverovatno koliko uvek ima nešto da se nauči – kaže Sanja Kerkez, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, koja će večeras debitovati u naslovnoj ulozi u Pučinijevoj „Toski“. Ona u razgovoru za Danas objašnjava svoje viđenje Toske, zašto je Marija Kalas neprikosnovena u ovoj roli, stanju u Operi i NP.

* Kad prvakinja Opere peva ulogu velike operske zvezde, kakva je Toska, da li na neki način ulazi u „svoju kožu“ i koliki je to izazov?

– Jeste, ali treba se samo opustiti. Ja imam dosta veliki repertoar iza sebe, igrala sam razne karaktere i nije mi teško dočarati ovaj lik. Tekst je jednostavan u pogledu odrednica, nema velikog podteksta – da jedno govorim, a treće mislim ili da je muzika u jednoj atmosferi, a tekst drugo govori. Toska je od starta određena po karakteru. Ona ima vrlo jasan psihološki profil, šta želi i hoće i tako se opredeljuje od samog stupanja na scenu. Ona je vrlo ljubomorna, hirovita operska pevačica, umetnica koja želi da svi igraju oko nje, naročito čovek kog ona voli, što nije tako teško dočarati. Svi smo imali faze u životu kad smo bili ljubomorni, jer smo nesigurni, što postavlja pitanje da li je i Toska emotivno nesigurna žena ili ima toliko jak egoizam u sebi da traži da se svi ponašaju i žive kako ona želi. Mada, na kraju žrtvuje sebe da bi spasila život svog dragog koji je i revolucionar. To se sve odigrava u 24 sata, jako je brza radnja. Drugi čin je izuzetno dinamičan – okrutni šef policije Skarpija ne preza ni od čega da dobije ono što želi i ona u jednom trenutku poklekne, odluči da bude sa njim, samo da bi spasila Kavaradosi, ali to joj izaziva gađenje i kad je ugledala nož na stolu, zna šta će da uradili. Vrlo ga je hladnokrvno ubila. Makar ja to tako shvatam – ona u svemu tome vidi sebe kao neku Medeju, ona je operska umetnica i igra predstavu.

* Tosku ćete pevati u produkciji koju je 2014. režirao Dejan Prošev, čijom su premijerom tada obeležena tri jubileja – 100 godina od prvog izvođenja „Toske“ u Srbiji, 90 godina od Pučinijeve smrti i dve decenije rada Jasmine Trumbetaš Petrović. Šta će biti iskorak u Vašem tumačenju naslovne uloge?

– Svaki umetnik nosi sa sobom nešto novo, nemoguće je praviti kopije. Svi imamo svoje senzibilitete, svoj način razmišljanja o tekstu koji tumačimo, tako da ću sigurno biti sasvim drugačija, mada ću se truditi i da ispoštujem režiju maestra Proševa. Što se tiče interpretativnog dela, svako donosi svoj pečat, samim tim što je svaki glas različit, plus ono što proživite kroz sebe.

* Postoji li Toska koja Vam je bila uzor u pripremanju uloge?

– Marija Kalas. Zaista, to je žena koja stoji iza svake reči i neverovatno dotiče u srce svakog čoveka. To je nemoguće da se ne oseti, ona zna kako da svaku reč plasira da dopre do gledaoca.

* Pomenuli ste „Normu“, premijera je bila 2017. u režiji čuvenog Đankarla del Monaka. Šta je ona značila u Vašoj karijeri, pogotovo što je reč o produkciji koja je pokazala da uz disciplinu i autoritet Beogradska opera može da funkcioniše gotovo bez greške?

– Upravo tako, to je bio veliki događaj i vrhunac u mojoj karijeri. To je vokalno vrlo zahtevna uloga, a da ne govorim koliko emotivno u njoj svega ima – ljubavi, izdaje, autodestrukcije, mazohizma… Neverovatno je koliko je taj karakter bogat. Samim tim traži vokalnu, psihičku i emotivnu zrelost – traži godine. Ja sam radeći sa Del Monakom jako puno naučila. Mislila sam za sebe da sam disciplinovana žena, ali pored njega sam shvatila da moja disciplina još nije na dovoljnom visokom nivou. On je ogromno ime, a i dalje posvećen maksimalno disciplini i ima veliko poštovanje prema kompozitoru, toj vanvremenskoj muzici, zna sve što se tiče partiture do detalja. Zaista smo predivno radili, ja sam puno naučila od njega i zahvalna sam mu.

* Da li ćete pevati u nekoj od domaćih opera predviđenih za obeležavanje 150. godina rada NP – u godini jubileja još nije bilo nijedne od najavljenih premijera, a približava se i 100. godišnjica Opere?

