Zabranjene pesme ili urbane legende: Koji jugoslovenski rok bendovi su bili cenzurisani?

Vraćanjem unazad kroz tu istoriju naletaćemo na niz provokativnih ispada domaćih muzičara i bendova, koji bezobzira na mrke poglede i oštre komentare nadređenih, su ipak nekako došli do nas.

Prethodnih dana, javnost se uzmuvala oko izjave Nenada Milosavljevića iliti Neše Galije koji je za podgoričke Vijesti izjavio kako je osamdesetih godina pesma „Digni ruku“ bili zabranjena. Što zbog pominjanja Prištine sredinom osamdesetih, mada se i dotakao da je problem Kosova bio aktuelan i mnogo pre toga, Milosavljević je ispričao kako je kad je prvi put pustio pomenutu pesmu u Radio Beogradu, tadašnji glavni urednik mu rekao ‘Kakva si ti to džukela? Ko ti je dozvolio da se baviš politikom’, i bacio je ploču o zid.

Ova pesma se danas (a neko će reći i oduvek) izvodi po klupskim svirkama, čak i u programima gde se ocenjuju pevački talenti, tako da je teško zamisliti da postoji nešto provokativno u njoj, dok je mnogima zasmetala ova priča jer se sećaju povezanosti Galije sa vladajućim strukutrama devedesetih, mada nije kao da to ima veze jedno sa drugim jer je pesme „Digni ruku“ izašla pre Osme sednice i dolaska Miloševića.

Popričali smo sa rok novinarom Petrom Janjatovićem o zabranjivanju rok muzike iz perioda Jugoslavije, i prvo smo se dotakli Galije. On nam je rekao kako ne zna za to da je postojala zabrana u tom periodu i sa tom pesmom, ali da iako je bilo nečega, to je sve stvar autocenzure ljudi zaposlenih na radiju ili urednika, što je Milosavljević na neki način i rekao u intervjuu.

„Vrlo retko se dešavalo da stigne neki papir sa nekog višeg mesta, već je sve bilo na nivou ljudi u medijima ili urednika, a vrlo često i muzički saradnici, koji imaju manje odogovornosti, nisu želeli da se petljaju u te stvari. Imamo i drugu vrstu priče o zabranama, a to su intervencije izdavačkih kuća. Primer za to je situacija kod albuma Bijelog Dugmeta „Bitanga i princeza“, kad Jugoton nije hteo da štampa omot zbog vulgarnosti, jer je tu trebalo da se nađe fotka, na kojoj ženska noga šutira muškarca u međunožje. Takođe, iz pesme „Ruzmarin, snjegovi i šaš“ je izbačen iz teksta Hrist, i zamenjen je u stihu sa „on je bio kopile i jad“. Dugme je ipak kasnije live izvodilo onako kako su je prvenstveno zamislili.“

Jugoton je „terao“ i Džonija Štulića da posegne za ličnim zamenicama, s obzirom da je u pesmi „Kurvini sinovi“ u originalnom refrenu bilo „Rusi dolaze“. Danas tu pesmu ipak pamtimo po stihu „Oni dolaze“. Takođe uz pesmu na omotu je stajalo da je ona upućena „imperijalizmu i hegemoniji“, šta god to značilo.

Janjatović smatra da je sve bilo različito od slučaja do slučaja, jer smo živeli u takvom vremenu u kom se sve brzo menjalo.

„Bojan Vasić iz benda Bezobrazno Zeleno mi je pričao, da 1982. su imali pesmu „Long Live moja Srbija“, koju izdavačka kuća nije želela da stavi na album jer nisu hteli da imaju probleme sa potencijalnim napadima u pravcu nacionalizma. Ali opet, sa druge strane, iste godine, Idoli na albumu „Odbrana i poslednji dani“ imaju citat „Igrale se Delije na sred zemlje Srbije“, tako da je sve zavisilo od kuće do kuće, sa akcentom na autocenzuri.“

Haustor nije mogao da izbaci pesmu „Radnička klasa odlazi u raj“ na svom prvom albumu, ali na drugom, ona više nikome nije smetala. To je period od 3 godine (1981-1984), pa se postavlje pitanje šta se promenilo za to vreme.

