Za zlo koje živimo odgovorni su ćutanje i kukavičluk intelektualaca 

Kako je u svojoj besedi istakao Božo Prelević, osnivač LEX-a, ova nagrada namenjena je pojedincima koji su svojim životom i radom branili univerzalne vrednosti, koji su odolevali iskušenjima i pritiscima koji su dolazili od ideologije, politike, institucija, grupnih i pojedinačnih interesa, pojedincima koji su na najbolji način usaglasili profesionalna znanja i savest i tako doprineli opštem razvoju društva.

Podsećajući iznova da je princip dodele nagrade „Vitez poziva“ jasan i beskompromisan: žiri i laureati moraju biti blistavo čisti, Prelević je objavio da je laureate za 2020/2021 (zbog pandemije prošle godine nije uručena), izabrao žiri – profesor dr Vladimir Goati, profesor dr Zoran Radovanović, profesor dr Žarko Trebješanin, profesor Vida Ognjenović, profesor dr Vesna Rakić-Vodinelić, profesor dr Čedomir Čupić i njegova malenkost.

– Svim dosadašnjim laureatima zajedničko je da su težili univerzalnom dobru. Istrajno i uporno težili su svojoj viziji plaćajući često i visoku cenu – rekao je Prelević, uz konstataciju da je teško razaznati u kom pozorišnom obliku se trenutno odigrava naš život.

– Da li je ovo drama, tragedija ili komedija? Ili tragična komedija? Gusta magla koja je prekrila našu stvarnost čini da zlo bude nevidljivo. U toj magli se može živeti udobno, uz mnoštvo kompromisa i sitnog ćara. U toj magli je dozvoljeno sećati se mnogih pisama podrške koja niste napisali, mnogih telefonskih poziva koje niste uputili, mnogih tekstova u kojima ste odlučni, pametni i hrabri, a kojim tekstovima je bolje u vašem kompjuteru, nego u javnosti, mnogih akcija pomoći i znakova solidarnosti koje smo propustili, kao i svih neubedljivih oblika pristajanje na nasilje – ostakao je Prelević.

– Ta pristajanja su legitimizovala nasilje nad ljudima i slobodama drugih. Ćutanje obeležava decenije propadanja.

Koga smo to mudrim ćutanjem pobedili, ako ne sebe?

Koga smo to mudrim ćutanjem izgubili, ako ne sebe?

Deluje li ova izmučena zemlja, koja danas gleda u leđa

komšijama koji su do skora u Jugoslaviju dolazili preplivavajući Dunav na plinskim bocama, uspešno?

Nalazimo se, rekao je Prelević, na EU posmatranju parlamentaraca i iz nekad bratske Slovenije. Za Sloveniju su srpski apartčici u godinama raspada bivše zemlje imali toliko pametnih saveta, danas uče slovenački.

– Ima li ovde ijednog poraženog kome neko drugi za poraz nije kriv? Ima li ijednog tamničara tuđe slobode, koji svoju decu nije udobno smestio u inostranstvo? Ima li ikog ovde ko priznaje da je lično odgovoran?

Hipnotizeri, proizvođači lažnih senzacije, menjaju oblike prerpavljajući i prošlost i sadašnjost, najlakše je senzacije pretvoriti u neprijatelje. 

Svi su neprijatelji. I predratni kapitalisti i komunisti, i samoupravljanje i liberali, i četnici i partizani, i Hrvati i Crnogorci, i Albanci i vladike, i novinari i profesori, i psihijatri i sam narod.

Albert Ajnštajn traži odgovor od dr. Frojda daleke 1932. da li je moguće usmeriti psihološki razvoj ljudi, kako bismo psihu bolje pripremili da se obrani od psihoze mržnje i uništenja?

Kakvi su danas naši kapaciteti da se odbranimo od psihoze mržnje i uništenja? Stanje u kome se nalazi ova zemlja nije samo stanje surovosti vremena, ni sudbine. Nije ovo ni samo kuća na sred puta. 

Ovo je naša nesposobnost da se saberemo, pogledamo u oči i da sagradimo sopstvenu državu. Da odaberemo najbolje i da se odreknemo najgoreg. 

Uzaludno je čekati da poniženi progledaju i odustanu od svoje mirnoće i od svog religioznog poštovanja sile, neznanja i bahatosti.

Ta opasna očaranost, oslobođena slučajnosti mišljenja sprečava nas da kažemo šta mislimo o sebi i ovoj močvari, dok najpametnija deca odlaze u inostranstvo.

