Za vreme policijskog časa pretvaram se da mi se ne izlazi

Čim otvorim oči počnem. Dok gledam na televiziji treći put, uvek sa jednakim zanimanjem, istu epizodu neke divne serije, ne sedim, nego se šetam.

Zadenem mobilni sa pedometrom u džep da mi broji korake i ne prestajem dok mi telefon ne aplaudira na postignutom uspehu. Obavezno sklonim tepih, da se ne saplićem. Hodam žustro, iako nemam mnogo koraka na raspolaganju. Zatim kuvam ručak. Za jelo spremam ono što nađem. Kad se frižider isprazni, odem u samoposlugu.

Ako ne stignem na red da uđem pre zatvaranja, vratim se kući i držim dijetu. Pijem čaj s limunom za detoksikaciju organizma, ali prilagođen sadašnjim okolnostima (pošto nema limuna da se kupi, onda bez limuna). O novostima se obaveštavam telefonom. Zovem svoje prijatelje da saznam šta se zbiva. Oni o svemu imaju svoje mišljenje, obično svaki različito, ponekad jedan suprotno od drugog.

Zovem zato uvek nekoliko njih, jer kad se mišljenja nekoliko puta suprotstave, vesti se, od silnog tumbanja, pretvore u, koliko-toliko pouzdane, podatke.

Za vreme policijskog časa pretvaram se da mi se ne izlazi i svaki put samostalno donesem odluku da neću napolje. Kad može da se ide, (a spadam u one ispod radara, još nemam 65, pa smem), izlazim sa maskom i rukavicama, odem do prodavnice, obiđem jedan krug oko kvarta i vratim se.

Masku držim ispod brade dok hodam, pošto volim da dišem. Kad mi neko naiđe u susret, iz pristojnosti stavim masku, pa je skinem kad se mimoiđemo.

Pritom zamišljam da vozim auto.

Kad stavim i skinem masku, osećam se kao izuzetno spretan šofer koji jezdi po autostradi u sred mrkle noći i skida dugačka svetla čim nasluti da mu u susret ide drugi auto. Imam reflekse, Niki Lauda bi mi pozavideo. Da znam da vozim i da imam auto, ne znam gde bi mi bio kraj.

Ovako, onaj ko mi ide u susret samo vidi stariju osobu s maskom koja žuri noseći provijant. U kuću ulazim oprezno i komplikovano da nevidljivi neprijatelj ne bi ušao sa mnom.

Hrana ostaje da malo predahne u dovratku, pre nego što je napadnem asepsolom.

Od literature čitam Grimove bajke, zastrašujuću originalnu verziju, što mi omogućuje da se osećam adekvatno savremenom trenutku. Kad se uplašim gledam odmah da se rasplašim da mi se strah ne zapati. Strah je gori od virusa. Virus ako me ščepa, ima brzo da me nema.

A strah kinji i izvitoperuje. Ko se mnogo plaši gubi otpornost, počnu da mu se priviđaju neprijatelji i onda, strepeći za svoj dragoceni život, lako može da postane zao. Meni je, istina, život mio, ali i svakom drugom je.

Osim toga, kad bi svi drugi nestali, ne bi, doduše, imao ko da me zarazi, ali moj život bi izgubio smisao.

Na taj način svaki put dođem do zaključka da je možda tačno ono što je rekao filozof da su pakao drugi, ali je sasvim izvesno da su drugi i moj jedini raj. Tako ljubav odagna strah i onda legnem da spavam.

Moram da požurim da se odmorim, brzo će sutra biti danas.