Zafranović: Pokret kamere kao pokret ljudske duše

Koreditelj „Balkanskog špijuna“ sa Dušanom Kovačevićem i reditelj filma „Tri karte za Holivud“, koji su i digitalno restaurisani kao klasici u okviru projekta Vip kinoteka, Nikolić je bio i jedan od najpoznatijih domaćih direktora fotografije, a za snimateljski rad je i nagrađen sa dve Zlatne arene na Pulskom filmskom festivalu – za „Beštije“ (1978) i za „Život je lep“ (1985). Zlatnu arenu dobio je ravnopravno sa Kovačevićem i za režiju „Balkanskog špijuna“.

Rođen u Nikšiću 1942. godine, Nikolić je tokom 60-ih i 70-ih godina radio kao kamerman Radio-televizije Beograd.

Režirao je i filmove „Balkanska braća“, „U ime oca i sina“, „Jednog lepog dana“… a kao direktor fotografije sarađivao je sa rediteljima na prostoru bivše Jugoslavije kao što su Lordan Zafranović, Živko Nikolić, Vatroslav Mimica, Milan Jelić, Vlasta Radovanović, Miša Radivojević, Slobodan Šijan…

Zaslužan je tako za neke od kultnih filmova domaće kinematografije, kao što su „Dečko koji obećava“, „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Petrijin venac“ i više od 50 drugih.

Reditelj Lordan Zafranović kaže da je Božidar Nikolić Bota bio jedan od najboljih kamermana na teritoriji bivše Jugoslavije i da je o njegovom radu svojevremeno s oduševljenjem pisala italijanska štampa.

– Božidara sam upoznao kada je snimao sa Vatroslavom Mimicom film „Događaj“ u Zagrebu. Od tog momenta smo se sprijateljili i, naravno, pozvao sam ga da sarađujemo na mom filmu „Pad Italije“. To je bila jedna veoma pokretna kamera i to su bili veoma dugi kadrovi, po dvanaest, trinaest minuta bez rezova. On je sve to izuzetno izveo ne samo zato što je taj pokret kamere kao pokret ljudske duše nego je i fotografija bila strahovito bogata, obojena tim suncem i morem koji su bili prisutni u samim kadrovima – podseća Zafranović.

Prema njegovim rečima, italijanska štampa je bila posebno oduševljena njegovim načinom rada i pisala je izrazito pozitivno o tim dugim kadrovima.

– Za njih je to bilo otkriće, potpuno nova vrsta fotografije – ističe Zafranović dodajući da je Nikolić imao i veliki osećaj za kameru i ogromno iskustvo. – U to vreme je radio i za televiziju. Svakodnevno je eksperimentisao i analizirao ono što bi napravio i, naravno, ti rezultati su onda i na filmu bili impresivni. Bio je izuzetan suradnik, strahovito je cenio način na koji sam radio. Uvek je pratio te unutrašnje tokove filma, koji su meni bili važni, a koje gledaoci ne mogu da vide nego da osete. Smatram ga za jednog od svojih najboljih suradnika u čitavoj karijeri i jako mi je žao i zato što sam želeo da zajedno napravimo još jedan film – kaže Zafranović.

Kuriozitet je i da je svojevremeno „otkrio“ sada veliku holivudsku zvezdu Breda Pita, davši mu prvi glavnu ulogu u nekom filmu – u američko-jugoslovenskoj drami „Tamna strana sunca“ (The Dark Side of the Sun) 1988.

Prilikom premijerne projekcije digitalno restaurisanog filma „Tri karte za Holivud“, satire o idolopoklonstvu snimljene 1993. godine – u vreme vladavine Slobodana Miloševića, međunarodnih sankcija i hiperinflacije 90-ih, Nikolić se u Jugoslovenskoj kinoteci prisetio teškog vremena 90-ih. „Donosili su nam traku, po jednu rolnu, u plastičnoj kesi. Ipak, više volim da kažem kako je lako bilo snimati, jer sam radio sa izvanrednim glumcima. Svi su verovali u ovaj film i voleli ga“, rekao je Nikolić, koji je i bio i direktor fotografije „Tri karte za Holivud“.

Nikolić je istakao tada ulogu Kinoteke kao jedine ustanove koja vodi računa o filmu, ali je skrenuo pažnju i da joj je potrebna dodatna podrška.

Nikolić je 2017. godine dobio nagradu Udruženja filmskih umetnika Srbije (UFUS) za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji.

Na 45. Filmskom festivalu u Sopotu (Sofest) 2016. godine nagrađen je statuetom Sloboda za doprinos filmskoj umetnosti za kameru.