Zadatak pozorišta je da bude mesto nestraha

Podsetivši na Kastorfovu impresivnu biografiju Radivojević je objasnio da ne postoji precizan odgovor o tome kojim temama će se čuveni reditelj baviti u predstojećim projektima ali da su se u razgovoru dotakli Dostojevskog, u čijim inscenacijama je najbolji, Danteove „Božanstvene komedije“, koja bi za njega, u kontekstu ovdašnjeg prostora, bila sigurno provokacija, ili možda nekog od nobelovaca kojima se bavi, uključujući i Ivu Andrića.

Sam Kastorf je kazao da je tu kao „izvođač radova“ i da mu je drago što je ovde.

– Uvek je dobro biti u novoj zemlji jer čovek nikad nije zadovoljan sa mestom na kome se nalazi – konstatovao je.
Kastorf je ispričao da se već malo upoznao sa našom zemljom ali da ne veruje da je sve istina.

On je kazao da živi u Beču, jer je pobegao iz Berlina, gde je pitanje korone pitanje pogleda na svet i gde se svako ko je kritičan veoma lako isključuje.

– Malo je problematično biti u Berlinu ukoliko imate drugačiji stav po pitanju istorije koja se ovde desila – kazao je Kastorf, dodajući da je išao do bombardovanog Ministarstva odbrane.

– To je važno za nekoga ko dolazi iz Nemačke jer to više nije pitanje da li NATO sme da bombarduje neku zemlju ili ne, nego kako se sami Nemci odnose prema tome i da li su nešto iz te istorije naučili – istakao je, dodajući da je išao da vidi i spomenik Gavrilu Principu.

Kastorf je objasnio da je pobegao iz Berlina u Beč i zato što tu ljudi nisu još uvek izgubili smisao za humor, a govoreći o pozorištu primetio je da se u njemu oseća kao u tvrđavi, izdvojen od sveta.

On se pozvao na Brehtov citat, da je pozorište jako obično, da se tu čita nešto iz teksta sa papira, da su kulise od kartona ali da je ono što se izvodi zapravo meso, da u njega treba uvesti više fudbala i boksa da bi postalo modernije, da bi se odustalo od konvencija, od dogovora, da bi se glumci odnosili jedni prema drugima više na osnovu predosećanja, a ne tako da unapred znaju šta će onaj drugi reći.

Prema njegovoj oceni, svet je postao veoma komplikovan, pogotovo njemu koji potiče iz Istočne Nemačke, gde je bilo lako odrediti neprijatelje. Kastorf smatra da je pozorište veoma povezano sa istorijom Evrope, koja je počela pre dve i po hiljade godina u grčkim polisima.

– Odatle dolazi taj duh demokratije, da je dozvoljeno imati i drugo mišljenje, ali u tom društvu je bilo robova. Bogatstvo tog društva je počivalo na ramenima robova… U današnjoj demokratji je ključno da li ljudi kupuju i prodaju. Nije važno da li ste Kinez, homoseksualac ili crnac, u demokratiji. Presudno je da postoje oni koji kupuju i prodaju – konstatovao je.

Kastorf je rekao i da sebe ne smatra modernistom, niti da radi nešto novo ali da je prema njegovom mišljenju Evropa nanela mnogo patnje drugima i da to treba da prikazati u pozorištu.

On je podsetio na Pismo o estetskom vaspitanju Fridriha Šilera koje je napisao u vreme kad je Nemačka bila razjedinjena i koji je rekao da je pozorište mesto gde čovek može slobodno da se igra.

– Kada se čovek igra, on je slobodan i obrnuto, kad je slobodan, on se igra – podsetio je Kastorf, dodajući da je upravo to dijalektički zadatak pozorišta – da bude prostor nestraha.

– Kao što se deca igraju i ne strahuju… To stoji u tradiciji komedija del arte gde može da se izvrgava ruglu politički sistem ili okolnosti, gde se koriste maske, a takve stvari su bile zabranjene u istoriji, kao recimo u Parizu. Ljudi koji su se tada bavili pozorištem su bili veoma hrabri, a oličenje hrabrosti za mene je Molijer – zaključio je Frank Kastorf.

Ime i prezime ovog reditelja koje je BDP do danas držalo u tajnosti se smatra i jednim od ikoničnih gostiju Bitefa.

Na ovoj manifestaciji igrana je njegova četvorosatna predstava „U Moskvu, u Moskvu!“, zatim „Tri sestre“ i „Seljaci“. Kastorf je 25 godina bio upravnik Folksbine u Berlinu, koje je u tom periodu dobilo epitet najboljeg pozorišta na svetu.

Aleksandar Denić, naš čuveni scenograf, dugogodišnji saradnik Kastorfa, koji je i zaslužan za njegov dolazak u BDP, svojevremeno je u intervjuu RTS-u primetio da ih veže postsocijalistički pogled na svet.

Tada je za Kastorfa kazao da ga smatra „papom dekonstruktivizma, jednim od najvećih poznavalaca Dostojevskog i šarmantnim provokatorom“.