Srbi pristupaju zapadnoj demokratiji individualno, a u zemlji ostaju, kako kaže Latinka Perović, kao čuvari kolektivnog identiteta, stari, nepismeni, poluobrazovani. To je humus za poluznanje, poluintelektualce.

Odgovornost za opšte stanje Srbije može biti samo na intelektualnoj i iz nje izvedenoj političkoj eliti. Odsustvo vizije i strategije ili odsustvo smelosti da se uspostavi elementarna vladavina prava i poštovanje osnovnih sloboda građana.

U sukobu najpametnijih i najsposobnijih sa pohlepnim ponavljačima, pobede su suviše često pripadale onima koji su okupljali armiju građana koji su samo ćuteći pristajali.

„Dobitnici u ratu, a gubitnici u miru“ poznata krilatica uvaženog akademika, je opis svih naroda čiji su se građani radije okupljali oko sablje nego oko pameti i kulture.

Nije to sudbina, već kvalitet elite jednog naroda, kao osnovnog pokretača vrednosti civilizovane države.

„Čim se čovek uzdigne, nešto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filozofiji naziva vrednost. Vrednost joj mogu dati samo opšti i kulturni ideali“, napisao je Slobodan Jovanović, jedan od naših najboljih pravnika, krajem šezdesetih godina prošlog veka u Londonu, gde je preminuo kao apartrid.

Dakle, jasno je, ni očaranost ni strpljenje neće nas pretvoriti u gospodare nečega što je već izgubilo naš kukavičluk. 

Komfor i kukavičluk nas sprečavaju da se izborimo da nas vode najbolji. Na najgore smo se navikli, kao na otrov u malim gutljajima. 

Rezistentni na logiku i istinu, rugamo se i istini i životu. Naši novi bogovi su retrogradne iluzije u svakoj kući, kojima smo otvorili vrata paljenjem televizora. Odatle nas i napadaju i spašavaju, tu se oštre i noževi i prošlost i ludost. 

TV hipnoza je i roditelj i vaspitač, i sveštenik i sudija, i psihijatar i tamničar. 

Širom zatvorenih očiju, okrenuti ka prošlosti, zaneti svojom tužnom sudbinom, rođeni kao bolesnici koji se oporavljaju od sopstvene idealizovane istorije, gledamo besmislenost svoje sudbine dok se plodna zemlja pretvara u jalovinu, u nenastanjivi svet, a sve za vaše dobro. Osvajanje TV stanica i nacionalnih frekvencija znači osvojanje apsolutne vlasti. Tek na kraju, kada se spusti zavesa i završi predstava shvatićete da niste posmatrač, već ste vi, vaša porodica, vaša zemlja, upravo glavni akter te tragedije.

Mogućnost za promenu leži u prethodnom odgovoru na pitanja: šta smo ovo sebi uradili?

Šta smo sejali i pre, i na Osmoj sednici, i zašto nas je iznenadilo ono što je niklo?

Imamo li snage da se okupimo oko slobodne Srbije?

Smemo li da pogledamo u oči sopstvenoj deci?

Imamo li snage da na ovo i ništa slično nikad više ne pristanemo? 

Imamo li snage da to obećamo sopstvenoj deci, sopstvenoj zemlji, sopstvenoj budućnosti? Ako nemamo snage, onda nam nema spasa.

Ako imamo snage, okupimo se oko opšteg dobra.

Na medalji „Viteza poziva“ nalazi se Aleksandrijski svetionik koji svojim zracima osvetljava put. Svi dosadašnji vitezovi poziva i ovogodišnji laureati osvetljavaju, usmeravaju, bude i ne pristaju“, istakao je Božo Prelević u svojoj opominjućoj besedi. 

Viteštvo kao vodilja novim generacijama  

Nagradu „Vitez poziva“ za 2020. predsednik žirija, profesor Čupić, uručio je arhitekti Dragoljubu Bakiću, istoričarki umetnosti Borki Božović, lekarima Radetu Paniću i Aleksandru Dikiću, kao i laureatima za 2021.

Profesoru Ratku Božoviću, lekarki Anđeli Gavrilović, profesorki Fuadi Stanković, i novinaru i politikologu Ljubodragu Stojadinoviću.

Na ceremoniji u NP, Prelević se podsetio i dugogodišnje članice žirija i laureatkinje „Viteza poziva“ Jelisavete Vasilić, kao i „Vitezovova“ Vladimira Glišina i Gorana Kronje koji, nažalost, nisu više među nama, a čije je celokupno stvaralaštvo, i pre svega borba za viteštvo, ostalo je kao vodilja novim generacijama.