Zaglušujući događaj

 Ah, da, Ken Vandermark u društvu svojih kompanjona Matsa Gustafsona i Petera Brocmana u triju Sonore razneće vas najpre u paramparčad na koncertu 19. maja u Kulturnom centru Rex, a koji sat kasnije iste večeri i sa Gustafsonom u Muzeju savremene umetnosti na jednom, hm, najblaže rečeno neobičnom di-džej setu. Plus nastup sa El Infierno Musical par dana ranije, na večeri otvaranja Festivala, u Rexu takođe. Pa, dobrodošli!

Koliko je na vas i na koji sve način uticala karijera vašeg oca, poznatog džez kritičara? Šta ste naučili o muzici iz njegovog iskustva?

– Moj otac, Stjuart Vandermark, uvek je pisao podržavajući muziku, posebno kada je bilo reči o onome što se dešavalo na džez sceni sa područja Bostona. Rekao bih da je njegovo poznavanje džeza, izraženo kroz slušanje mnogobrojnih albuma kod kuće, te u činjenici da me je vodio u džez klubove, imalo najveći mogući uticaj na moje razmišljanje o muzici – naučio me je da slušam i verujem sopstvenim ušima. Vodeći me na nebrojeno mnogo nastupa dok sam još odrastao, pokazao mi je kroz direktno izlaganje muzici, kako je ona napravljena upravo da bi se izvodila „uživo“, kao i to da su koncerti džez muzike ključni za razumevanje toga šta ona znači i šta bi mogla da bude.

Zašto ste se preselili baš u Montreal i kakvo je vaše lično iskustvo sa tim gradom? Šta je prvi džez bend kojeg ste tamo napravili zapravo svirao, koju vrstu džeza?

– Preselio sam se u Montreal da pobegnem od moje sudbine tinejdžera iz predgrađa! Dobio sam poziv da studiram umetnost na MekDžil Univerzitetu i odmah sam skočio na tu jedinstvenu priliku. Budući da nikad nisam proveo nikakvo duže vreme van Sjedinjenih Država, činjenica da sam otišao u školu u Kanadu, a posebno u Francusku Kanadu, za mene je bila značajno iskustvo – po prvi put sam video moju rođenu zemlju sasvim drugim očima; to je inače veoma zdravo iskustvo. Verovatno najvažnija stvar koja mi se desila dok sam studirao film u Montrealu bila je spoznaja da želim iznad svega da posvetim svoj život muzici. Povrh toga, u tom gradu sam dobio priliku da nastupam sa prvom svojom ozbiljnom grupom, trijom koji je izvodio originalnu muziku zasnovanu na inspiraciji preuzetoj od Džoa MekFija, Orneta Koulmena, Alberta Ajlera i Telonijusa Monka.

Odmah po povratku u Boston, otpočeli ste sa muzičkim konceptom svite, kao i kompozicija posvećenih velikim autorima. Da li biste mogli da nam približite malo rani razvoj ovih formi u svojoj muzici, kako ste došli do njih?

– Po povratku sam dakle nastavio da radim na svojim kompozicijama, ali su one pratile one slične strukture, koje možemo naći kod kompozitora koje sam maločas naveo, mada sa mnogo više uticaja ritmične i melodične „apstraktne muzike“ Sesila Tejlora. Međutim, sve dok se nisam preselio u Čikago, nisam shvatio da moram mnogo više da se koncentrišem na formu, da proširim osnovne strukture koje su bile prisutne i koristile se u džezu većim delom XX veka. Počinjao sam da razumem kako ne mogu da dodam baš mnogo tome što su već na briljantan način rekli mnogi džez kompozitori i improvizatori kroz „tema-solo-tema“ formu.

Šta vas je privuklo da otputujete na Zapad, i koliko ste naučili od drugih muzičara nakon što ste se preselili u Čikago? Koliko i na koji način je bio važan NRG Ensemble za vaš dalji razvoj?

