Zaboravilo se da treba stvarati želju za čitanjem

Čoveku čije stihovi znaju milioni ljudi na planeti, ali koji zarađuje za život pevajući i svirajući a ne pišući knjige. Bobu Dilanu. Odluka članova Švedske akademije propraćena je kako hvalospevom novom laureatu, tako i kritikama da njegova umetnost, iako velika, nije književnost. I sam dobitnik je u svom govoru zahvalnosti (koji je poslao Švedskoj akademiji, budući da nije prisustvovao dodeli zbog „prethodnih obaveza“) kazao da se nikada nije zapitao da li su njegove pesme književnost, te se zahvalio Akademiji što mu je dala tako divan odgovor pre nego što se i pozabavio tim pitanjem.

I dok je Dilan dobio odgovor, za sve druge Švedska akademija otvorila je novo pitanje – šta je danas književnost? Da li je odluka da Nobelova nagrada pripadne Bobu Dilanu promenila način na koji shvatamo književnost ili je ona samo pokazatelj da je ova umetnost već odavno nešto drugo?

„Književnost je i dalje umetnost reči, u kom god mediju reči bile, a to što je institucije koriste za sopstvenu promociju svedoči, ako ne o njenoj snazi, onda makar o njenom šarmu. Nobelov komitet je očigledno osmislio efikasnu strategiju da nagradu bez jasnih poetičkih merila i bez pravog vrednosnog kontinuiteta vrati u žižu pažnje. Očito je u istoriju ove nagrade bilo potrebno dodati privid ekscesa; bila je očita namera da se bude inovativan u senzacionalizmu i senzacionalan u inovativnosti. Druge strategije su već trošene, kao recimo nedodeljivanje (zbog nesaglasja o književnim kvalitetima Nobelova nagrada nije dodeljena čak sedam puta), deljenje nagrade između dva pisca ili odbijanje laureata da priznanje primi. Ženama je data „čak“ trinaest puta, tako da je i ta strategija paradne korektnosti potrošena“, kaže za Danas Vladislava Gordić Petković, profesorka književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Pisac i profesor Mihajlo Pantić ističe da je književnost oduvek plod nastojanja manje ili više darovitog pojedinca da se jezičko-imaginativnim sredstvima odredi prema svetu. „To se ne menja. Menja se način na koji se ona usvaja ili ne usvaja. U krajnju ruku, menja se i smisao stvaralačkog čina, a to zavisi od uloge koju on ima u konkretnom vremenu, nekad i sad. Neko se, izgleda, prenuo iz dremeža u Nobelovom komitetu. Mada je politička dimenzija te nagrade očigledna, do sada mnogo puta potvrđena, ovoga puta reč je o drugoj vrsti očiglednosti, o konačnom prihvatanju činjenice da književnost naše epohe nastaje u prožimanju sa drugim umetnostima. Poezija je neodvojiva od zvuka, počev od zore sveta do današnjih dana, samo što se u novijim vremenima ta veza nekako razlabavila, da bi u Dilanovom, paradigmatičnom slučaju novi spoj pronašla upravo u dodiru sa muzikom koja je obeležila minuli vek“, naglašava Pantić.

Na pitanje šta je sve uticalo na to da se naše današnje poimanje književnosti toliko razlikuje od, na primer, shvatanja književnosti s početka ali i s kraja 20. veka, književnik Filip David odgovara da su razlog za to pre svega nove tehnologije.

„Brže se piše i brže štampa. Pogledajte samo: u onoj velikoj Jugoslaviji godišnje je za Ninovu nagradu konkurisalo tridesetak romana. Danas samo u Srbiji svake godine konkuriše blizu dve stotine naslova. Velika kvantitetna promena, ali ne i kvalitetna. Moj prijatelj, sjajni pisac Mirko Kovač izjavio je jednom prilikom da smo mi, naša generacija, ‘poslednji dinosaurusi jednog shvatanja književnosti'“, ističe David.

I Vladislava Gordić Petković ističe da su prisustvo novih medija, drugačija ekonomija vremena, drugačija distribucija motivacije, uticali da se promeni načini čitanja.

„A čim se promeni pristup književnosti, menja se i njena uloga u svakodnevici. Toliki je trud da se knjiga učini dostupnom da se potpuno zaboravilo na to da treba stvarati želju i potrebu za čitanjem“, dodaje profesorka.

Ako se promenila književnost, da li se promenio i njen uticaj?

„Književnost je danas više nego ikad privatna stvar, lična strast i lični izbor, ne ostvaruje nikakve globalne snove, ali i dalje može da nadmoćno postavi pitanje o globalnoj muci“, kaže Gordić Petković.

Prema Pantićevim rečima, uloga književnosti u obrazovanju i prosvećivanju pojedinca je nesporna i trajna.

„NJena društvena funkcija je, međutim, u našem dobu relativizovana, prepuštena hirovima i naopakoj logici tržišta koje povlašćuje široko rasprostranjene, masovno reprodukovane, globalne stereotipe, dajući prednost novčanoj dobiti. I mada se književnost ne odriče svojih tradicionalnih funkcija, koje u nekom vidu i opsegu postoje i danas, duh vremena je naprosto gura u područje puke zabave. Tako je i sa filmom, muzikom i svim drugim umetnostima“, kaže Pantić.