– Od samog početka bila sam planirana za „Koštanu“, međutim ja sam pre nego što je objavljena podela već imala potpisanu jednomesečnu turneju u Kini sa 13 koncerata. Mesec dana sam odsutna i, na moju žalost, nisam u stanju da fizički stignem da to uradim. Ansamblu ću se priključiti od jeseni, jer će jubilarna godina trajati do decembra 2019. godine. „Koštana“ je fenomenalno delo, jako me privlači taj karakter. To je literatura koja je lektira i svi je znaju. Volela bih da je igram, nadam ću je brzo naučiti jer je muzički vrlo zahtevna. Uopšte, savremena literatura nije nimalo lagana za pevanje. Belkantistički repertoar pravljen je tako da se glas lepo razvija. Verdi je sve podredio glasu, orkestar je bukvalno pratnja glasovnoj melodiji. Pučini to već uklapa drugačije – to je verizam, dok je u savremenoj literaturi glas u okviru harmonije i čitavog aranžmana.

* Pučinijeva „Toska“, osim što je priča o ljubavi, govori i o otporu i pobuni. Zbog čega je u svemu što se poslednjih meseci događalo u NP, Opera ostala po strani, iako je čestim promenama na čelu Direkcije gotovo ostala bez kontinuiteta u radu?

– Ja sam od svoje 19. godine sam na sceni i promenila sam puno upravnika i direktora Opere. Ne znam im se broj. Znam samo da sam došla kad su bili Vida Ognjenović i Konstantin Vinaver. Naravno, uopšte nije lagano rukovoditi sa tri ansambla. Da bi se Opera razvijala, po mom mišljenju, trebalo bi da ima svoju salu. Ja ne govorim ništa protiv Drame i Baleta, svako traži svoj prostor da bi zaposlio svoj ansambl. Ono što jeste teško u ovoj kući jeste napraviti takvu vrstu organizacije da sve funkcioniše. Neki kažu: „Kako je moglo pre?“ Pa, danas je više pevača, hiperprodukcija je i svi traže posao. Postoje samo dve državne opere – Novi Sad i Beograd, plus Madlenianum, koji je privatna opera. Ja zaista smatram da bi sve bilo drugačije ako bi Opera imala svoj prostor. Posle toliko godina i želje da dođe do nekih promena, shvatila sam da neće biti ničeg dok se to sistemski ne uredi. Dok država ne vidi interes u tome da da prostor da se Opera razvije, da operska umetnost raste – mi ne možemo ništa.

* A da operski umetnici podignu glas zbog uslova rada?

– Bilo je ranije pojedinačnih iznošenja ličnih mišljenja, međutim nema kritične mase, pa se to nikad se ne završi dobro. Ti ljudi budu jedno vreme anatemisani u okviru ansambla. Kad govorim o sebi, tu nije u pitanju strah, ja imam puno posla i angažmana, tako da zaista nemam vremena da se bavim time. Ranije, kad sam imala vremena, zaista sam trudila. Bili smo osnovali i sindikat, međutim, sve se to razvodnjilo – nema rezultata. Ja sam čovek koji, kad nešto radi, želi da ima rezultat. Ako sejem nešto na tu moju njivu, ja želim da vidim da je to izraslo. U protivnom to me umara, troši mi životnu energiju, vreme, godine karijere.

O nacionalnom teatru

– Ne možemo samo da kritikujemo nešto ako želimo bilo kakvu promenu nabolje. Prvo moramo da menjamo sebe, jer tako dajemo lični primer ljudima kako bi to moglo biti i bolje. Ja sam NP zahvalna zato što mi je pružen prostor da izgradim sebe kao umetnika i svoj repertoar koji mogu da ponudim i da prodam. Ja zaista ne mogu ništa ružno da kažem o ovoj kući zato što je ona meni izašla u susret da stvorim sve što sada znam. A danas znamo da nije nimalo lako doći do operske scene da bi se dobila neka uloga, naročito mladim ljudima. Oni ne dobijaju tek tako šansu, uzimaju se samo iskusni pevači, a gde ćete steći iskustvo. Znači, ja sam ovde dobila veliku šansu i osećam veliku zahvalnost prema nacionalnom teatru u kome radim i gde zarađujem platu – kaže Sanja Kerkez.

Podela
U večerašnjoj predstavi sa Sanjom Kerkez na sceni biće tenor Dušan Plaznić kao Mario Kavaradosi, Vuk Zekić u ulozi Skarpije, kao i Vuk Matić, Mihajlo Šljivić, Darko Đorđević, Gavrilo Rabrenović i Milica Lalošević. Dirigent je Dejan Savić. Učestvuju Orkestar i Hor NP, kao i članovi Dečijeg hora „Horislavci“. Scenografija je delo Miraša Vuksanovića, a kostimi Katarine Grčić Nikolić. Video-produkciju potpisuje Petar Antonović.