– Moj osnovni pogled na džez bio je uobličen kada sam se 1986. vratio u Boston, pošto sam konačno rešio da se posvetim muzici. Za mene je to značilo samo i isključivo sviranje originalnog materijala, a ne sviranje da bi se od toga živelo – npr. bendovi za venčanja ili za igranke nisu dolazili u obzir! Od 1986. do 1996. radio sam sve vrste dnevnih i noćnih poslova da bih se izdržavao, ne bi li bio tako u prilici da sviram samo ono što ja sam izaberem, bez potrebe da činim umetničke ustupke iz tržišnih razloga. Moj pogled na ovu problematiku ostao je do danas isti, čak i od kad uspevam da zaradim dovoljno svirajući kao kreativni muzičar.

Bendovi koje su vodili Dejv Brajant (Shock Exchange), Džo Moris (Sweatshop and the Joe Morris Trio), Džordž Garzoun (The Fringe, i dalje aktivni u Bostonu), ostavili su trajan trag na moj stav prema posvećenosti kreativnom izazovu tokom rada. Kada sam stigao u Čikago, nosio sam sa sobom te lekcije, i primenio ih na grupe kojima sam se priključio posle pune dve godine traženja istomišljenika među muzičarima: to su pre svega Vandermark Quartet i NRG Ensemble, među ostalima. Radeći u Čikagu tokom ‘90-ih i u prvoj deceniji novog milenijuma, posebno kao Vandermark 5, tokom naših stalnih nedeljnih nastupa u Empty Bottle, moj kreativni razvoj se ubrzao, i kao muzičara i kao kompozitora podjednako. Te godine su bile treća faza od suštinske važnosti u mom umetničkom odrastanju (prva su bile kućne godine kad sam muzici bio izložen preko svog oca, a druga – godine slušanja i sviranja u Bostonu).

Šta publika može očekivati da vidi i čuje na Ring Ring festivalu?

– U slučaju našeg Sonore trija, koji je improvizovana muzička saradnja – sav materijal se stvara spontano, bez lidera u estetici grupe – publika bi morala da se pripremi na uzbuđenje koje sa sobom donosi strasni izazov što ga ovo izvođenje predstavlja za muzičare i slušaoce. Sonore svoju muziku, naime, zaista pravi od otkrivanja onoga „što je u vazduhu“ na svakom pojedinačnom koncertu. Sve je to puno rizika i iznenađenja naravno – muzika ide od melodičnih himni do haotičnih paralelnih improvizacija, ritmički vas vodi ili se služi prostornim ili fragmentiranim frazama, odnosno onim što u tom trenutku smatramo najdelotvornijim da iskažemo naše ideje – to bi mogao biti zaglušujući događaj, raznolikost koju tri duvača mogu da izraze je neverovatna. Ponosan sam što sam deo ovog sastava.

Moguća istorija džeza

* Stari majstori u novim aranžmanima tokom Vandermark 5 godina – da li je ovo privatno istraživanje zapravo razrada jedne moguće istorije džeza, odnosno vaše viđenje kako biste želeli da je ona zvučala?

– Pomislio sam da bi bilo moguće istraživati rad velikih kompozitora kao što su Entoni Brakston, Soni Rolins, Roland Kirk, Don Čeri, Karla Blej, i tako dalje, a ipak unutar njihovih radova naći nešto lično što bi moglo da se kaže o njima, kroz način izvođenja i aranžmane – na isti način na koji su prvi „džez standardi“ bili istraživani decenijama od strane majstora improvizacije, od Koulmena Hokinsa do Džona Koltrejna, od Roja Eldridža do Majlsa Dejvisa, od Tedija Vilsona do Telonijusa Monka. Učinilo mi se očiglednim da su od 1960-ih najznačajniji džez kompozitori izvodili samo svoju muziku (Erik Dolfi, Ornet Koulmen, Sesil Tejlor, Albert Ajler) – tako sam pomislio: zašto ne pokušamo da nađemo neko novo, moderno čitanje njihove muzike, pa da vidimo šta će se desiti…