„Bend je samo bio uporan i nisu odustali od te pesme. U međuvremenu, uredništvo je provalilo da to više nije nikakav bauk. Velikom brzinom se menjala politička situacija. Osvajale su se slobode. Urednicima su se možda i sviđale pesme, ali su hteli da se zaštite. Vremenom je krenulo i da se gleda šta se piše u Omladinskoj štampi, šta kaže „Mladina“, šta drugi rade, i šta sve može da prođe.“

Bora Đorđević i njegova Riblja Čorba su možda i jedan od prvih bendova koji su i patili zbog svog dugačkog jezika, ali i zbog čega su skretali pažnju na sebe onih koji nisu razmišljali kao i čelnici tadašnjeg sistema. Dokaz da su u to vreme po diskografskim kućama baš pazili šta će izaći, ali i da je to bilo različito od mesta do mesta je i u slučaju Čorbe.

„Pesmu „Snage opozicije“ nije hteo Jugoton da objavi, i onda se Bora naljutio i vratio u PGP. I ta pesma je bila vrlo provokativna za to vreme. Sam termin opozicija je bio provokativan u vremenu jednopartijskog sistema. Ali situacija se jako brzo menjala. Dve godine posle Titove smrti on je i dalje bio tema koja se ne dira, ali nekih pet ili šest godina kasnije, to nije bio „big deal“. Pa eto kad već pričamo o Bori, on je ima tad i pesmu „Član mafije“.

Zabranjeno pušenje je imalo svoje probleme zbog čuvene šale „Crko maršal“, koju je Nele uzviknuo kad im se pokvarilo pojačalo na bini. Tu foru si ipak Idoli gurali po svojim svirkama mnogo pre njih.

„Divljan se zezao na koncertima tako. Njima je to prošlo ispod radara, ali Pušenje je bilo mega popualrno, što zbog muzike, što zbog serije „Top lista Nadrealista“. I desilo se da je neko bio dežuran na njihovom koncertu, na kom je čuo Neleta. Idoli su svirali u SKC-u, pred manje ljudi, gde je retko ko „dežurao“ i slušao šta se priča.

Jednu od vodećih uloga u cenzuri tog perioda imala je i čuvena Komisija za šund koja je utvrđivala šta jeste, a šta nije podobno, a kazna je bila veći porez, samim tim i skuplja ploča.

Problematična je bila i pesma Ramba Amadeusa „Pegepe ertebe“, koje je u toliko zadnji čas ispala sa albuma, da je ostalo njeno ime i tekst na koricama. Labaratorija Zvuka je imala problema jer je njihova maskota Vilmoš Kauboj izvesnim vatrogascima iz Novog mesta, koji su pisali žalbe, zaličio na Tita. Slovenački Budožer je imao tihu zabranu svog prvog albuma „Pljuni istini u oči“.

„Kad je PGP provalio šta je objavio, prepali su se. Dugo se nije znalo šta je njima smetalo, i prodavali su je ispod tezge. Kad je trebalo nove izdanje da se uradi, oni su preprodali Helidonu. Pošto je ploča pomerena i udarena, sa čudnim i duhovitim tekstovima, omot kao novina, svojevremeno su mi članovi benda ispričali da su oni načuli da je glavni problem bila fotografija Boruta Činča, člana benda, kako svira harmoniku na školskoj predstavi, a Titova slika je bila iznad. Verovatno se nije smelo ići sa kombinacijom Tito i tako čudna i „bezobrazna“ ploča.“

Ipak, po mišljenju Janjatovića, jedan bend se ističe po pitanju disidentstva u rok muzici.

„Pravi disidenti su bili Lajbah. Njima su bili zabranjeni koncerti. Oni su morali da sviraju napolju. Doduše, oni su otkidali od sreće jer im se to desilo, jer su dobili oreol na zapadu disidentskog benda.“

Na kraju ipak, bilo da je postojao bunker za rok muziku, kao što je postojao bunker u koji su išli domaći filmovi, ili ne, činjenica je da nakon toliko prošlih godina, raznih pop kulturnih trivija i urbanih legendi, dosta priča ipak treba uzimati sa nekom vrstom rezerve. Sa tim se donekle složio i naš sagovornik Petar Janjatović.

„Muzičari vole da učitavaju stvari u svojim pesmama. To učitavanje dotle ide da sam svojevremeno čitao u nekim hrvatskim novinama tokom rata, da su članovi disko pop dueta Neki to vole vruće, za svoju pesmu „Teška vremena prijatelju moj“, rekli da ona najavljuje šta će se sve desiti u narednim godinama sa Jugoslavijom.“