Filip David dodaje da je u jednopartijskom sistemu u kakvom smo dugo živeli književnost bila uticajna jer su najbolji pisci širili prostore slobode, umetničke ali i političke. „Veliki izdavači Prosveta, BIGZ, Nolit i te kako su uticali na ukupan kulturni život, na uspostavljanje kriterija. Danas je sve u rukama privatnih izdavača koji su uneli nove standarde, ponekad haotične. A sasvim je razumljivo da većinu takvih izdavača pre svega interesuje zarada, profit. Književnost je jednostavno, na tržištu, postala u najvećem broju slučajeva obična roba. Izuzetak čine oni izdavači koji vole knjigu, neki od njih su i sami pisci. Ponekad se čini da su njihovi napori da sačuvaju ugled dobre knjige donkihotovski. Ja sam na njihovoj strani“, priča književnik.

Foto: FreeImages / Ned Horton

A u kojoj meri se promenila publika? Odnosno, za koga se danas stvara književnost?

„Publika nije jednoobrazni organizam. U našem dobu to se sasvim lako vidi. Onaj ko čita Šekspira ne čita Koelja. Onaj ko čita Dostojevskog verovatno ne čita Dena Brauna ili nekog drugog svetskog bestseler autora. Slične antiteze postoje i u ovdašnjoj književnosti. Bez čitalaca, naravno, književnost je tek potencijalna umetnost, slovo na papiru. Ona to u punom vidu postaje tek kada odjekne u drugome. Iz iskustva mogu pretpostaviti da pisac piše za imaginarne srodnike, one koji će njegove rečenice prihvatiti kao svoje. U tom smislu, za svakog čitaoca postoji knjiga, potrebno je samo da se malo potrudi, već će ga ugledati ono što traži“, objašnjava Pantić.

Pitanje dodeljivanja Nobelove nagrade Dilanu postalo je kontroverzno ne samo zbog njegovog muzičkog profila i veze sa pop kulturom, već i zbog činjenice da se njegove pesme slušaju (iako su i objavljivane i u pisanoj formi). Mora li književnost da se čita?

Vladislava Gordić Petković kaže da književnost treba da se čita, ali treba i da se o njoj govori… „Da se tumači, da se seli u druge medije, jer ako je oblast nauke o književnosti zvana šekspirologija već odavno prihvatila da legitimno i punopravno izučava medijske obrade Šekspirovih dela, to nešto važno kaže i o tome kako čuvamo književnost. Ne čuvamo je tako što je zamrzavamo u formi u kojoj je prvobitno nastala, već joj treba dati prostora da se razmaše i rasprostre“, kaže Gordić Petković.

Mihajlo Pantić objašnjava da se nikada više nije čitalo nego danas i nikada nije bilo više knjiga nego danas.

„Književnost se menja i tako što ne prestaje da naseljava ‘neknjiževnost’, apsorbuje nova iskustva, iznalazi nove forme, pa je takav slučaj i u našem dobu. I kod nas postoje imejl romani i tviter priče, ništa to nije neobično i neočekivano“, konstatuje Pantić.

Jesu li onda i blogovi, tvitovi, fejsbuk statusi… postali književnost?

„Ja nisam veliki ljubitelj takozvane blogovske književnosti i široke demokratizacije u umetnosti („Jednoga dana svi će pisati knjige, svi će slikati, svi se baviti umetnošću“.). To me jako podseća na neka prohujala vremena društvenih, političkih i kulturnih demagogija“, objašnjava David.

Gordić Petković ističe da se čini da svaka nova medijska revolucija promeni knjigu, ali da se knjiga na kraju svakoj od njih prilagodi i nadživi ih.

„Isto tako, svaki novi medij je za knjigu ponovljena obaveza kvaliteta. Forma nije samo ritual, već je i obaveza: knjiga na ekranu takođe mora da ponudi umetnički ili estetski doživljaj. Kad je književnost u pitanju, obaveza kvaliteta ne zastareva. Interaktivnost, hiperlinkovanje i demokratičnost internetskog prostora ne znače i obaranje kriterijuma: pisac mora i dalje da ima šta da kaže, a ne samo potrebu da nešto kaže“, napominje profesorka.

Da li bi trebalo da se plašimo da književnost može nestati? Naši sagovornici složni su da to nije moguće.

„Često slušamo o krizi pozorišta, slikarstva, muzike, ali posle izvesnog vremena krize i zamora pojavljuje se nova energija. Zapravo, novi život različitim oblicima umetnosti udahnjuju moćni pojedinci koji sažimaju ono što je vredno iz prošlosti sa novim pogledima i novim inspiracijama, sa, kako se to obično kaže ‘duhom vremena'“, priča David.

Profesorka Gordić Petković kaže da književnosti ima i tamo gde mislimo da je nema, a pogotovo tamo gde se govori o smrti knjige.

„Onda kad se o knjizi ne bude pisalo u novinama, književnost će živeti u nauci, kad nema mogućnosti za književne promocije, o knjigama se može govoriti na naučnim skupovima; tamo gde izostane medijska slava, može da nastane akademska reputacija. Za književnost dugi i uporni rad istoričara i teoretičara književnosti može da učini više od prolaznog publiciteta koji donose nagrade“, priča Gordić Petković.

Mihajlo Pantić dodaje da književnost neće nestati dok je poslednjeg čoveka koji ima potrebu za posrednim, metaforičnim i simboličnim načinom izražavanja, svejedno da li je čitalac ili je pisac, ili i jedno i drugo.

„A da će se menjati, u skladu sa promenama opšteg istorijskog vremena, civilizacije i kulture, to svakako. Nemoguće je predvideti kako. Homer, koji je imao bezgraničnu maštu, nije mogao ni sanjati da će njegove reči postati simboli virtuelnog sveta“, zaključuje naš sagovornik.