Za umetnike u Srbiji postoji samo crno tržište

Rešenje obično bude nepotpuno, kratkog daha, čisto da se premosti kraći period. Mi zagovaramo politiku dugoročnih i dugotrajnih rešenja, koja će na nivou zakona da doprinesu umetnicima boljitak na duge staze. Ne da nam brže-bolje isplate neku pomoć – kažu za Danas umetnici Aleksandrija Ajduković, Bojana Lukić, Miodrag Vargić i Dragana Nikoletić iz Udruženja likovnih umetnika Srbije, koju čine radnu grupu za fer praksu koja deluje u okviru ULUS-a, pod nazivom „Fer praksa u vizuelnim umetnostima“.

Takvo kratkoročno rešenje nedavno je ponovo doneto, pa će samostalni umetnici i kulturni radnici u Srbiji dobiti bespovratnu pomoć u iznosu od oko 500 evra, u okviru mera Vlade Srbije za ublažavanje posledica pandemije korona virusa. Međutim, umetnici iz radne grupe žele da svoja prava ozvaniče zakonom koji će postati praksa, a ne politiku koja ih tretira kao socijalne slučajeve. Zato su počeli da se obraćaju institucijama koje se javno bave kulturnom politikom. U prethodnom periodu bavili su se sa dva predloga: poreskim pitanjem i pitanjem pravičnih naknada. Međutim, tu je i treći koji se fokusira na javnu komunikaciju sa donosiocima odluka.

– Mi jesmo marginalizovani, ali nismo socijalni slučajevi. Mi smo umetnici sa dostojanstvom i sa praksama i želimo da nastavimo da se bavimo svojim pozivom. Zato na ovaj način reagujemo – ističu oni.

Naime, kovid situacija je širok spektar zanimanja dovela u pitanje, međutim, najveći problemi sa kojim se umetnici suočavaju bili su prisutni na „kulturnoj sceni“ i pre izbijanja pandemije kovida 19.

– Kovid i epidemiološka situacija samo je podvukla i pojasnila sliku sa kojom se umetnici susreću. Ono što je osnovno, umetnici nemaju priliku da redovno zarađuju. Prvenstveno se to odnosi na samostalne umetnike. Nemoguće je živeti od bavljenja umetnošću u zemlji Srbiji. Samostalni umetnici nemaju redovne prihode, a umetnici koji su zaposleni često rade nešto drugo, uglavnom su profesori na umetničkim fakultetima, i to u najboljem slučaju – ukazuju oni.

Kao veliki problem umetnika u Srbiji navode nepostojanje tržišta na kome bi oni mogli da predstave i unovče svoj rad.

– Kod nas ne postoji tržište i to je veliki problem. U nekim zapadnim zemljama umetničko tržište je razvijeno pa postoji mnogo privatnih, komercijalnih galerija koje prodaju umetnička dela. Naravno, kovid je i njima napravio problem, dok kod nas tržište ili ne postoji ili je crno. Ili, pak, vrlo nestabilno. Iako i u svetu jako mali broj ljudi živi od umetničkog rada, kod nas je to drastično – objašnjavaju umetnici iz ULUS-ove radne grupe.

Njima su veliki problem prostori, kako oni u galerijama tako i drugim mestima, gde bi umetnici predstavljali svoje radove široj javnosti i na taj način ljude zainteresovali za kupovinu njihovih dela.

– Državne galerije čak nemaju ni pravo da prodaju umetnička dela, to je dosta problematično. Kada su u pitanju privatne galerije, tu nastaje problem poreskih politika u smislu stimulisanja, jer ona ne ide na ruku ni jednima ni drugima, pa se kupovina umetničkih dela dešava „na parkinzima“. Niti su stimulisani kupci da kupovinom i ulaganjem u umetnički rad bivaju oslobođeni neke vrste poreza, niti se umetnici stimulišu da proizvode dela za umetničko tržište, zato što nemaju gde da ih plasiraju. Tako se dešavaju incidenti da umetnici prodaju „ispod tezge“ – pojašnjavaju iz radne grupe i dodaju da se sav njihov rad u okviru „Fer praksi“ svodi na dovođenje do uređenosti tj. da svako ko želi da se bavi svojom profesijom može od toga i da živi, ili bar da zadovolji elementarne potrebe.

Njihov osnovni zahtev je da da umetnik dobije pravičnu naknadu kada postavi izložbu u javnom prostoru. Kada bi se to pitanje otvorilo, smatraju oni, automatski bi se, jedno za drugim, rešavala i ostala.

– Galerija je tu sredstvo ili instrument da se komunicira sadržaj koji umetnik proizvodi, galerija je posrednik između umetnika i publike. U tom smislu, programski sadržaj kreira umetnik, a umetnička galerija je prostor u kome se taj sadržaj izlaže. Iako je na svetskom nivou to jako neuređeno pitanje, u nekim zemljama su se izborili za naknadu u vidu novca koji umetnik posle izlaganja u galeriji dobije, zato što je izložio svoj rad – pojašnjavaju umetnici ističući da je trenutno stanje takvo da galerije mogu, ali i ne moraju, da umetnicima isplate honorar posle izlaganja.

S druge strane, određeni umetnici su u obavezi da izlažu kako bi održali status. Umetnik za postavku i izložbu troši sredstva iz svog džepa.

– Na osnovu našeg iskustva ne postoji pravična naknada. U dve trećine slučajeva izlaganje u galerijama se ne plaća. Ne plaćaju se honorari, niti se plaća materijal niti transport, sve sam platiš i dobiješ samo prostor u kom bi izlagao, a izlaganje je potrebno jer je to nekad uslov da bi se obnovio status samostalnog umetnika. Ti moraš da izlažeš, a uslovi za izlaganje su nikakvi – istuču umetnici i dodaju da se ljudi skandalizuju kada shvate da umetnici potpuno besplatno izlažu. Tačnije, o svom trošku. Spreme celu izložbu od ramljenja radova, a svi ostali dobiju platu. Dobije galerista, dobije kustos, dobje onaj ko piše tekst, štampa katalog, spremačice… svi dobiju novac, a umetnik radi „za džabaka“, kažu oni.

– Ljudi koji rade u galerijama često zauzimaju stav: „Vi promovišete svoj rad i to je u vašem interesu.“ Ta argumentacija po nama nije u redu, jer svi svojim radom promovišu svoj rad, pa tako i umetnici, samo što su svi ostali uvek finansirani za razliku od umetnika. Svi dobiju honorare sem umetnika. Idemo ka tome da se izborimo za to da i rad umetnika bude plaćen – ukazuju iz ULUS-ove radne grupe.

Ono što bi oni voleli i čemu teže jeste da se takva praksa da umetnici budu plaćeni za izlaganje institucionalizuje i da se donesu zakoni koji pravičnu naknadu za umetnike uvode kao obavezu.

– Većina nas, kada radi neke projekte, prećuti honorare zato što su porezi toliko veliki da bude neisplativo, jer veliki deo novca odlazi na njih. Umetnici su prinuđeni iz tog razloga da se snalaze na različite načine, da se honorari ipak isplate u sivoj zoni, i to sigurno zna i Ministarstvo, a svi se pravimo ludi – pojašnjavaju umetnici.

Sledeći veliki problem su konkursi na kojima se izdvaja nedovoljno novca, pa mali broj umetnika bude izabran. Iz radne grupe podsećaju da je prošle godine sprovedeno istraživanje koje je utvrdilo da se nekompetentno deli novac. Kroz Fer prakse bavili bi se i analizom konkursa.

– Sa Ministarstvom finansija nismo uspeli da stupimo u komunikaciju. Slali smo predlog, izmene i dopune zakona dohotka o oporezivanju građana koji se odnosi na autorske honorare. Sad posle niza intervenisanja dobili smo broj pod kojim se vodi naš predmet, sad smo u odeljenju za dohotke… U međuvemenu je na mala vrata donesen zakon, pod pritskom frilensera, ali bez prihvaćenih naših predloga tako da ta javna rasprava zapravo i ne postoji – ukazuju umetnici i dodaju da je suština u tome da se priznaju troškovi koje umetnici imaju i da se na osnovu njih umanji porez.

Kao paradoksalnu situaciju iz ULUS-ove radne grupe nadvode da mnogo umetnika drži škole crtanja i valjanja da bi se ljudi upisali u umetničke fakultete, pa da bi po završetku i oni otvorili istu takvu školu, umesto da se bave onim čime žele, što je bizarno i apsurdno.

Nema političke volje da se problemi reše

Debata koju su povodom ovih problema sproveli umetnici ULUS-ove radne grupe izazvala je veliko interesovanje njihovih kolega umetnika, ali i određenog broja kustosa koji nisu ucenjeni odnosima u svojoj radnoj sredini da podrže autore u nastojanju da dosegnu pravične uslove pri izlaganju, što se prvenstveno odnosi na honorare koji u oko 75 odsto slučajeva izostaju u galerijama.

– Iako je prisustvo predstavnika Ministarstva kulture i informisanja, Vladimira Nedeljkovića i Dimitrija Tadića, ohrabrilo inicijatore debate, kao znak da je prepoznat značaj njihovog predloga da se u tekst Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva unese preporuka galerijama da u budžete uvrste i izlagačke naknade, kasniji izostanak reakcije tog tela nas je doveo do zaključka da još ne postoji politička volja da se reše esencijalni problemi vizuelnih umetnika – navode umetnici iz radne grupe.

Neravnopravna trka sa galeristima

– Ne postoje ozbiljni grantovi (podsticaji) u Republici Srbiji za stimulisanje produkcije. Donosioci odluka, Ministarstvo kulture, uvek se brane: „Imamo Konkurs Ministarstva kulture.“ To je jedan jedini konkurs koji stimuliše umetničku produkciju u oblasti savremene umetnosti koji se raspisuje početkom godine, a mi rezultate još uvek nismo dobili. Oni uglavnom treba da stignu u maju mesecu sa zakašnjenjem, dok mi potpišemo ugovore, revidirane budžete, nemamo za realizaciju, a moramo da realizujemo do kraja godine, što nije ni šest meseci i što je takođe diskriminacija jer ako je u pitanju jednogodišnji projekat, onda traje celu, a ne pola godine. Pri tom su budžeti jako skromni. Taj konkurs objedinjuje i galerijski sistem i umetničku produkciju pojedinačno, što znači da se umetnik „utrkuje“ sa privatnom galerijom i galerija će dobiti za svoj godišnji program bez obaveze da umetniku daju nadoknadu. A umetnik treba da obezbedi izložbu, pripremi je, uredi, doveze i postavi u galeriju – pojašnjavaju iz ULUS-a.